Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Каже се за лика који не схвата жаргоне, односно који све схвата буквално. Са њим само конвенционалан разговор, као кад преговарате са ММФ-ом!

Изашао сам из мрачног ходника старе, мемљиве зграде и на вратима срео комшију из стана изнад. На његово раздрагано:"Добро јутро комшија", само штуро климнух главом и ужурбах корак, као да сам желио да побјегнем од нечега. Нервирало ме нешто у том доброћудном, кротком, вјечно насмијаном лицу; као да сам се плашио превелике количине среће којом је исијавао.

Изађох напоље, удахнух загушљиву смјешу магле и градског смога. Презирао сам јесен, не знам. Ваљда зато што сам је само преживљавао, без регистровања ствари које су је карактерисале. У ствари, ниједна лијепа ствар ми се није десила у јесен.

Шетао сам дуго по кривудавим, мокрим улицама, не знајући откуда сам дошао ни куда сам кренуо. Превише су ме ковитлале мисли, а оштар јесењи вјетар их је разносио свукуда, у маглу, чини ми се. Да, да, пошао сам само по цигарете...

Затражио од продавачице кутију неке безвезне крџе, да потиснем нагомилану нервозу и тупи бол у слијепочницама. Љутито ми пружи цигарете, као да даје милостињу. Опсовах је у себи и једва се суздржах да јој не одбрусим. Ух, како некога можете да замрзите на први мах- помислио сам. Запалио сам цигарету, задржао дах да ми мирис никотина проструји жилама. Кренуо сам кући.

Пролазећи кроз мали парк видио сам безазлени, млади пар. Баш ту, на клупици која је крила најљепше успомене о мојој првој љубави, мојој правој срећи, неки нови клинци су исписивали најљепше странице својих животних прича. Сјетио сам се ње. Боже, где ли је сада? Како су нам се тако разишли путеви, када смо се толико вољели? Мисли су само навирале, ројиле се у мени. Како је ова омладина данас безобразна, види шта раде на јавном мјесту! - прогунђах за себе, чисто да повратим онај стари осјећај нервозе. И откуд им право да кваре туђе успомене?

Вратио сам се у собу, укључио ТВ. Опет Скуштина на Тијанићевом европском сервису. Сам поглед на та задригла, безвезна лица изазва у мени напад панике. Мрзим вас! Мрзим ове пожутјеле тапете скромне гарсоњере, неудобни намјештај, гомилу прљавог посуђа које морам опрати. Мрзим што ми дани одмичу без циља и правца, без дешавања и промјене. Што увече лежем у хладан кревет без икога свог, што се будим као да ми је сваки дан робија.

Све се скупило у мени, цијело једно море мржње. Ипак из бескрајне морске површине, изрони једна мисао. Највише од свих, неопозиво и безгранично, мрзио сам себе. Од човјека са циљевима и амбицијама, постао сам неко ко је погубио узде свог живота и сада, у предворју ништавила, броји тренутке до неке друге шансе... Да да, зато вас све мрзим, вас срећније, боље, испуњеније...

Uništitelj poslednje nade. Taman kad se ponadaš da lepa, sređena i trezna devojka prilazi jer želi da se upozna sa tobom, tačno u trenutku kada mahinalno ispružiš ruku da se pozdraviš ona ti mesto ruke tutne letak, mesto imena ti izrecituje korporativni slogan, a mesto broja telefona jedine cifre koje možeš da izvučeš iz nje su procenti akcijskog sniženja.

Misteriozni lik, bogotac. Čovek koji sve poznaje, svima pomaže, a nikome ništa ne traži. Domaća verzija Deda Mraza, koji ne pravi razliku između dobrih i loših. Jedini koga svi Srbi vole.

Омиљени српски хоби.
Нема те ствари коју Срби више воле него да напију неког странца који се игром случаја обрео у земљи Србији. Било да је у питању српски зет или пријатељ пријатеља, или рођак рођака, ако је странац и задесио се у неком друштву, у кафани, на ручку, прослави или свадби, на било каквом окупљању, прво што ће га дочекати је испијање чашица ракије док ови око њега наздрављају са њим али - на смену... не би ли га што пре напили и зезали га онако пијаног.
Чак није потребно ни да се унапред договарају да га напију, то све некако дође спонатано и подразумева се...

Kad svi misle da troluješ, a ti si u stvari samo glup.

За њега је поглед серијског убице игрица за мале бебе. Да је Хичкок ово спазио, његови хорори би били макар дупло страшнији. Поглед који леди, одузима и оно мало костију због којих сте дошли код лекара. Упућују га старије особе женског пола, у чекаоницама Домова здравља, и намењен је особи која има везу да не чека.

Kada vam napada prašina na smajlija koji ste ranije nacrtali u prašini.

Devojka koja jako cesto menja momke. Razlikuje se od stafete po tome sto je u vezi sa svim momcima sa kojima spava.

Грчки хијероглиф за слушалице.

Atačment uz đačku torbu.

Pre nego što počnem da razrađujem ovu temu, ne mogu a da ne primetim opštu decomaniju koja vlada Srbijom. Dok je do pre samo pola veka, prosečno dete, čekalo negde kod ambara, da se najedu prvo stariji, pa za njega šta ostane, danas se situacija frapantno promenila. Hvala Bogu pa se promenila, ali sada se ide u drugu krajnost, situacija postaje zabrinjavajuća! Uzrok svemu tome je valjda bela kuga, ali i psihički poremećaji mladih majki, koji se najviše ogledaju u neumerenoj potrošnji. Ovim putem apelujem i na mlade majke, da se ne ponašaju kao da nose smrtonosno oružje, dok imaju bebu naručju. Mi smo svi bili mali, pa nas majke nisu uperile nikome u glavu sa pretnjom "Pomeri se, ili će da povraća!". Takođe nema potrebe da kupujete kolica površine šest metara kvadratnih, slobodno možete da imate manja nego komšinica Lana - ipak je njen muž uspešni fudbaler u Uzbekistanu!

Da pređem na temu, nas su sve kupali Merima sapunom, sa nacrtanom čudnom bebom na omotu, Kosili šamponom, a hranili nas iz sise, pa nam ništa ne fali i vazda ovde prosipamo pamet. Kosili je zamenjen "Džonson bejbi koenzim ku deset sa retinolom i antioksidansima" šamponom. Sapun je totalno izbačen iz upotrebe. Pelene mogu da upiju mesečnu zalihu dečije mokraće, mleko se naravno kupuje u konzervi, a za onu malo stariju decu, postoji i mleko za spavanje. Da! Dobro ste čuli! Mleko za spavanje! Volela bih da priupitam izumitelja ovog proizvoda, "Jel ste izmrvili neki Bensedin unutra, ili šta?". I šta su to deca pa radila do pojave ovog mleka? Majke, bolje osmislite deci neku dnevnu aktivnost, da se umore i uveče kada ih okupate tim vašim lavandama, jednostavno utonu u san. Jedan od najblistavijih proizvoda je prašak za veš "za decu". Realno razmislite, da li je osetljivija koža jednog deteta, ili jednog tinejdžera? Ups, sada ću dati ideju marketinškim prevarantima!

Da zaključim! Čoveku je predodređeno da se razvija, živi i preživi i pod mnogo gorim uslovima nego što je nedostatak koenzimakudeset. Deca su izdržljiva, hvala Bogu, srpska verovatno još i više nego neka inostrana, jer nam je u genu upisan neki faktor opstanka. Drage majke, ne zapadajte u kredite i dugove zato što vas žulja praziluk u predelu rča i morate imati sve što zablista na reklami. Bolje vašoj deci prenesite neke intelektualne vrednosti, a ako vam primarno životno opredeljenje postane to što ste Majka, budite sigurni da će vas i muž zapostaviti. Onda sve pare odoše kod neke mlađe i bolje, pa nećete imati ni za Kosili, a kamo li za koenzime!

Krupne i zdrave šljive koje nisu za u kazan, već se odabiraju za slatko.

Исто што и говно, ухвати те кад се најмање надаш без парчета папира.