Kim Kardašijan i porodica
Чујете ли, почиње? Полуусрано дупе може да сачека и до реклама. Свесни сте да није исти доживљај гледати репризу репризе и репризу! Зар не? Оставите све смислене радње, пошаљите мозак на испашу и - доживите свим чулима породицу Кардашијан. Према неписаним статистичким подацима мушка популација три сестре дели на ону коју би врло радо јеб'о, ону коју би јеб'о и ону коју би јеб'о ако загори. Гледајући да просечан Американац, без јасног упутства да то не чини, сматра логичним да опере кућног љубимца у веш машини, а остатке осуши у микроталасној, јасно је одакле толика усхићеност приликом праћења да ли је очуху изашла још једна бора, па мора поново на затезање лица (претпоставља се да је мушко, мада није научно потврђено), мајци горепоменутих сестара отишао долар у неповрат и да ли ће после последњег емотивног краха сестре моћи икад више да нађу спонзоре? Чуј мене љубав, спонзоре.
Све је лако кад гледаш свет кроз доларе. Историја овог ријалитија почиње, ИЗНЕНАЂЕЊЕ, секс снимком који је „процурео у јавност“. Био је црнац, морала је да се похвали. Како су године пролазиле дошло је до тренутка када су и Американци схватили да ће за поновно гледање таквог снимка ипак морати да гуглају, без обзира на то колико су стрпљиво пратили премазивање стрија, отварање фешн радњи и лансирања парфема (важни моменти у животу сваке америчке самозване звезде), интересовање за овај шоу је опало. Пронашли су неку нову Парис Хилтон. Тарарара! Србијо, земљо америчког измета, долази ти нова сензација. Логично, зар не?
Не хтевши да буде окарактерисана као порно глумица, или спонзоруша, а ботокс и антиталенат су убили потенцијал за „обичну“ глуму - би **старлета** Ким Кардашијан.
Не, нисте ушли на тему боли ме курац на Вукајлији. Шта вам пада на памет? Отворили сте српске новине (тако се бар воде). Погледате међу бројним вестима о породици Кардашијан, којих има колико нећете, и видите - Ламар се вратио кући. Напокон ћете моћи мирно да спавате. Сад схватате да без ове спознаје вашем сну никакав јастук Контур не би могао да помогне. Егзотично: Ким Кардашијан се исплазила и окачила слику на Инстаграм. (Мени више делује као да дува сопствени језик, али не бих да утичем на ваше емоције). 3, 2, 1... Осећате ли како вам се живот мења?
Дефиниција је написана за *MizanTrophy*.
Prvoborci '41
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
**Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.**
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
**Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.**
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
**Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.**
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Kada je košmar bolji od jave
Живот толико тежак и зајебан да је боље борити се са имагинарним проблемима у сну, него пробудити се и ратовати са животним.
Страх, који је сваким кораком растао, замутио ми је ум да више нисам ни био свестан да трчим све дубље у шуму. Крошње дрвећа су постајале гушће и испреплетеније, тако да је месечина која се надвила над Раданом постајала све слабија. Сваки пут када бих помислио да сам побегао од звери, рика иза мене је била све јача. Више нисам видео терен по којем сам трчао, саплићем се и падам. У трену, као да је време стало. Рика се изгубила и чуо се само поток који протиче кроз срце Радана. Некако сам смогао снаге и погледао иза себе. Нисам видео ништа. Лагано сам устао помисливши да је звер нестала, али сам се првим корацима уверио у супротно. Из мрака је искочила и зарила своје оштре канџе у мој трбух и лагано ме подизала изнад земље све док нам се погледи нису срели. У очима звери сам видео помешане емоције, видео сам у исто време и тугу и бес. Звер ме је погледала и одједном изговорила :
- Устај пичка ти материна пијана! Да ли знаш коњу колико је сати?! Закаснићеш опет на посао. Је л' ти је легла напокон плата? Рачуни се само гомилају, а ти идеш да пијеш.
- Ма пусти ме бре на миру, женска главо. Добио сам отказ јуче, какав црни посао.
- Молим?! И уместо да ми кажеш ти идеш да попијеш то мало пара што нам је остало?! Готово је! Одлазим и водим децу са собом.
- Који си ме и будила. Боље ми је било са оном звери. Бем ти живот када је кошмар бољи од јаве.
Olakšizacija
Ne, nema veze sa kanalizacijom ili vršenjem nužde. Olakšizacija je mlađa sestra palatalizacije i sibilarizacije i ostalih glasovnih promena. Ona nema isključivo određene prelaze iz nekih slova u druga, ili jednakosti po zvučnosti, već kako sam naziv kaže tu je da, jelte, olakša. Jašta. Izbaci neko slovo iz reči i doda nepravilno. Nastala iz potrebe srpskog naroda da lakše ili onako kako poželi izgovori neku reč. Nepravilno naravno.
Mlađa populacija je i te kako dobro razume zahvaljujući ministru Žarku Obradoviću i šestopadežnoj Jeleni Karleuši.
Srpskog - Srbskog
Predsednik - Precednik
Predsoblje - Precoblje
Hajde ('ajde) - Ae
Mislio - Misio
Posao - Poso
Demokratska - Demokracka
Idiotska - Idiocka
...
Cukenberg
Nakon što je po nalogu CIA-e napravio fejzbuk, sajt na kom svi ljudi iz celog sveta pišu apsolutno sve što rade tokom svakog jebenog dana i još to dokumentuju slikama, Centralna Obaveštajna Agencija (CIA) je shvatila da postoji određena populacija vrlo opasnih namera u Srbiji koja nije pala na tu priču i poslala je Cukenberga da proba da napravi sajt na kom će se oni okupiti i deliti sve što rade svakog jebenog dana i još plus dokumentovati slikama.
Tada je Cukenberg (u daljem tekstu Kaizen) došao na ideju da napravi sajt Vukajlija, gde će se "definisati" sleng, a nije potrebno staviti svoje ime i prezime, jer je znao da će u budućnosti sav sleng biti definisan, pa će autori morati da počnu da bleje na forumu, četu, da se upoznaju i ostavljaju svoje lične podatke, pa je postepeno unosio te opcije na svoj sajt da bi ih navukao sve do momenta kada će na desetogodišnjicu sajta biti organizovano okupljanje na Birfestu, gde će agenti CIA-e doći da pohapse sve članove Vukajlije koje će nekoliko dana ranije prašiti iz vazduha hemikalijama, kako bi im usporili reakcije i osigurali lagano hapšenje.
Teoretičari zavere veruju da je Kaizen već odredio da se suđenje održi u Hagu, koji ima iskustva sa skladištenjem Srba, ima gotovu sudnicu sa sve sudijama tamo, a spreman je i za suđenje koje će trajati dug vremenski period zbog količine dela za koja se Vukajlijaši terete kao što su idolizovanje Vojvode, pokušaji okupljanja za ponovno preuzimanje Kosova nakon fudbala na Adi, često prozivanje Obame i poređenje istog sa izmetom zbog boje njegove kože, provaljivanje zavera protiv srpskog naroda, božansko štovanje Radeta Lackovića, kačenje preko deset spotova Baje Malog Knindže na sajt, često stavljanje države Jemen u kontekst koji niko ne razume, veruje se negativan, kao i za stotine hiljada drugih zločina protiv čovečnosti, koje je ova ogromna grupa u razdoblju od nekoliko godina počinila.
Sudija: Gospodine Ollanik. Da li je istina da ste definiciju *"Vidi ga mali ker"* napisali da bi se rugali keruši Mili kojoj je nepoznati počinilac odsekao sve četiri šape?
Ollanik: Nemam pojma. Bio sam naduvan. Vid'o sam kera. Zvao sam ga da dođe. Nije mogao. Nema šape. Nema šape. Nik Vujičić nema šape. Mila nema šape. Mila je Nik Vujičić. MILA JE NIK VUJIČIIIIIĆ!
------------------------------------------------------------------------------
Sudija: Gospodine Kurajber. Optuženi ste da ste dobitnika nobelove nagrade za mir i predsednika Sjedinjenih Američkih Država poistovećivali sa vršenjem velike nužde i to zbog boje njegove kože. Kako se izjašnjavate?
Johnny Kurajber: Za koga navijaš sudija?
Sudija: Kakve to veze ima sa bilo čim? Odgovorite nam na pitanje.
Johnny Kurajber: Ajde sudija, za koga navijaš?
Sudija: Za Tromzo.
Johnny Kurajber: Ekekekekekekeke.
---------------------------------------------------------------------------------
Sudija: Gospodine Yeahbatch. Optuženi ste za širenje verske i nacionalne netrpeljivosti pošto ste preko vašeg alter ega Puje, širili mržnju na godišnjicu zločina u Srebrenici.
Yeahbatch: Žao mi je za Srebrenicu. Što nije bila dvaput OPAAAAA!
-----------------------------------------------------------------------------------
Sudija: Gospodine Pseto. Postoje obimni dokazi za optužbu da ste sa sobom nosili makaze i šišali metalike. Čak postoji i video zapis koji ste sami snimili, a na kom se jasno vidi kako šišate Cecinog gitaristu.
Pseto: Mislite Čedu?
Sudija: Daču.
Pseto: Ništa je ne priznajem. Sam se on šiš'o. Ja sam mu samo govorio kako se to radi.
---------------------------------------------------------------------------
Živana Šaponja Ilić: Dobar dan, moje ime je Živana Šaponja Ilić, a ovo su vesti B92. Poslednji član ozloglašene grupe Vukajlija, Andrey Arlovski, koji je pukom slučajnošću izbegao hapšenje na Birfestu, tako što ga policija nije pustila unutra jer je imao neku čudnu flašicu, pronađen je danas i lišen slobode. Policija je pronašla Andreja pedeset kilometara van Beograda, u trenutku vršenja krivičnog dela teške krađe, tako što je dobila dojavu od meštana da se sumnjiv mladić šunja po njihovim poljima aronije sa velikom torbom.
----------------------------------------------------------------------------------
Sudija: Gospodine Džankee, optuženi ste za nameštanje utakmica fudbalskog kluba Grenobl kao i klađenje u vreme dok ste još bili maloletni, što imamo dokumentovano na sajtu.
Dzankee: To stvarno nije istina.
Sudija: Imamo ovde zapečaćenu izjavu tadašnjeg trećeg golmana Grenobla Džeremija Malerbea koji tvrdi da vam je na fejsu rekao kako će braniti u kup utakmici, a vi ste otišli do Francuske, gurali mu glavu u WC šolju, terali ga da primi jedanaest golova u prvom poluvremenu i non-stop ste govorili da se niko ne zajebava sa Toletom.
------------------------------------------------------------------------------------
Nema ništa na netu
Vrhunac smaračine u životu svakog pravog nolajfera. Mnogo gore od nema ništa na TV-u. Trenutak kada čovek shvati da je već poskidao sve serije, igrice i filmove koji su ga zanimali, da je sve iole interesantne klipove na jutjubu odgledao već x puta, da je već prečešljao sve moguće porno sajtove i išamarao majmuna na sve moguće morbidarije od hentaia do animal pornjave. Najbolnije moguće iskustvo za sve one koji 25 sati dnevno provode čkiljeći u monitor. Nema ništa na TV-u? To te nikad nije ni zanimalo. Nemaš ribu? Zabole te, pa čemu služe porno sajtovi zaboga? Ortaci su te zaboravili? Ko ih jebe! Ali kada nema ništa na netu, eeeee, to je već pakao. Jer za "nema ništa na TV-u" uvek postoji alternativa.
Ćale: Nema ništa na TV-u, odo ja do kafane.
Sin: Nema ništa na netu, odo ja da se obesim!
Vrućina u sred leta
Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.
Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.
Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.
Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.
Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.
Мрш бре у пичку материну.
Подножје планине Ахагар, јужни Алжир:
- Мустафа, јавише на ТВ-у да ће данас 39 да буде.
- Мухамеде, боли ме патка.
Prvo spejs pa enter hop
Gejmerski pandan one nadaleko poznate.
Aha, tu li si pičkice kamperska! Saće popiješ jedan sočan hedš...MA KO JE TO TAMO!?
pokojni
mrtvi ljudi zakopani u zemlju preko koje je zabijen krst na kome pise njegovo ime i od kad do kad je ziveo
Na koju stranu ideš?
Питање постављено смарачу. Увек идемо на супротну страну. И журимо.
-Да, да, скроз те разумем. Него, на коју страну ти идеш?
-Идем лево, али, не журим, па могу и десно. Ти?
-Е јебига, сад ми је свеједно.
Besan k'o leptir
Opisuje nekoga ko je mnogo popizdeo, ali je nemoćan da bilo šta uradi sem da pizdara okolo i pravi budalu od sebe.
- Jebote panduri mi naplatili kaznu! Ima da odem tamo i da im se najebem keve!!!
- Ma daj, ćuti i kenjaj, šta se može? Plati kaznu i gotovo.
- Brate sve bi' ih pobio kol'ko sam besan!
- K'o leptir, a? 'Ajd ne seri nego te vodim na pivo.
Ariel
Mala sirena. Još jedan mitološki lik, pored Ajaksa, koji se, nakon razočarenja u svoje ideale, prodao industriji deterdženata.
Ne želeći da traumira svoje čitaoce, Andersen je u bajci taj događaj predstavio alegorijom u kojoj se Ariel pretvorila u morsku penu.
Hrvaština
Međ' narodom našim osetljivim na svoje poreklo i istoriju, pogrdan naziv za službeni jezik kojim se govori u lijepoj njihovoj. Posprdno-prezirući termin za sve reči i izraze kojima se cenjene komšije ponose a ustvari bi trebalo da se pokriju ušima k'o dva jebena Damba. Već i sâm izraz iz naslova ima tu pežorativnu crtu u sebi koja na prilično nedvosmislen način ukazuje na to šta mi Srbi mislimo o pomenutoj tematici.
Jer, prilično je zajebano imati svoju državu, svoju zastavu i svoj grb a ne imati i SVOJ jezik, da ne kažem u ovom slučaju, "stil izražavanja". Nezgodna je stvar kada ti glava i telo 'oće na Zapad a duša vuče ka Istoku, koliko te god to "dalo pizditi". Dobro. Možeš ti organizovati polugodišnje nacionalne konkurse za originalne nove reči kojima bi se zamenile one omražene "ćetnićke" i popunio tanki "Vokabular Hrvatskog Jezika", ali ne mo'š promeniti činjenicu dispadaš teško iskompleksirani idiot jer te je zapravo strah od samog sebe.
A šta će tek novi Papa reć'?
- Ae, matori, pušćaj! Ako sad krenemo da gledamo, cenim da ćemo "Povratak Kralja" da završimo negde pred zoru...
- Evo, evo...Uuu, kakva je ovo hrvaština, krv ti jebem?!
- E, kad sam znao sam da ćeš nešto da zasereš, brate! Kakvi kurac "Vladari Prstena: Momćad Prstena", 'des ti gled'o kad si daunluodvao, je li, idiote jedan?!
---------------------------------------------------------------------------------------------------
- E, brate...
- E, otkud ti?
- Ma, bio do babe nešto, sjebala kuk pre neki dan pa joj kupio par stvari d'ima...
- Koji smor, jebote...Pa, kako je bakutaner? Je l' mož' da hoda ili...?
- Hoda, hoda, al' samo uz pomoć hodalice...
- Čega?
- E, puši kurac, ne znam ni ja kako se zove to govno...
- Uf, dobro je, ja rek'o ti post'o Hrvat preko noći, xexexe...
-------------------------------------------------------------------------------------------------
- Hmm, interesantno...A kako kažete "internet"?
- Svemrežje...
- A "ležeći policajac"?
- Uspornik...
- A muški polni organ?
- Pimpek...
- E, popušiš mi pimpek, kompa!
Porodica Romanov
Polu-mitska porodica moćnih Romulanaca za koju se samo nagađa da li postoji, a kojoj se pripisuje da se nalazi na vrhu piramide prosijačenja, krađa, sakupljanja sekundarnih sirovina, malverzacija sa luna parkovima i svih onih aktivnosti kojim se Romulanci bave, bilo da su sa one ili ove strane zakona.
Kajzer Soze međ' Romulancima. Neuhvatljiva sila koja pomera konce Romulanskog podzemlja i to ne samo u ovom našem vremenu, nego generacijama unazad i ne samo na ovim prostorima, već svuda gde je muka naterala taj nomadski narod trajnije da se nastani.
O moći i bogatstvu ove porodice kruže prave legende tako da se među ljudima koji veruju u njeno postojanje često može čuti da ih nazivaju "Crni Miškovići", a nemogućnost prikazivanja bilo kakvih dokaza da oni postoje, potkrepljuju teorijom kako je ta porodica toliko jaka i povezana, da se na njenom platnom spisku nalazio svaki ministar, premijer i predsednik Srbije i Jugoslavije u proteklih pedeset godina.
Naravno, pored priča o bogatstvu i uticaju, kruže priče i o ogromnoj surovosti kojoj je ova porodica sklona ukoliko se neko suviše približi dokazu da postoje, pa se mnoge nestale i ubijene osobe sa svih meridijana sveta vode u nekim tajnim dosijeima kao njihove žrtve, nebitno da li su obični ljudi ili policajci i agenti koji su im bili na tragu.
Boris Tadić: Objaviću svim medijima istinu o tebi Đilas. Ili bolje da kažem gospodine Drogan Džilas.
Dragan Đilas: Kako si saznao to?
Boris Tadić: Imam ja svoje izvore Drogane. Nećeš mi tek tako uzeti stranku. Idem odmah u B92. Oni će se baš obradovati ovoj vesti. Videćemo ko će biti predsednik DS-a na kraju ove bitke.
Bojan Pajtić: Čekaj Borise. Da se dogovorimo.
Dragan Đilas: Pusti ga Pajtaro. Neka ide.
Bojan Pajtić: Ali objaviće svima da si Romulanac Drogane. Šta ćemo onda?
Dragan Đilas: Neće.
Bojan Pajtić: Kakav ti je to telefon šefe? Nikada nisam video da ga nosiš? Nisam takav video ni da postoji.
Dragan Đilas: Ovo je poseban telefon. U prodaji će se pojaviti tek za dve godine, ali pored vrlo korisnih funkcija koje ima, kamere od trideset megapiksela, fantastičnog planera obaveza, softvera protiv prisluškivanja, brzog operativnog sistema i mnogih drugih stvari, ima i jednu dodatnu stavku.
Bojan Pajtić: Kakve to ima veze sa Borisom šefe?
Dragan Đilas: Ima sve veze. Ovo čemu ćeš sada prisustvovati, možda nećeš najbolje razumeti, ali znaj da je nešto o čemu moraš da ćutiš do groba, inače može da se desi ranije da odeš u taj grob. Jasno?
Bojan Pajtić: J...j...jasno š...š...šefe.
Dragan Đilas: Samo okrenem jedan broj koji može da se pozove samo sa ovog telefona, evo ovako.
Nepoznat muškarac: Da.
Dragan Đilas: Drogan je. Licko hoće da se obrati medijima. Saznao je.
Nepoznat muškarac: Dobro.
Dragan Đilas: I Pajtaro sada će se to rešiti.
Bojan Pajtić: Šefe zvoni ti ovaj tvoj telefon. Boris je.
Dragan Đilas: Već. Ponekad i mene iznenade brzinom. Daj to 'vamo. Halo Borise. Izvoli.
Boris Tadić: Ovaj, nemoj da brineš Dragane. Nigde ne idem. Samo da znaš. Tačnije idem samo do B92 da javim kako ti predajem stranku znaš. Reci prijateljima da ne brinu.
Dragan Đilas: Odlično. Taman možeš da uradiš ono što pripremaš već godinu dana, a što nikome nisi rekao da ćeš uraditi.
Boris Tadić: Ne znam na šta misliš?
Dragan Đilas: Tajno venčanje sa Josipovićem, a onda medeni mesec na Brionima.
Boris Tadić: Ali kako znaš!? Nemoguće. Samo nas dvojica......oni su ti rekli.
Dragan Đilas: Pa naravno. Zbogom Borise.
Boris Tadić: Zbogom.
Dragan Đilas: Takoc. I to smo rešili.
Bojan Pajtić: Oni stvarno postoje. To nije mit. Romanovi.
Dragan Đilas: To prezime da nikada više glasno nisi izgovorio. Zovi Ješića. Imam neku kombinaciju sa mlekom da uradimo.
Kurac dobro, odlično
Nije samo dobro, već puca.
Rečenica koja se izgovara kada neko ne klasifikuje dovoljno jako neki dobar događaj i kada najkraće i najjasnije morate da mu objasnite da to nije tako kako je on rekao već mnogo, mnogo bolje.
- Čujem imali ste neku jurnjavu sa pandurima sinoć. Šta je bilo? Kažu da je Đole najviše nastrad'o. Šta mu je? Ne javlja se na telefon.
- Ma ne bi verov'o. Naleteli mi na neke indijance kod vrtića tamo i krene tuča, jer su nešto mrko gledali i slagali neke Maja Nikolić face ka nama. Tu još usput slučajno, ali pravovremeno, natrči Đansr sa par drugara i mi ih useremo od batina, kad odjednom patrola naleće baš dok smo ih onako finalno razvlačili po betonu.
- Au koji smor.
- I mi mu odma dali po gasu, svi k'o jedan ka onoj šumici kod fabrike.
- Pa da, tu bi i ja palio.
- Slušaj dalje. Dok smo palili, trci se priključilo i par šetača, plus interventna. Znači šou.
- Ne seri.
- Da bre. I uleteli mi u šumu, tu se rasturili svako na svoju stranu i ja vidim Đole trči ka ogradi fabrike. Dosetim se ja da ima tamo ona rupa kroz koju smo prošli ono kad smo krali točkove na službenim automobilima, pa zapucam i ja za njim.
- Da bre, dobro si se u frci dosetio toga.
- E kurac sam se dobro dosetio. Stigli mi do tamo, kad rupa zapečaćena.
- PU! Pa šta ste uradili?
- Ma vidim ja tu neko žbunje i povučem Đoleta da se tu štekujemo. Došli neki panduri do žbunja, stali tu minut, nisu nas videli jer već je onako bilo solidno mračno i raštrkali se oni malo okolo, a mi u žbunju ćutimo k'o ribe. Ne dišemo.
- Dobro je da vas nisu snimili.
- Kurac dobro, odlično. Ćutimo ti mi tako pet, šest minuta, opet neki žandar proš'o pored, kad odjednom ponovo čujemo korake, odande od one stazice što vodi na put ka ulazu u fabriku. Pomislio ja opet panduri pa sam stegao Đoletu rame onako da ćuti.
- Mamu im jebem, neće da odu a?
- Neće, neće, ali ovo nisu bili oni. Čujem ja neki tip i riba su u pitanju, idu stazicom i pričaju nešto. On kaže kako ne može da izdrži više, ona mu govori da se strpi uskoro su kući, a on kaže da nema šanse. Ja opet steg'o Đoletu rame, ono tipa, ovi će sada da se pojebu ovde. Čak sam čuo i Đoleta kako se smejulji malo.
- Ladno stali da se pojebu, a puna šuma huligana i pandura hehehe....
- Kamo sreće da je to bilo. Stao tip naspram žbunja, otkopč'o šlic, skinuo gaće i tako se ispišao po Đoletu, da sam morao iz sve snage da zapušim usta kako se ne bi izvrištao od smeha jer panduri su još tu negde bili.
- A Đole?
- Šta će čovek, ne sme da pisne zbog pandura, a ovaj ga ne vidi i piša li piša po njemu.
- Ahahahahahaha nevera. Pa ja ne mogu da verujem da je popio zlatan tuš tako.
- Ma idi bre. Spasla ga murija, natrčali ponovo i krenuli da se deru na ovo dvoje jer su mislili da smo mi, pa ovaj skrenuo mlaz. Stali tu da ih cimaju panduri, a ja ne mogu da dočekam da odu, da se ljudski izvrištim.
- Kako si izdržao, samo da mi je znati?
- Morao sam, ali kad su najzad otišli i kad smo izašli iz žbunja, smejao sam se pola sata, a Đole odlepio. Kaže da zna ko je i da će ga ubiti.
- Jesi ga promenio u imeniku?
- Pa naravno. Sad je Đole Kinez hehehehe
Grandalike
Гранд продукција је одавно прерасла оквире обичне издавачке куће. Кад се каже Гранд и Грандовци не мисли се више само на шабанизатора Сашу и ону полураспаднуту, једном-ногом-у-гробу Брену. Не. Они су целу ствар унапредили у таквој мери, да појаву сличне организације имају само верске секте.
Па да кренемо редом: На врху су бели магови Саша и Брена. Саша лично, уз помоћ стручног жирија(читај савета тринаесторице), врши одабир нових Звезда,(како их они сами називају) које ће ширити Гранделигију по свету. Савет тринаесторице представљају људи у самом врху организације, стари црни магови који су ту практично од њеног оснивања. Ипак, никада није тачно утврђено ко су они јер се претпоставља да Саша намерно ротира чланове жирија како би то остала непознаница за широке народне масе и људе који настоје да спрече њихов утицај.
Новоизабране звезде и звездице настоје да оправдају указано поверење певањем идиотских текстова са идиотским мелодијама на идиотским местима за идиотске људе. Иако Бели маг Сале тврди да се нове звезде разликују од старих, ипак се може пронаћи неки шаблон у одабиру: мушкарци су углавном млађани пичкопевачи док су женке готово увек неке препичке. Једини примери одступања од провереног рецепта су Топалко и она дебела крмештија којој се не могу сетити имена,(Цобе је цигански пичкопевач и нови Кеба!), мада се претпоставља да их је Сале задужио за много важније ствари јер је сила јака у њима,те они наступају из сенке.За њихову огавну појаву,(читај изглед), се брине организација злослутног имена: Академија Пањковић на челу са Микијем. Сви они морају морају бити нафракани од главе до пете у сваком тренутку, а за то је ту горепоменути Мики са својим пријатељима из којекавих мрачних подземља.
На крају стижемо и до оних из наслова: Грандалика. Верни следбеници и обожаватељи лика и дела својих шабанизатора. Људи који су оберучке прихватили шунд и кич који им је наметнут од горепоменутих као начин живота. Свој век проводе у покушајима да се достигне степен шабанлука Гоге Секулић, Секе Алексић, Шмркаса и Дарка Лазића. Мушки део популације или изтледа као Милан Станковић или као Кристијан Голубовић, носи Лама фризуре или се шиша на опасно, чупа обрве и неретко шминка, док женкама нико није видео права лица због количине шминке коју носе. Испеглане косе, напумпане усне, сисе и гузице су само неке од карактеристика млађаних гранд јебуља које својим допичњацима маме погледе по сплавовима. Њихове активности морају знати сви, јер су они убер гига сајбер мега сељани који друштвене мреже користе ради личне промоције и показивања обичним смртницима како се живи.
За њих не постоји ни један други музички правац, и свако ко покуша да увреди њихове богове заслужује да буде спаљен на ломачи на градском тргу. Увек су максимално скоцкани и спичкани, опране косе и опојних мириса. Читају само Антића и то на фејсу.
Хтели ми то или не, могу се видети на сваком кораку ове наше припиздине, и ми им не можемо ама баш ништа. Можемо само да наставимо да слушамо наше металике, бодемо се у вену и шмрчемо сопствену перут из масне косе.
Deliti kupatilo sa matorcima
Biti spreman na kompromise.
-Kevo , uzeću ovaj crveni brijač, pošto se moj uzjebao.
-Nemoj sine, njime brijem pičku.
-Ok, uzeću ovaj plavi kojim ćale brije karu.
Puši kurac
Jezgrovit način da sagovorniku stavite do znanja da nemate o čemu da pričate sa njim.
- Ja sa Gorilinga. Ja doleteti u svemirski brod. Ja doći u mir. Ja voli Zemlja.
- Puši kurac.