Počasna titula koju ponekad stiče problematični otac problematičnog muškog mladunca. Davalac titule je keva, a dodela se vrši u vidu srednjovekovnog rituala u kome senior oklagijom dodiruje glavu vazala.

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

Motorna testera.
Ponos i dika svakog brđanina.
Uz novije modele dobijate ključ za svećicu, jedan ključ 10/11 i gratis privezak za ključeve sa 10 rezervnih prstiju od najkvalitetnije gume.
Krasi je karakterističan zvuk, i dok svi ostali koji slušaju mole Boga da je majstor ugasi, rukovaoc je sretan jer on ritmički kontroliše taj njemu prijatan zvuk dodajući gas ili opterećenje.

Spada u robijaški alat, a najponosnije asove motorke mozete prepoznati jer u kafani 4 piva naručuju sa dve ruke.

Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status.
Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci.
Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...

Заправо **почетак** мушког полног органа. Забуна настаје код уролога, у случају да је несрећник добио упалу мокраћних канала или сличну болештину.

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, *kući*. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "*J*" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Devojka srednjeg rasta, učestale boje kose, nije ružna a nije ni seks bomba. Radila je u pekari do moje zgdrade i bila je potpuno obična, neutralna kao puter kifla. Nit masna nit slatka nit slana. Samo obična.

Ali ipak, dok sam je gledao kako se hvata za buhtlu sa džemom ili sa kojom energijom seče burek "za ovde" skakao mi je nivo holesterola u krvi. Čudan osećaj. Preko puta u fast fudu je radila sisata Danica, tamo mi se dizao kurac, to sam kapirao, ali ovaj osećaj...kao kada sam prvi put probao lazanju sa belim lukom u prahu, bilo je to nešto novo, neobuzdano.

Koliko puta nisam mogao da dočekam da završi, oko četvorke, pa mi prekrati ostatak noći kada se pojavi na mojim vratima stana sa svojim brašnjavim nosićem i punom kesom bajatog žu žua, kojom rol viršlom i drvenim hlebom od kojeg smo mleli prezle pa uvijaj karađorđeve, uvijaj, uvijaj... Nekada sve do njene sledeće smene! A džukci bili prema njoj, ona fina pa joj vazda uteraju 2 u 1. Iz druge u prvu, to smo tako od milošte zvali, ko ona kafa.

Lepo nam je bilo, ja imao devojku ona nije imala dečka dok se u kraj nije vratio Rajko Gastos. Kad je zapad bilo šta dobro doneo pitam ja vas? Oterali ga njegovi nazad u domovinu majku Srbiju da se ženi, otac stari unuke oće da ima. Bio po malo glup i malo više krezav. To je još jedan razlog što je došao, da popravi zube, ne zato što je glup, kod nas jeftinije.

I jebo majku, došo pun para al seljak čovek i prvi dan otišo u pekaru kod nje da jede! Pa majku mu jebem idi jedi crevca kod Slavonca kad već imaš pare, ja da imam svaki dan bih crevca jeo! Ali ne, on odma kod nje i ni dobar dan ni Pomoz Bog nego s vrata: daj picu! Ko da me žarka munja sa neba ošinula. Bolje da jeste.

Ona mlada, neiskusna(ja znao samo misionarku a i sada nisam nešto bolji) šta će, kud će kukavica beda dade mu, uvati je đubre na elokventnost... Ostah sam, nemam s kim da umačem đevrek a idem u fast fud preko puta da gledam u kajzerice pa kući da gulim svoju kiflu.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Нигде није мед и млеко, пусти ти то што се прича. Читао си шта пишу таблоиди, испада што више пара - већа несрећа. Гледаш филмове и серије, па више проблема у животу има мачо-тајкун него параплегичар-бескућник! Истина је проста и важи за све: живот функционише по принципу рада обичне клацкалице у паркићу: час си горњи, час у средини, час доњи, и тако у круг. Е, сад, наиђе тај период, неком често, неком мало чешће, када формула Марфијевог закон ферцера стопроцентно само у корист твоје штете.

Arhaični zaostatak RTB na RTS. Zadatke za ovu veselu smotru znanja sastavljaju vrhunski enigmatičari, članovi-osnivači "Сербско-књажеског дружества енигматичаров", dok je za modernije oblasti zadužena Omladina DSS.
Učesnici kod gledalaca obično izazivaju sažaljive emocije, a oni koji ostvare najbolje rezultate dobijaju vredne nagrade od sponzora emisije.

Ne pričaj u prazno.

Фризура коју сваки мушкарац густе косе, `тео то или не, почне да носе након неколико месеци нешишања. Дефинише је ћуба на вр` главе и леп тепих (са ресама) који прекрива врат а често и рамена.
У источној Европи, ова врста фризуре је била изузетно популарна. Данас, након што се чак и сам Јашар ошишао, једино где се ова зурка може видети је Русија, Чешка и евентуално Мађарска.

Mlad,lep,neiskusan konj koji se prvi pusta kod kobile da je potpali,bez ikakvog kontakta,a posle njega ulazi prekaljeni,iskusan pastuv,koji dovrsava posao.

Девојка коју нећеш јебати.
Пут до кубних сантима њене румене слузокоже зајебанији је чак и од осме мисије са Зерговима у Старкрафт кецу (ако знаш о чему је реч, наду овде остави). Микроскопске су шансе чак и да дођеш до нивоа на коме биваш баждарен од стране аристократског оца јој њеног. Ако ли доспеш дотле, господин Мићаловић, са својим медивл-византијским именом за чије изговарање твоје паорске чељусти немају одговарајућу анатомију, поставиће ти следећи рафал услова које мораш испунити, како би утврдио твоју достојност своје шћери-мезимице:

Vrhunsko božanstvo. Presvetli, predobri i brižni anđeo koji mane nema. Romantičan kao Željko Samardžić, jebač kao Fernando Kolunga. Kuhinjska spretnost Džejmija Olivera u kombinaciji sa šarmom Ivana Bosiljčića dok se upoznaje sa njenom majkom (Jao, kako sladak razmak međ' zubima ima).

On ne gleda finale Lige šampiona, on tad svoju dragu vodi u bioskop, pa posle na večeru. Ukoliko joj naravno sam ne spremi neki svoj specijalitet, u isto vreme svirajući joj klavir na uvce. Jeste, na uvce! I dok se ja nerviram zašto ovaj idiot opet maši prazan gol, a ova moja mi zvoca sa strane da joj pustim neku Šeherzadu (Jebao je Esad Plavi), on sa svojom dragom uživa u najboljem vinu koje je trenutno mogao priuštiti, poklanjajući joj narukvicu koju je toliko želela još otkad ju je prvi put videla u izlogu, dok su išli zajedno u šoping.

Ne treba zaboraviti da u po noći zna datum njenog rođenje, datum rođenja njene keve, ćala, babe (mnogo fina žena), sestre, kera Žuće, datum prvog sastanka, prvog poljupca, šta je tad nosila, izgovorila, nja, nja, nja...

Iskreno, ja njega nisam ni video. Odbijam da poverujem da ovakvo nešto postoji i da ima kurac.

Јасно стављање до знања цури да имате намере да jе одведете у кревет...

Слоган младих (најчешће сеоских) фрајера оболелих од тетанусa који пуцају на жене старије од њих.