Izraz koji se najčešće koristi kada sagovorniku želite da stavite do znanja da bi bilo lepo da zahvalnost za trud koji ste uložili da mu pomognete bude materijalizovana makar nečim tako simboličnim kao što je malo pivo. Može se koristiti i u širokom spektru drugih situacija - od uzrečice i poštapalice pa sve do životne filozofije.

Сиромашна дронфуља.

Ултимативни факоф нападном габору женског пола.

Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.

Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.

Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.

Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu - njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa "Someone take these dreams away" ili "Cry like a child, though these years make me older", verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.

Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.

Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa "Rain Parade" i "Dream Syndicate". Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.

Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.

Nepušači u zadimljenoj prostoriji.

To je kad od ruke pravis picku, a od kurca budalu

Čovek koji ne gine za džabe.

Iskusan savet majke, ćerki za srećan život.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Kao i sve, i naše svadbe se do nekih granica razlikuju od jevropskih.
Može se reći da su srpske proslave kao i srpski javni klozeti - SAMO ZA HRABRE.

Док се ти трудиш да окачиш што већи крст од тисовине на ретровизор или научиш целу ''Боже правде'' напамет, овај тип се једноставно зове Богић и у старту је дупло већи Србин од тебе. Знаш да закољеш и уредиш прасе, славиш Славу по три дана, одеш у цркву и кад није Бадње вече, ма јок, он се једноставно зове Милић. Имаш трактор 539 са кабином, водиш коло да нема у држави, метриш дрва к'о лего коцке, ал' бадава, његово име је Драгић и лако ће освојити срце најпожељније мираџијке.

Јара је избијала са свих страна. Иако је било 5 поподне, чинило се да сунце жеже јаче него у зениту. Добривоје је седео под тремом и немо посматрао крајолик. Лелујави ваздух му је изазивао вртоглавицу. Из даљине је могао намирисати паљевину суве траве помешану са одурним мирисом сагоревања младог, сировог багрема и бурјана по врзинама. Међутим, ничега за уши није било. Ако би се удубио, могао би чути само једноличан, али веома тихи звук зрикаваца. Гледајући према кристално чистом небу, могао се заклети да назире стаклени поклопац који је у селу стварао ефекат експрес лонца. Поглед у земљу га још више онераположи. Испуцало тло ја зјапило, спремно да прихвати и најмањи наговештај освежења. Сети са како је јутрос у њиви видео исти призор, док је обилазао кукуруз. Иако се ближило време бербе, хибридни клип, који је до сада требао развити своју пуну дужину, је остао импотентан и једва превазилазио величину кокавца. Ни у башти није имало шта да се убере. Добривоје не памти да је вода у бунару била на тако ниском нивоу, већ два пута је овога лета продужавао ланац на вратилу.
Љубинка тромим кораком изађе из кујне и просу воду из вангле на цвеће поред куће. Од неочекиване силине овог таласа, скоро сасушена мушкатла се сави до земље. Ни Добривоје се се не сећа када је Љубинку видео без подвезане мараме. Одавно седе власи су сада почеле да жуте. На, због жалости за братанцем, црној мајици, јасно су се око пазуха оцртавали мокри кругови који ће касније добити беличасту нијансу.

Одједном му се учини да осети лак поветарац како му шашољи огромне уши. Благи осмех му озари лице, и он, малтене, скочи са столице. Из три корака пређе пут од трема до средине дворишта. Поглед му се заледи. Преко врха крова угледа црни облак како пуним касом надире преко Рудника. Прекрсти се три пута. Стока језиво зарика. Живина је усплахирено трчкарала по дворишту, као без главе. Чинило се да ће куче откинути ланац. Овце, које су до тог часа пландовале, саме уђоше у тор, блејући. Небо се зацрне и комади леда почеше да падају по дворишту. Ћерамида на качари прва поклекну. Туја поред штале није издржала налете ветра. Стотине различитих звукова се сливало у пратећи вокал Љубинкиној соло кукњави. Праћена муњама и грмљавином, летња олуја је носила све пред собом. Иако није трајало дуже од пет минута, Добривоје се осети старијим за десет година. Ионако слаба летина би затрта у рекордном времену.

Парадоксално, место познато само по кукољу.

Механичарски жаргон за неопходну поправку. Углавном је већи квар у питању, јер се на канал не тера за ситнице типа: алнасер, бобина, свећица; већ само за озбиљније експертске подухвате попут: брегасте, картера, ламеле и слично.

Каже домаћица која преферира дилдо.

Доњи део куртона који служи као превентива од спадања и упадања у велике проблеме.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.