Papagaji podražvanja usvajaju svaku frazetinu ne pomišljajući ni na tren šta ona znači. Ionako rugobni javni svet time postaje još i neizrecivo glup i nepodnošljiv. Srednjaštvo mora svuda da vlada, od prosvete do televizije i s tim se mora pomiriti ali zato ostaje pravo da se svuda i na svakom mestu batinom raskrinkavanja tuku paše i subaše gluposti, neoriginalnosti i imitiranja.
U poslednje vrijeme na talasu jednog lošeg postjugoslovenstva i hrvatske krležijanske komponente utkane i sakrivene u srpsko-jugoslovenskom biću probila je i ova sintagma *beogradska čaršija* koja se širi neprimetno i na izgled naivno pa je i sami begedijanci usvajaju kao nešto prirodno ne uviđajući skriveno kukavičje jaje pakosti i nipodaštavanja u samom izrazu.
Pa tako, zanimljivo, postoji samo Bg zla čaršija, recimo Prag nema čaršiju ali ima češke ulice, Beč ima samo akademije, valcere i 23 poziva da Serben must šterben, isto tako Sofija iako su oni Bugari oni najgori isto nema čaršiju a Priština recimo, pa *to je danas jedan moderan grad mladih ljudi sa svetlom perspektivom* šiptarije očišćen od svih loših sećanja, a i još nekih nebitnosti.
Beograd, dakle, to je čaršija, 19. vek, dve ulice, prljavo nešto, kalfe, minderluci i karavan seraj, ali nije recimo kao Sarajevo, u Sarajevu je to simpatično i to je raja, ali ne, ovo je istočnjačko bizantijski prefrigani svijet koji je tako dalek od nas iz Jastrebarskog.
Ali ok, očekivano je i normalno da to koristi neko sa strane ali je ponižavajuće da i sami stanovnici bliže ili dalje beogradske čaršije učestvuju u sopstvenoj stereotipizaciji mada to ulazi u jedan sladak talas autošovinizma i valjanja u sopstvenom, stvarnom ili izmišljenom, blatu.
Beogradska čaršija – to su vam brkate zle žene i njihovi cincarski pokvareni mužjaci koji u mračnim, zagušvljivim i uskim beogradskim ulicama i u podrumima isto tako zagušljivim i uskim koče razvoj cijele napredne Europe i teraju Mešu Selimovića i fra Ivu iz grada i kroje mape Ujedinjene Velike Cincarije i Male Ciganije sa glavnim gradom Adom Kale Batak-Ciganlijom.

Začiniti priču pikantnim detaljima radi boljeg utiska.

Pridjev koji opisuje ličinku tenkovskih gabarita, obično se koristi za izbacivače u klubovima i obezbjeđenje. Momci dva sa dva, sa lopatama 'mjesto dlanova, u stanju ubiti Boga i u Arniju Švarc'negeru.

Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.

Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.

Takva osoba zaista zna kako da živi.

Ironična opaska upućena osobi koja se sprema da načini kakav idiotluk, koji će ostaviti trajne posledice na nju.

Izraz još iz srednjeg veka. Još su savremenici rekli za cara Uroša da *beše krasnog stasa ali mlad smislom.* Uvijeno: nezreo a još i priglup. Nejak u glavu. Mator konj ali se ponaša neprilično svojim godinama. Šumoglav. Miško iz filma Ko to tamo peva. Hronično, klinički klinački. Mož da bude i simpatično al ne baš uvek.

Долазим за 5 минута.

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.

Sponzor. Tatica.
Dobrostojeći čovek, ređe momak, izabran od roditelja, koji poseduje sve "kvalitete" da oženi njihovu mezimicu, ma koliko sama ćerka bila protiv toga. Šta deca znaju.

Batine koje se doživotno pamte.

Болест која проузрокује сушење породичног стабла.

Слика и прилика.

Parking u Loznici.

Oni ne koriste google, a koji će im kurac, kad sve informacije imaju u domalom prstu leve noge. Moć opažanja im je takva da na 2 km uočiće dlaku koja visi na propeleru helikoptera koji leti ka severozapadu, i naravno to je ključni dokaz koji rešava ceo slučaj. Znanje iz geografije im je neprocenjivo, u pola dana i pola noći ti mogu ispisati celu knjigu o rudnom blagu Madjarske. Sta reći, oni nisu ljudi oni su CSI iztražitelji.

Слично поновном рођењу, само што ова карта захтева да одбаците једну карту из руке на гробље да бисте додали једно чудовиште са гробља на руку.

Усклик марве никад задовољне животним стандардом.
Преведено на људски језик, значило би "Имамо 'леба, али немамо за немачки ауто не старији од пет година, нов ајфон, таблет са екраном величине телевизора нишке Електронске индустрије, летовање на Малдивима и секс са Станијом. Имамо више него већина људи у свету, али опет недовољно. 'Оћемо бољи стандард од Шваба и Амера заједно, они ће нас да бомбардују мајку им јебем крваву пичку мало ја њима, Ноле до победе!"
Тај неки фазон.

Prema istraživanju naučnika sa univerziteta u Masačusetsu došlo se do frapantnih rezultata! Naime, zaposleni prestižne ustanove su nakon predugih i iscrpljujućuh istraživanja došli do zaključka da čak 98,4387% stvari, osoba ili pojava koje mrzimo dosta govore o nama samima, našim večitim težnjama, strahovima i neostavrenim željama. Daklem mrzimo ono što nismo a želimo biti. Zanimljivo.

I ja sam hteo kao i većina vas da napiskaram koji tom o tom' kako ja mrzim ovo ili ono, bum bum, truć truć... Al neš! Pa nisam ja glup!
Neću da vam kažem ništa o sebi! Marš! Neću! Jok! Noup! C! Ne, ne!
Ipak hej, glavu gore drugari, družimo se još. Vi ste meni rekli, pričajmo o tome.Ha? Pa, da, naravno, hajde. Otvorite se, biće zanimljivo.

Desetobojac- Agilni:
Agi pa gde si druže. Šta kažeš desetobojac ne valja ni za kurac?! Pa jebem li ga, ne razumem se. Nego si ti ono beše trenirao atletiku? Jesi. Pa da tako sam i mislio. I šta kažeš bio si prosečan sprinter, pa jebiga matori, ne može svako da bude Bolt, glavu gore! Nego reče mi Džoni da si jarko želeo da budeš desetobojac. Istina? Ne?
Pa šta te jebe matori? Da nije visina za skok? Da nisi slabašan za bacanja? Prepone? hehe

Moje:- Paninaro
Citiraću: Druže koga boli kurac?!

Mašina za govnanje- Smarko:
Smarko tvoje poreklo savim dovoljno govori o tvojim željama, defka je bila apsolutno nepotrebna. Znamo, znamo...

Žena od karijere- pseto88:
Pseto, drugar, razumem te. Jebi ga, ljubav je to al jednostavno moraš dalje!
Šta nije ljubav?!
Pa kak...? Šta ti se samo ložiš na njih? Nikad te nisu pogledale? Ti si želeo a drugar koji je konsalting menjadžer jebao? Ma iskuliraj buraz. Klasična gargija, ne'aš ti tu šta...

Megalomanka - taedium_vitae
Maćo da nisi ti psetov dupli? Ne? Izvini, pričinilo mi se. Nekako ste slično jadni. Mitze.:*
A da vas dvoje...? Ne a? Ma veruuuj mi! Znam čoveka samo ga pitaj! Pristaće!

Dobro došao u klub- DBSK 97
Severina a? Pa dobro, ono, kapiram nove generacije, masovni mediji nameću... Ma ok skroz.
Nego slab džeparac a? Nema se za mekić i pljugicu? Ma jebeš to ionako nije zdravo! Batali to, uči čkole! Čuo sam da je matiš u osmom razredu težak u pm! Ozbiljno...

Nova srpska pop rok scena- Klinklilnsejn:
Ma realno si u pravu! Bljuv! Nego sretoh tvoju kevu juče u maksiju kaže dobro ide violina. Priča osnovao si bend sa drugaricama i spremate se za proboj na veliku scenu. Jebe te ''ponos''? Kakav ponos buraz? Parada? Ma ne razumem te ja ič a i mrzi me da te slušam, nisam pri volji ovih dana. Aj otišo sam dalje.

Minus- Aleks Andros:
-
ups s telefona sam.

Top 100 Vukajlija- 6Burazer6:
Pročitati prvi pasus, naučnici sa Masačusetsa su već objasnili ovaj fenomen.
E da pročitajte i dotičnog autora, vama to neće puno značiti al njemu hoće, verujte.

Smešak- ogmagaj infufiipd:
:)

Morisi- Ludi Čak:
Bravo Čeče! Ispljuva čoveka carski! Pluj bre po svim tim kvazi-intelektualcima, klišeizmu, vegetarijancima i ostalim govnima! Đubrad uspešna!
Nego kako bend?

Društvo za zaštitu miokarda- dekY_aod:
Dejane za miokard si me ujeo! Zaboravi onaj plan treninga za skidanje masnoće koji sam ti obećao, zaboravi musli, proso, ovas, heljdu! Ne'š ništa dobiti! Pričaš mi priču o tome kaoko želiš da smršaš, o tome kako ti se ne diže, o zadahu prouzrokovanim lošom ishranom i ja se iscimam da ti pomognem... Jel mi ovo hvala?!

Kim Kardašijan i porodica- turska kafa:
Šta je prsla kablovska? Nema više ''E'' ol dej ol najt! Pa jebi ga snajke! Uvlači se u najlepsu crnu malu haljinu na štikle i pravac hepening! Odma!

Ljubav, sreća, radost e to je za mene parada ponosa. Hare krišna!

Поносно се вијори на мајицама, патикама, торбама, јакнама неких нових клинаца у другој деценији 21. века у Србији. Само модни крик или проклета западњачка пропаганда? Биће да је највише одговорна глупост малих маминих маза. Само 14 година је прошло и све се заборавило. Није у питању логика ''ако ниси рођен'', не рачуна се.
Ко би при чистој свести и памети носио одећу и волео државу која те је обасипала бомбама и тровала рођену земљу?
''Носити америчке ствари је тако ин, сви то фурају. Јаооо, види ову шик крпицу са плавом позадином, белим звездицама и овим црвеним пругама, баш је страва! Ма рећи ћу да сам ово добила на поклон од мојих пребогатих рођака из Њу Јорка! Бићу тако фенси! ''
Не.
То не иде. Оштро ми упада у очи то и дође ми да искидам и поцепам те ствари па макар ишли голи кући. Не бих никад изигравао Деретића и започео бесмислену расправу са основцима и вршњацима које не познајем о томе. Знам шта ће рећи а и нећу да солим памет или глупост таквима. ''Не буди такав шабан, види шта ти носиш, глупе кошуље, па тога више нема ни у Бугарској'', ''Ма извини велики Србине. Ја као нисам Српкиња, ма не сери бре, мој живот, моја ствар шта ћу да носим, срам тебе што ме понижаваш а ни не познајеш ме, мрш''
Знам шта је најбоље.
Иди у Албанију и носи те ствари. Одушевиће се. Можда неће ни приметити да ниси Српкиња и можда ће заборавити да ти изваде бубреге.

Mladić koga je keva kao bebu oblačila u žuto, pa su svi mislili da je žensko.
U osnovnu školu (obdanište i zabavište nije ni video - hvala bako!) redovno dovodi mama, a čeka tata, da mu se ne-daj-Bože nešto ne desi.
U 8. razredu malom pada na pamet da upiše srednju u drugom gradu, što se kategorično odbija od strane zabrinutih roditelja...da im dete ne upadne u loše društvo, droga, ološ je to, toga u njihovom svetu oblaka nema.
Na red dolazi fakultet. Opet frka i panika, kako će dete, ima samo 18 godina... Nalazi se kompromis: može drugi grad, ali da putuje... ma ne može ni autobusom, voziće ga na smenu. Šta je svaki dan 100km tamo i nazad?

Рука која најјаче забија нож у леђа.