То је она црна штрока која ужасно кисело смрди и сакупља се између ножних прстију као продукт слабо развијене свести о благодетима одржавања личне хигијене.

Tehnika sviranja gudačkih instrumenata okidanjem žica prstima. Signalizacija smešnog u domaćoj kinematografiji i pavićografiji.

Poznati svetski di-džej.U Beogradu.
Može biti još i renomirani,nekrunisani kralj toga što stipuje i pionir nečega.

Tetkino objašnjenje oko izbora buduće mlade. Kapljica na vagi kvaliteta "da li oženiti brkatu dobričinu ili guzatu plavušu".

Најповерљивији, најпоштенији и најтолерантнији укућанин. Зна све твоје потајне фрустрације и жеље, отворено ће ти рећи како изгледаш, а можеш да се кревељиш на њега колико хоћеш, биће 'ладно к'о шприцер.
Основно помагало зиљавих пичака.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Pikasov odgovor na pitanje šta ovi segmenti predstavljaju na njegovoj najpoznatijoj slici - "Gernika".

Odgovor je uslijedio nakon mnogo godina prepunih stručnih analiza, nagađanja, pretpostavki o stanju svijesti umjetnika u trenutku stvaranja slike i nebrojenih palamuđenja istoričara umjetnosti o skrivenim značenjima i dubokom smislu koji su samo oni u stanju da primjete. Ovom rečenicom Pikaso je izvrgao ruglu sve one tumače koji vide nešto čega nema.

Pikaso je bio živ, pa je mogao da odgovori, ali šta je sa pokojnim umjetnicima koji se u grobu prevrću od analiza kojekakvih stručnjaka koji izmišljaju simboliku i tamo gdje je nema, a sve u cilju samopromocije? Zašto bik ne bi mogao biti - bik?

Рука која најјаче забија нож у леђа.

Oh, meni, blagog li muzičkog ugođaja! Sergej miluje svojim talasajućim glasnim žičicama audio-vizuelni kompleks jednog, u srce pogođenog, čoveka. U stvari, ne čoveka, već ljudine, jer ljudina ne brine šta o njoj pričaju, ljudina ne krije da se raspamećuje od bensedina i sveže smiksanih numera Sergejevih kad mu muka srce mori.
Ta žena, žena sa deficijencijom srčanog lokaliteta, što gazi po egu našeg junaka, nastavlja da kidiše na gladne, a neiskusne gospodinčiće. Ta žena ostavlja za sobom uplakane grdosije dimenzija prosečnog terenskog vozila, kiteći ih karakterističnostima pretpubertetske curice koja je upravo odgledala Titanik i nije joj jasno što se Dikaprio ne trlja sa ženama u vodi kako bi se ugrejao i spasao.

Ali, nade ima! Ruke same klikću na jutjubov bukmark, naslov pesme se kuca gotovo refleksno, i pred mučenikom se stvara lik izražajnih jagodica, a dobroćudnih očiju, lik Sergeja Ćetkovića. Taj čovek zna šta je muka, te svoje iskustvo u plođenju mnogih mladih i starih, a dobrodržećih dama bezuslovno transportuje u ganglije povređenoga.

Povređeni ubrzo prestaje da cmizdri, lice gubi odlike brkatog smuđa, a junak je spreman za nov lov. Sergej iscelitelj.

Ime kojim se Neša Galija predstavlja kad ide uveče među pičke. U šuškavcu.
Preko dana snima vokalno-instrumentalne solo i refren deonice, bavi se ženom i sitnim decama, jede pečen krompir sa kajmakom, al kad se pojavi u klubu tamo oko ponoći sa svojim pajtosima, u samom jeku ekstatične žuraje, svaka pička ovlaži i šutira se u dupe od uzbuđenja.
Šone kad se namerači, ne možeš da ga odbiješ, pa nek si i Slavica Đukić Dejanović.

Oglupeti za medalju u rekordnom periodu.

Momak iz urbane sredine, na skali brzine pomaže ako je iz huda. Pizda koja puzi pred trendom. Ustane oko dva, tri popodne, ni ne umije se, pa te posle gleda krmeljivim očima dok pokušava da razgovara sa tobom. Nameštanje kreveta? Šta je to? A da, to je ono sto keva radi pošto on odluči da se probudi iz hibernacije. Nogom pali računar i gleda kakve su slike curice izbacile na fejs profile u toku dana, dok čeka da mu neko donese fornete za doručak. Džabe se nadaš sine, nećeš jebati. Možeš samo da maltretiraš pistać. Ako nema sisa na slikama, tu su pornići. "Ahahahahah! Jebote, kako joj je svršio po faci! Uuu, koji car! Samo kad bih ja jebao ovako..." Ali ne jebeš, zato što si mamin sin i pizda.
Kad mu dosadi komp, dogovara se sa ortacima da ode u kafić. Kafa i kisela, "malo bleja zezanje, lagano sa pola gasa".
Uveče se podrazumeva izlazak u grad. Roze majica i uske farmerke, jebiga išao bi on u trenerka stilu, ali nije to to. Hektolitar parfema, ali opet nedovoljno da se prikrije činjenica da je smrad. Tatine pare za separe i šampanjac, a adolescentkinje sličnog mentaliteta oko njega. I one prate trend. "Sad ti dajem broj da raskineš sa njom".
I nemoj slučajno da se niste slikali, ne računa se da si izašao iz kuće ako ne padne par slika. Napijanje, gubljenje, ludnica. Posle kući pa povraćanje po sobi. Al' opušteno, mama čisti ujutru, samo da ćale ne vidi. A i njega ko jebe, on ga je i vaspitao tako, da bude društveni parazit i da živi na tuđoj grbači, bez obaveza. Danju spava a luduje noću. A sutra kačenje slika i idemo ispočetka.

Mreža koju posebno volim jer kad sam na njoj Novak Đoković mi zvoni na interfon i bole ga kurac i smara me da idemo da mrljamo koks iza arene i da plašimo babe na jacpi.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.

Shvativši da je engleski 'guitar' suviše slično srpskom gitara pijani i inventivni rokeri odlučiše da to promene. Kako su prvo Srbi, pa tek onda rokeri, upali su u klasičnu srpsku zamku: dodaj dž i sve će zvučati srpskije.

Pogana kurvetina, koja je u isto vreme i kucka i lezbejka, al daje se svima, i ruzna je ko pizda materina, al opet je svi karaju.

Нека фризура, јебем ли га.

Ultimativni revanšistički spust ribi koja nas je odbila na drzak način.

Својеврсни обувни оксиморон. Дакле, отприлике исте оне вонаби трендсетерке које зими носе гумене шарене чизме, дизајнд бај Роко Бароко/производи Тигар, сада своја стопала и значајан део потколенице убацују у кожну варијанту са ситним рупицама, упркос температури од 30+ степени. Остатак аутфита оскудева у материјалу, а ту су наравно и наочаре за сунце дијагонале омањег таблета. А доле: чизме. Ко рибе у "Хи-Мен и господари свемира".

Можда се женама стопала не зноје толико, нисам проверио на довољно великом узорку да бих поуздано тврдио, али знам да би аутор ових редова после кратког боравка у тако профилисаној обући лети, емитовао базд раван зрачењу твора ексхумираног на четр'ес' дана.