Verin bivši dečko.

Novac koji maloj deci daje rodbina, a koji im uzimaju roditelji.

Подстрекачи рађања, развоја и битисања болесних умова. Клице перверзија, порока и различитих психоза. Нико у њих не сумња. Наизглед безазлени, весели текстови уз које деца плешу и које радосно певају. Али...

Невероватно јако и са пуно беса ошамарити некога да образ добије фину црвену ноту, као да сија.

-Književnik kome Srbi ne mogu da oproste to što je njihov sunarodnik katoličke veroispovesti, koji se rodio u Bosni.

-Književnik kome Hrvati ne mogu da oproste to što je katolik srpskog porekla, koji se rodio u Bosni.

-Književnik kome Bošnjaci ne mogu da oproste to što se uopšte i rodio.

Malo vozilo Parking servisa, koje vuče automobil.

Nije komplikovano, nego si ti previše glup da shvatiš, a ja ne želim tek tako da trošim svoje dragoceno vreme na tebe.

Gospodin čovek.
Zabavlja se dok stvara i nema fiksno radno vreme.

U naletu inspiracije on stvara brzinom munje pa posle danima smišlja priču iza onoga što je stvorio, kako ono drvo u daljini predstavlja njegovo egzistencijalno ja, kako stremi ka dvema planinama, što predstavljaju majčinske grudi pune mleka kategoričkog imperativa kojim ga je ovo podneblje zadojilo.

Kada ribi posle snošaja ne kažeš gde stanuješ.

Siguran znak da će pregršt civila završiti u policiji.

Kao i svako živinče, najsrećnije je kad ga pustimo na pašu.

Kad kurva kaze "nisam ni za kurac".

Upitno-odnosna zamenica koja je često inkorporirana u narodnjačkim stihovima na mestu pauze za vazduh.
U ovoj poziciji ona je van svog osnovnog značenja i predstavlja signal, ping, povratnu informaciju koja stiže publici od vokalne solistkinje u kafani.

Jednom izgovoren, ovaj poluuzvik decenijama obavlja svrhu uspostavljanja mitsko-tradicionalne kafansko-svadbarske atmosfere i podsećanja na jedinstvo raspevane družine, iako nasumično sastavljene.

Često je praćen uvodnim uzvikom "Pa kaže".

Илити: "Како је до јаја да живиш са цимерима, идеш сваки други дан на журке, правиш лудницу са цимером по стану, радиш неки просечан посао, али се зато зајебаваш до јаја и уживаш максимално у животу" фазон серије/филма.

Свако ко је бар једном бацио око на серије типа "Пријатељи", "Веселе седамдесете" или "Стажисти" помислио је на ту болну чињеницу да не живи у земљи типа САД и да нема шансе да унајми ни стан од 70 евра који дели са удовицом ратног ветерана, камо ли једну од оне две станчуге које деле јунаци из "Пријатеља". Да, реалност је прилично зајебана, па осим тога што не можеш да приуштиш стан у коме лагано може да се опичи фудбал 5 на 5, твоји пријатељи вероватно нису суперопичене копије Џоија, Рејчел, Роса, Чендлера и Фиби. Далеко су веће шансе да ти иначе треба сат времена да их натераш да оду с тобом до града на пиво.

Кул музика из седамдесетих исто отпада. Једини подрум који можеш да нађеш је онај у згради у којој живиш где би ти се шетали пацови по глави док покушаваш да дуваш са ортацима.

Реалност наставља да убија финанскијски. Ако живиш у Србији, а притом имаш ту срећу да живиш сам у свом стану (а ниси ожењен/удата), паре ти сигурно не испадају из гузице. Тако да, о путовању на лађење јаја до Лас Вегаса можеш само да машташ. Чак тешко да и финанскијски можеш да издржиш да сваки дан пијеш кафу у најгорем кафићу у граду, камо ли да нађеш неки домаћи "Central Perk" и да тамо блејиш цео дан.

Генерално, тешко да све то и у "обећаној" Америци можеш да приуштиш без 10 сати дневно на послу. Тако да, морала би гузица да ти буде укључена у струју и да се константно бијеш неким енергетским пићима да би имао живот интересантан као они. Тешко да имаш најинтересантнији посао на свету као јунаци из "Стажиста", па да се зезаш по болници цео дан са најбољим ортаком. Ако живиш у мајци Сербији, а у тим си годинама, вероватно теглиш гајбе код приватника или келнеришеш у кафићу да би напокон уштетео 80000, да платиш јебену школарину и напокон упишеш ту трећу годину.

Надај се да ти је живот довољно кул, пошто њихов можеш да живиш само две епизоде дневно на ТВ-у. Осим ако не скинеш серију са нета, ал' џабе, нема ништа од кул гајбе, заборави.

Расиста, али са оксфордским образовањем. Успео је да прикрије расистичку филозофију под плашт софт кор епске фантастике.

Među studentima popularan naziv za đuveč iz menze. Pravi se od boranije, krompira, pirinča, šargarepe, graška, ...ukratko, od svakog povrća koje ste mogli videti na tanjiru te nedelje. Otuda i naziv.

Данашња мотивација за студирање теологије.

Особа која тражи особу од двадесетак година са бар четрдесет година искуства.

Imali bi i mi stounhendž, al` mi kiselimo kupus!

Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.