Још јутрос је свануо дан који је са собом понео трунку учмале, свакодневне рутине ка следећем јутру. Остала су само одређена правила. Неписана правила.
Знате, као оно кад дође стриц из пичке материне, па ти донесе дарове у кутијама великог ентеријера јер, јебига, прима плату као да ради за НАСУ.

Е, постоји низ правила која за резултат дају сасвим чудан осећај; стање збуњености кад си део таквог ритуала. На пример, где ће ко седети у аутомобилу.

Позиционирање у моторном возилу, поређано хијерархијски од најреалнијег, највише зависи од: старосног доба, менструалног циклуса и расположења. Што си старији и ближи читању Библије која представља фазу спремања пријемног за онај свет, све си ближи предњем седишту. Али пошто ти је моћ концентрације у тим годинама попут репрезентативца Србије кад је у гол шанси, онда не можеш за управљач. Ниси више газда вашара, опрем, курац. Значи, сувозач.

Ако имаш мање од 12 година, не можеш за волан, не можеш на сувозачко (а и деда је већ тамо), марш позади па бирај страну. Средње колено је у најпродуктивнијем добу живота. Генерално... Старији од клинца, млађи од деде. И вероватно има возачку. А и боли га уво! Није њему тешко, 'оће да вози, луд је за тим. Госпођа домаћица, позади да потури пешкир детету ако крене риголето у три чина.

И сад видите. Деда увек залети ка предњим вратима брзином светлости, ни не пита снају да ли она хоће напред. Оће да јебе мајку ако неко други пожели да веже сувозачки појас. Снаја покуњено вуче своје дупе поред детета коме већ није добро, а још нисте ни кренули. Отац кључеве чува код себе. Курчи се. Зна да једини испуњава услове за "пилота". А баба? Она остаје кући, спрема ручак и испраћа на пут.

Za razliku od malog, veliki može majstoru da odredi neradne dane. Majstor je u mogućnosti da sam odredi magnitudu svetca u zavisnosti od obima tvog novčanika.

Lik koji se razumije u sve i svašta, a zna o tom i da popriča na solidnom nivou. Nije nuklearni fizičar, al' čuo je za Higsov bozon i kvarkove, ne zna ko je Markoni, al zna da popravi radio. Za priču vazda raspoložen, za čašicu, ako ponudiš, ne odbija.

Muzička podloga rezervisana za onaj period na svadbi koji počinje u vreme kada je i poslednji svesni (trezni, polupijani ili kontrolisano pijani) gost otišao, a konobari već uveliko rasklanjaju otpatke i slažu stolice na većini stolova.
Od orkestra su aktivni samo bubnjar koji jednom rukom čita poruke a drugom daje spori ritam, harmonikaš koji sedi, glavom oslonjenom na harmoniku i drema dok svira i matori pevač, toliko utrnuo da mu se čini da bi ovako mogao do prekosutra.
Za dva stola sede po trojica mortus pijanih i po jedan trezan koji čeka da ih vozi, a ispred pevača, zagrljeni starojko i mladin komšija, ljuljaju se i mumlaju nešto što bi trebalo da zvuči kao "Zaraaasleeeee su staaaaaze mooooje..."

Kutija u koju ubacujemo glasačke listiće na izborima. Kad se otvori iz nje izađu sva zla, a ostane nam samo nada u bolje sutra.

Период од две године. Врло кратак временски рок, само што није.
Пише се малим почетним словом и не треба га мешати са политичарем
по коме је назван, а чије име се пише великим почетним словом.
Односи се искључиво на период чекања на догађаје у будућности
(није неопходно да дo њих и дође), али је због честог понављања
почео да се користи и у другим условима.

Поверење грађана у Владу Србије.

Situacija u kojoj nemački vozač i srpski pešak stanu i jedan drugog propuštaju na pešačkom prelazu.

Tradicionalno najteži udarac za najveći deo punokrvnog Srblja. Slom. Tragedija. Porast nasilja na svim poljima, u narodu rastu tenzija i podiže se mutni talog beživota, ulice su tihe, vazduh zloslutan - čak i političari izbegavaju da stanu pred kamere, iako je već uveliko počeo sedmi mesec predizborne kampanje. Dan posle sutra. U apoteci trljaju ruke i dižu bensedin za 40 dinara. Vinjak se razgrabi do pola devet, u dnevnoj sobi delikatna situacija - ćale otvara četvrtu kutiju monte karla, keva zakuvava dvanaestu litru kafe. Šta ćeš, vraćaš se u krevet i nastojiš da budeš očajan preko mere, ali - ne ide. Slabo se solidarišeš sa ostatkom nacije i to te pogadja čitavih pet i po sekundi. Gledaš kroz prozor, pusto..Deca ne idu u školu iako je sreda, na poštedi su - Novak ispao od Vavrinke u osmini finala. Odbojkašice savladala uvek neugodna reprezentacija Kube. Asmir Kolašinac završio peti. Seča vena, gore kontejneri.

U kafićima klasična muzika, dominiraju Šostakovič i Smetana, pink menja programsku šemu, na farmi, učesnici spuštaju intenzitet svadje na 25 decibela. Beogradska hronika počinje sa minutom ćutanja, fudbaleri izgubili od Letonije tri - jedan, ali na to niko ne obraća pažnju..

Osam promašenih trojki Teodosića prouzrokovalo isto toliko srčanih udara, mahom sa tragičnim epilogom. Iz nabubrelog oblaka sipi tamna, plesniva kiša. Nema sunca. U Kurtalićima rodjeno dete sa okom na čelu, Tisa počela da teče uzvodno. U znak solidarnosti sa srpskim narodom, madjarska policija obustavila batinanje žena i dece na Horgošu. Vlada u krizi, premijer uputio protestnu notu sportskom savezu Litvanije. U krvi potištenog naroda bude se drevni nemiri, oživljavaju stara neprijateljstva, starci odlaze u baštu, vade iz zemlje davno zakopane mauzerke koje su zaplenili u prethodnim ratovima, okupljaju sinove i unuke pod istu zastavu, ljube uplakane supruge i majke i uz rakiju i pesmu kreću put Bugarske.

Centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.

Po načinu na koji se neko ophodi prema poklopcu od jogurta, moguće je u uslovima rata uvek prepoznati ubačenog špijuna, koji je probao da se infiltrira u naše redove naivno misleći da je dovoljno samo tek jesti burek sa jogurtom svaki božji dan u lokalnoj pekari, pa da svi Srbi oko tebe misle da si i ti Srbin.

Ne, razlike su očigledne i svakom svesnom i autentičnom srBskom patrioti odmah jasno upadaju u oči!

Naime, dok će mrski plaćenik CIA-e, Vatikana, Centralne masonske lože ili Iluminata u pekari samo uzeti svoj burek i jogurt, pronaći slobodno mesto, sesti, otvoriti jogurt i početi da jede i pije tek tako(!), pravi autentični primerak nebeskog naroda će to izvesti na tradicionalni način svojih slavnih predaka, onaj koji je jasno upisan u njegov junački genetski kod:

Jogurt sa pulta uzima celom šakom, odozgo, tako da mu poklopac pritom bude priljubljen uz dlan, celom površinom, a prsti obavijaju skoro celu gornju polovinu čaše.
Stisak je nežan, mada neveštom posmatraču deluje kao da je on grubo zgrabio čašu.

Dok se kreće prema stolu gde namerava da počne da se hrani hranom Obilića, Kneza Lazara, Cara Dušana i Novaka Đokovića, on lagano, u hodu, mućka čašu sa jogurtom kako bi izjednačio sve njegove sastojke na pravi način.

Tu do izražaja dolazi taj specifični položaj šake na poklopcu, koja je u tom položaju zbog iskustava predaka koji su se generacijama polivali jogurtom po pantalonama, usled lošeg dihtovanja između poklopca i čaše.

Zatim seda i pristupa centralnom delu rituala, pri kojem će najpre dva do tri puta malo jače protresti čašu, a malo zatim i početi sa otvaranjem iste.
U momentu kada se poklopac nađe u njegovim rukama, odvojen od čaše i slobodan, on ga okreće naopako, proverava kolika je količina masnoće skupljena na njemu i uvežbanim, rutiniranim i urođeno veštim pokretom brzo i precizno skine svu masnoću sa njega tarući ga o unutrašnji rub čaše.

Zatim, upravo sa te strane počinje da pije, tako mešajući u ustima onu posniju sadržinu sa onom masnijom na rubu...

Nije.

I onda više ne moraš da ga poštuješ.

*Držali kurac u ustima dabogda!*
Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!

Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.

Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.

Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju.
Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje.
Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života...
Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – **Mora da se drži i veliko pivo**.

Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.

Pojačavanje zvučnika na maksimum kao odgovor na komšijsko gledanje “Talenata” “Operacija” i ostalih “Glasova” sa televizorima otpanjenim do daske.

Reč koja je u poslednjih 30 godina potpuno promenila svoje značenje.

Preći sa majčine domaće supe na ženinu iz kesice.

U poslednje vreme, sve frekventnija poštapalica mladeži u Srbiji, lokacijski najviše vezana za područje najvećeg sela u istoj (da ne kažem *Beograda*), koja će, ukoliko se dalje nastavi ovim tempom, uskoro i sasvim zameniti dosadašnje legende srpskog slengovskog repertoara "taj rad" i "tajfajzen", iako za to i nema neki poseban kvalitet.

E sad, koji tačno kretenoidni oblik života je prvi počeo da koristi transferogeni fragment iz naslova kao univerzalni komentar na svaku moguću izjavu ili informaciju - nisam kadar da kažem, ali očito da je istom žešće manjkao deo mozga u kojem se obavlja LOGIČKI proces obrade pristiglih podataka. 'Nači, bukvalno!

Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.

Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.

Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.

Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.

Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.

Мрш бре у пичку материну.

Najveći problem junaka u američkim filmovima.