Стадијум међу пијаницама познат под именима "олешени, покојник Екрем" и "ушикана Зорица Марковић". То је оно кад не знаш где си коња вез'о, кад ниси на овом свету, кад се вратиш у 2003. па правиш друштво скаутима Пистонса, кад изиграваш барену ногу, играш коло загрљен са свадбарским петлом, Радановим овном, мајком и Ејми Вајнхаус. Подразумева стање одузетости духа и тела када си толико убијен да лежиш испред куће на бетону и делу отирача, у несвесном стању, са главом у саксији и раширеним рукама. За уповраћан рукав од кошуље вуче један куцов, неретко француски каврљез, а ногавицу растеже други. Покушавају да те покрену, ваљда, јер су ти најбољи пријатељи и виде да ће мрак да те поједе или ћеш да се смрзнеш к'о курац + бетон штети бубрезима и слабини. За то време мачор седи на огради и посматра, ма ни репом да мрдне, ђаволи га шетали дабогда. Невезано за тему - мрзим мачке - дођу само кад им нешто треба. А будимо реални, који ће им курац пијани газда кога развлаче кучићи. Нису оне из тог филма. Некако ми делују као бића која само једу, јебу се и празно гледају, као да слушају Гаетана Доницетија, инсталираним на чапарима за вискас.