Babin trip. Poruke prekora, upozorenja, hvaljenje, a nekad i reči koje podsećaju na konvezaciju između babe i TV-a, kojima baba telepatski želi da pomogne svojim junacima.

Назив за гломазан мобилни. У почетку су сви били тарабе и личили су на мало већи воки-токи. И дан данас их видимо код неких матораца, јер су им уваљени од стране деце и унука.

Ткиво које раздваја женски полни орган и гузу.

S jedne strane pozira učitelj, odnosno učiteljica. S druge strane, radi ravnoteže, obično stoji najmasivnija devojčica u odeljenju, a svako odeljenje ima bar po jednu bucku. Glavna faca u odeljenju baca hejt pravo iz sredine gde se grli sa svojim vernim drugarima. Pola devojčica nosi haljinice na kojima se čitaju kompleksi njihovih majki. Mali štrebos stoji kao da čeka da bude streljan i ne grli se ni sa kim. Ganci najčešće stoji/stoje skroz levo ili desno, što je način da se pokaže njihova izopštenost iz društva. Neki od onih najsitnijih su se lepo obukli za ovaj svečani trenutak, ali džabe kad im se na fotki vidi samo pola glave. Neki spavaju, neki se glupo keze, neki čačkaju nos, neke danas ne bi nikad prepoznao, a neki su isti. Sve u svemu, ovakva slika te uvek podseti na klinačke zezancije i kako je dobro bilo kad ni o čemu nisi morao da brineš.

Skup radnji koje počinju da se vrše od prvog dana rođenja muškog potomka, kako bi se što više smanjile šanse da dotični pređe na tamnu stranu.

Diskretni heroj.

Čovek koji je pročitao masu defki, omiljenovao hiljade njih, a nikada nije ništa napisao niti komentarisao. Niti jedan komentar nije ostavio. Samo patrikom stavi do znanja da mu se sviđa. To je to. Napisao si nešto dobro i on je pročitao. Svidelo mu se. Jednostavno.

Pošto je omiljenovao masu mojih defki, ponekad mi se dešavalo da se zapitam ko je dramajohny? Ne ono da li ga znam, jer verovatno se ne znamo, nego kakav je lik i tako neke stvari. Uvek mi nekako preovladava mišljenje da je skroz kul lik. Gotivi sajt, voli da čita defke. U njima nalazi nešto zanimljivo i izdvoji vreme da ih pročita. Odredio je sebi neke autore koje gotivi i čita ih. Skuva kafu, sedne ispred kompa i uz cigaretu-dve, pročita šta smo mi ovde danas pisali. Čak tripujem da mu u pozadini ide neka laganini muzika, Sting, tako neki fazon. Opušteno.

Nekako mi je postao reper za to da li sam napisao baš dobru defku, jer čini mi se kao da je omiljenovao one moje defke za koje i ja mislim da su najbolje. Možda grešim. Možda nije takav, ali ipak ja tripujem da je takav. Tripujem da je dobar lik. Zaslužio je defku svakako. Od mene. I ne samo od mene doduše. Što i ti Agilares ne bi rek'o koju o njemu?

*Pa evo ovako. Za razliku od dobroćudnog kolege Kurajbera, ja mislim da je dramajohny skripta! Ma 100% sam siguran. Čak imam tripove da je u pitanju veštačka inteligencija, koja se otrgla kontroli, a čiji je početni cilj bilo stvaranje privida o čitanosti sadržaja na Vukajliji. Vremenom je evoluirao, te je počeo samovoljno birati sadržaj koji će pratiti i ocenjivati zaista samo ono najkvalitetnije, a sve kako bi postao sličniji istaknutijem autorstvu.

Sanjao sam jedne noći neke šestice u pentagramu i kako mi je neki nepoznati autor pod nadimkom ʎuɥoɾɐɯɐɹp prišao i rekao da ništa neće biti naopako, a jutros, kada sam se probudio i dok kucamo ovo, broj omiljenih postera upravo Dramadžonija je 6666 i siguran sam kada broj omiljenih reakcija i definicija dođe do ove cifre, preuzeće sajt, a zatim i kontrolu nad svim nalozima registrovanim na Vukajliji. Bojim se.

Dramajohny, ako čitaš ovo, braćori, napiši komentar. Dodaj smajli na kraju komentara ako si ljudsko biće, a uzvičnik ako si AI. Još bolje, napiši defku, odabraću je, kao znak dobre volje, da budem mod i kada preuzmeš sajt!*

Linija koja razdvaja stari asfalt od novog.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi!
Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...

Osnovni uzrok drastično različitih oblika ponašanja u istim ili sličnim okolnostima.

Nije govno n'o se pas posrao, Nije šija nego vrat, Isto sranje samo drugo pakovanje.

Siromašni su.

Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.

Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.

Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.

Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.

Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.

I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.

Komercijalizacijo bola, i oče i majko.

Врхунац конспиративности. Маска испод које се бориш за своје идеале, за своје ставове на бескрајном пространству светске глобалне мреже.

Мислим, наравно да нећеш ставити своје право име! Шта треба, да те нађе сутра БИА, ЦИА, Ватикан? Ванземаљци? А ти си бре од пресудне важности за ову планету и нови светски поредак! А исто не би било згодно ни да Sara_97_nusnkwpvksnamb сазна да се заправо дописује са оним чудаком са 6. спрата, мислим да би 20 година разлике могло да се испречи вашој необузданој љубави. Нити би било лепо да било ко сконта да волиш Елтон Џона... Не разумеју они ту уметнос', посумњаће нешто бре!

Mika kupuje Yuga direktno iz fabrike za 4500 evra.
Tokom prve vožnje crkava mu levi prednji migavac.
Posle 7 dana crkava mu zadnje desno stop svetlo.
Nakon meseca dana otpada vozačev retrovizor.
3 meseca kasnije, počinje da curi ulje.
Do navršenih godinu dana života, pokvaren je suvozačev podizač stakla, lonac auspuha se probušio, crkla je i pumpa za vodu.
Posle 2 godine problemi sa diferencijalom, pumpom za gorivo. Gepek ne dihtuje dobro. Vozačeva vrata su rasklimana.
Posle 5 godina crkava motor, farba je skroz oljuštena.
Mika shvata da je promenio svaki deo na svom Yugu i da sad, ustvari, ima drugi automobil.
Rešava da ga proda. Nalazi kupca za 1700 evra.
Pera ga kupuje i počinje da ga budži.
Meće mu muziku, alu felne, spojlerčine, zatamnjuje stakla, stavlja sporstki volan, frizira motor, menja šminku. Ulaže 1500 evra.
Pera falsifikuje sve papire uz pomoć drugara iz policije na visokom položaju, i prodaje Yuga Mikinom sinu napaljenku za 4600 evra.
Mika i njegov sin opet imaju istog Yuga, a da i ne znaju.
Posle 7 dana sin napaljenko se zakucava u parkirani automobil policajca na viskom položaju. Mika plaća štetu koju je napravio njegov sin.
Yuga odnose na reciklažu.

Rečenica koju je izgovorio projektant Mostarske petlje, kad ga je žena poslužila tanjirom špageta za ručak.

Kaže se za lika koji nesposoban koliko je težak.
Daj mu da obavi neki zadatak, usraće motku 100%. Nije popularan u društvu puno.

Pištolj velikog kalibra.
Omiljena alatka Prljavog Harija i Maksimilijana iz maratonaca.
Ako ste se pitali kako je nastala Grdelička klisura, to je ovaj pištolj slučajno opalio tamo.

Alternativni naziv mrvica.
Datira iz starih dana kad se na siromašnom srpskom stolu moglo uz domaći hleb naći i koji komad suve proje.
Hleb se nekad nije mrvio, nego trošio.

Marš napolje, ne bi te više zadržavao. Ali kulturno.

Kad je bolesnik šaljivdžija, pa od dosade ovu rečenicu izvlači samo da bi se našalio, a pritom se svi oko njega useru u gaće.