Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.

Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.

Дискретно стављање до знања особи којој је клим упућен да је се сећате. Можда не баш са сигурношћу одакле и у ком контексту, а можда није ни време, ни место за неки топлији поздрав.
Климнућете, проћи и евоцирати успомене...

Питање дубље од Шекспировог "Бити или не бити". Питање чији је одговор требао да стави тачку на дешавања серије "Твин Пикс", а самим тим и питање које је деведесетих мучило сваког другог, ако не и сваког, становника тадашње Југославије.

Такође, то је било питање које је на простору Балкана изнедрило прве тролове који су серију пратили на неком страном каналу преко сателита, те су хтели да покваре ужитак даљег гледања другима тако што би им на брзину открили како се завршава серија.

Niz besmislenih pitanja vezanih za njanjave baladice Govnara od Panonije, na popularnoj onlajn igri Konkviztador, forsiran radi nabijanja negativog skora ljudima koji nisu ljigave ljušture. Kada bi neki zalutali surfer iz recimo Andore pomoću par pogrešnik klikova nabasao na našu verziju kviza, pomislio bi da pored elementarnog znanja iz prirodnih nauka, nacionalne istorije i književnosti, građani Srbije moraju biti upoznati sa dogodovštinama iz čemerne, nelordske mladosti ćopavog smrada koju je ovaj opevao i "gosti kod Bulića u Biserima nivo" baronijama pokušao da načini zanimljivom. Pa ispade da je lik vojvođanski Homer, jebem mu majku stvarno.

Ide ti onako lepo i lagano, zab'o si Pčinju i Lepenicu, pritom držiš gore sever, i mora da izleti pitanje tipa: " U baladi o Vasi sa čardaš nogama, ko je Banetu dobrom sinu zaklao petla, izlomio bagrenje i skin'o provincijalku?" ili " Šta se kuva u kazanu Arpada Šasije dok Šiki Futog vozi Balaša tristaćem na Štrand?". Organizator i kolovođa pri ovom agresorskom činu je izvesna, navodno sentimentalna i navodno ženska persona koja se krije pod pseudonimom Walery. Tvrdoglava rospijetina ne odustaje iako već dve godine klikćemo da nam se sviđaju njena pitanja, i da ne treba više da ih šalje. Predrka li ga na Đorđa više nesretnice? Nije ni čudo što 80 posto učesnika igre ima želju da ti namaže zadriglu facu krvavim govnima, ti puknuti hemoroidu od žene.

Nesvakidašnje čudo prirode. Prirodno stanište sa najviše različitih vrsta faune po jedinici površine u čitavoj Evropi. Naime, ova šuma vam je kao one slike šuma iz enciklopedija, na kojima možete videti nacrtane predstavnike svih mogućih vrsta na deset kvadratnih metara. Šetajući kroz ovu šumu, možete da vidite svašta - majke sa decom u kolicima, porodice na pikniku, parove koji se vataju, parove koji se karaju, penzionere na klupicama koji čitaju Politiku, klince koji cirkaju, klince koji duvaju, ljude raznih uzrasta koji džogiraju, fensi ribe koje šetaju fensi kerove, a pored njih, besne i gladne kerove lutalice, veličine tigra. I Ranka Stojića povremeno. A ako, kojim slučajem, ovde zalutate uveče, može da vam se desi i da vidite nekog nesretnika kako džogira u pokušaju da pobegne Radovim navijačima. Može i vama da se desi da postanete jedan takav nesretnik.

Ненад Милосављевић. Матори хипик, бивши СПС-овац, човек који је сањао стару љубав, помогао православљу да дође са југа, и помогао обнови више, исто тако православних манастира, од великог Матеје Кежмана. Воли да гледа женске неким другим очима, онако како не треба, а прича се да је њему заспала Војводина, иако је је из Ниша.

Оно о чему се мање прича је то да је Неша прљави матори педофил. Добро, не баш ранга Жике Тодоровића, он већ натачиње бебе, ал сигурно је за два круга оставио Дамблдора и Ацу Поштара. Срео је тако на својим путовањима крајем двадесетог столећа неко девојче које дрско имаде година колико Котор векова. Наиме, водећи се чињеницом да се Котор под тим називом помиње тек од епохе Немањића, Неши је прстима шапутало и уснама га миловало дете од неких осам година, а за то се мардеља, за то се мардеља чак и у Јапану.

Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.

Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.

Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.

Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.

Poslednji pokušaj prodavca nekretnine da proda kuću/plac u nekoj vukojebini.

Лик који је унапредио технику раздевичавања илити бушења младих невиних девојака до савршенства.

Česta pojava kod muških jedinki gde se svakog jutra pitate da li se ispišati k'o čovek, ili ga izdrkati k'o majmun.

Pripadnica zenskog pola koja preferira uriniranje po odredjenim delovima tela od strane muskog pola.

Израз нечије тоталне равнодушности, један опуштени бол у курцу за нешто. Мош мислити.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Prošli ste pored nekog izloga i setili se nje.
Ne, videli ste neku kosu i pomislili na njenu.
Ne, ne, blejali ste na nekom sajtu i toliko se smorili da vam je mozak odlutao na sasvim drugu stranu, u prošlost, u daleku prošlost. Setili ste se onog trenutka, koji je trajao večnost, koji ste nekada davno iznova i iznova ponavljali u svojoj glavi, trenutka kad ste je na prevaru prvi put poljubili.
Na ćošku Knez Mihajlove i Sremske, taman da skrenete naniže, žurila je na Zelenjak, na poslednji bas.
Kad ste joj kao sasvim nezainteresovano rekli "šta ti je ovo?" dodirujući joj kosu, kao da nešto ima u njoj i iznenada je nežno privukli sebi i poljubili.
A ona se samo prepustila. Jer je i ona to čekala cele večeri, čekala taj vaš prvi korak. Ipak je ona žensko. Ostali ste da se ljubite, a bas je otišao. Ima noćni.
Posle te prve pomisli slike su počele da se odmotavaju, smenjuju, setili ste se svih onih sitnih detalja, sitnih gluposti koje su vas uveseljavale i nervirale. U početku samo uveseljavale, onda i jedno i drugo, da bi vas na kraju samo nervirale. Setili ste se nekih šetnji, nekog hrasta, neke obale mora ili reke, nekih ptica, galebova valjda, zvezda, da, bilo je zvezda, bilo je i nekih šabana koji su se pitali šta takva riba traži s vama, glasno, čuli ste ih, a vas je boleo tuki, još jedan znak da nešto vredite, bilo je i nekih drugarica koje su joj govorile da joj ne trebate a ona ih nije slušala, smejali ste im se, bilo je svega a sad sedite pred kompom...
I samo vam je na kraju sinulo "nazvaću je".