Čuveni tet koji je bio izuzetno popularan tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Tetovaža se sastojala samo iz tri tačke, poređane tako da čine trougao i tetovirala se najčešće na kožici između palca i kažiprsta, a značenje tetovaže je bilo "Mrzim kurve, pedere i pandure".

Policija je prosto obožavala da uhvati nekoga sa tom tetovažom.

To je ona neobjašnjiva i neočekivana reakcija kada gledate nekog dok pravi kompletnu budalu od sebe, i umesto da toj budali bude neprijatno, bude vama što je gledate.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Priloška odredba za razočaranje. Nadomak ruke, al' tuki u poslednjem trenutku. Ža dlaku šinko.

Neprevaziđeni seksualni partner. Čak i u tehnološkoj eri kada seks bude uveliko prevaziđen jer će jajna ćelija moći da oplodi sama sebe a orgazam se bude postizao električnom stimulacijom mozga, verovatno ćemo se i dalje kvalitetno jebavati sa srpskim prevodima za filmove.

Analna penetracija počinje sa traženjem titla dobre verzije, frejmrejta, konvertovanjem Č, Ć, Ž, Š i ostalih kukica u C, Z i S, a ekstaza se doživljava sa prevodiocima koji su ili suviše lenji pa jednostavno ubace engleski prevod u Google Translate, ili imaju potpuno odsustvo osećaja za srpski jezik pa engleske idiome prevode od reči do reči bukvalno.

"Дозволите нам да вам вештим корпоративним језиком набијемо смрдљив укисељен курац толико дубоко у уста да се нећете излечити од гастритиса до краја живота!"

Мотивациона идиотарија новог доба која, ван горе наведеног искреног превода, значи "потребни радници" и ништа више. Користе је фирме жељне јахања махом младих мозгова, затупљених синтагмом "волонтирај, до јаја је, упознаћеш много кул људи уз незабораван провод".

Најкориснији производ капитализма за шишање оваца још од називања чистачица "менаџерима за патос" (floor manager) да би се и поред плате од 50-80 евра осећале битним за опстанак фирме.

Lik koji izvede devojku u bioskop i namerno izabere dosadan film kako ne bi ništa propustila dok puši.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Degustator purca, iliti mužjaka purice, tj. ćurke

Prva stvar koju je svaki klinac radio kada bi krenuo sa višečasovnim mučenjem "*Terminator*" konzole, jeste da dune u kertridž od igrice. Mnogi su to radili jer "*to tako treba*", iako nisu imali blage veze zašto se time zamajavaju, dok je dobar deo to radio da bi očistio onaj deo štapamne ploče koji viri iz kertridža, a koji se ubacuje u slot na konzoli. Na tom štampanom delu se ponekad sakupi prašina, pa se igrica ne može učitati.

Podrazumeva se da je to duvanje u najvećem broju slučajeva bilo nepotrebno, jer su konzole redovno korišćene, pa nije bilo previše šansi da napada puno prašine. Stoga se ovaj ritual može smatrati nekom vrstom mantre koji donosi sreću za dobro prelaženje zajebanih nivoa.

Крајско малтретирање на релацији старији мангуп-млади мајмун са тенденцијом да постане старији мангуп (овим се преображај убрзава). 90-их веома интезиван и популаран вид васпитавања деце из краја.

С обзиром на тешко стање друштва па тако и породице у којој су родитељи неретко били разведени, наркомани, алкоси, кримоси, отац на ратишту, мајка на Плавом мосту итд. па као такви нису имали времена да се посвете васпитавању своје деце, старији момци из краја су, осетивши потребу да замене родитеље, на себе преузели ову племениту дужност.

Наравно, њихова визија васпитаног детета није се увек подударала са оном коју су имали родитељи... али боље ишта него ништа.

Kada se obraćamo najslabijem pripadniku čopora, jer nas je većina istog ismejala.

Narodski izraz koji označava neka davnija dešavanja.

Plod neartikulisanog i emotivnog odnosa čoveka prema nepoznantom problemu na polju telekomunikacionih usluga tipa internet, televizija, radio.

mnozina od virsla

jebacina pusenje kurca svrsavanje,sperma.

Stari ekonomski aksiom. Ma koliko roba džabe bila, nekad se prosto ne isplati ići po nju s obzirom na milion poremećajnih faktora do tamo i nazad.

Opseg shvatanja i razumevanja ograničenih ljudi.

Назив за особу која се олако прима на све и свашта.

Moderna verzija palindroma "Ana voli Milovana"