Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.

Momak koga moj ćale voli isto ili malo više od mene...

За разику од својих, 10 година што млађих, што старијих колега који су умишљени фрајери отромбољених трбушњака и подлактица у јефтиним копијама Југо босс одела које облаче док на сплавове изводе најјефтиније плаћене фуфице Београдских бордела, овај момак средњих година успешно носи свој надимак и важи за једног од главних шмекера на фолк естради. Не послује са ГРАНДиозним издавачким кућама и њиховим мишевима, вози искључиво префињене аутомобиле (не мечку к'о сваки ганци), у спотовима користи искључиво културне рибе. Овај момак се не може наћи у таблоидима од 49 динара. Једном речју Баја.

Реченица у америчким филмовима Б продукције након које можемо очекивати литре крви. Реченица која, изговорена негде на средини филма, наговести да је сценариста баталио све покушаје да генијалним заплетима од овога направи филм за Оскара и коначно решио да публици да оно што је публика хтела - сирово насиље.

Нема везе што је главни зликовац само у првих пет минута побио педесет људи неким новим супертајним оружјем, што има нуклеарну бомбу или слично. Јок. За главног глумца то су изгледа свакодневне појаве које га и не потресају превише.

Ал кад главном глумцу удари шамар, опсује га или извређа мајку, онда постаје лично. Ако га, не до Бог, увреди на расној основи, онда смо сигурни да се зликовац не враћа у евентуалном другом делу филма. Јер, та ситна увреда која у реалном животу може да повреди једино крајње сујетног заједљивог ситничара, код главног глумца буди толики гнев да заборави на све обзире и врати шефу значку и службени пиштољ да би могао да се обрачуна са зликовцем без да га коче правила службе.

Lik Čarli Šina kada bi glumio u nekoj seriji Radoša Bajića

Jeste rezultat ogleda genetičara dr. Miodraga Stojkovića iz Leskovca. Naime, ovaj stručnjak za vantelesnu oplodnju, tokom studentskih dana pokušao je da prilikom jednog eksperimenta udahne život svom omiljenom crtanom junaku iz mladosti Bitlđusu (Beetlejuice). Nazvao ga je Bata Kan Kan (kasnije Ratko Butorović). Da li je u tome uspeo, procenite sami..

Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.

Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.

Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.

Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu - njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa "Someone take these dreams away" ili "Cry like a child, though these years make me older", verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.

Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.

Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa "Rain Parade" i "Dream Syndicate". Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.

Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.

U narodu poznatiji kao "oni sa Arene, oni sa Eurosporta 2, oni sa XtremeSportsUltimate 3".
Vrsta za koju se smatralo da uopšte ne postoji na ovim geografskim širinama i dužinama i ovom govornom području. Jer ko normalan prati bejzbol, kriket, lakros i umjetničko jahanje sa izvođenjem dva performansa praćeno šaljivim skečom i imitacijom?
E, sad su se pojavili oni! Par voditelja koji ruše granice. Praćenje normalnih sportova je toliko demode. Fudbal? Ne, biram tebe, kotrljanje sira niz liticu. Košarka? Ta budimo ozbiljni.
Nafilovani su informacijama kao da prate te sportove odvajkada. Kombinacijom lucidnosti Duška Koraća i brzinom sipanja informacija onog genijalca sa 'RAI TRE' dovode do zbunjenosti prosječnog konzumenta TV programa a istinskog ljubitelja kvazi-sporta dovode do katarze.

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Adekvatan naziv za utegnutu devojku koja teži 80+ Kg žive vage.

Igra koju bi trebalo uvrstiti među Zimske Olimpijske Igre. Predstavlja savršen spoj fudbala, hokeja, i koride.

Obično ga igraju dokoni klinci u zimskim danima kad nema drugih stvari za ubijanje dosade. Teren je okružen sniježnim zidovima nalik onima u hokeju. Zidovi imaju istu svrhu kao njihovi američki rođaci, a to je zakucavanje protivnika u njih i ostavljanje fresaka u raznim oblicima. Bez faula naravno. Podloga je neravna, na nekim djelovima mekana, na drugim utabana, i naravno klizava. Podsjeća na međunožje Nede Ukraden.

S obzirom da nema ni kornera, ni auta, a i faulovi su rijetka stvar, igra se brzo i gotovo bez prestanka i stoga je zabava zagarantovana. Igrači trčkaraju po terenu sa jedne na drugu stranu poput pijanih ćurki, dok je kontrola nad svojim nogama kao kod Ferarija sa kineskim ABS-om na ledu. Nema je.

Na zimskom fudbalu si u jednom trenutku Zidan koji baca dvojicu na dupe jednim potezom, a nekoliko sekundi kasnije si Govedarica koji dribla sam sebe, kliza se i zakucava se u svog saigrača puštajući protivnicima da izvuku kontru.

Za razliku od običnog ili uličnog fudbala, sniježni teren posle utakmice ćeš uvjek napustiti sa osmjehom, bez obzira na rezultat.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Staviti glavu među veliki par sisa i zapevati.

Паре, кућу, кафану, жену, децу, трактор, шљивик, ауто са каском и још тринаест рата за лизинг. Све то ставити на зелени столњак и поделити карте.

Сличност са добошом нам најтачније може описати Лото девојка, Сузана Манчић, главом и брадом. То што су је сад отписали, к`о ономад заједно Тихог и Прлета, и нису јој дали да извлачи редослед председничких кандидата не умањује њен, проверени јелте, кредибилитет. Јер вратише се и Тихи и Прле у игру, вратила се и наша Сузи. Избаци један едукативни филм, па је после плакала што јој исти гледају ћерке. Јебига. Улог је велики. Ставила све у лото бубањ, завртела и узела паре, мора мало и да заплаче. Макар за телевизију.

Што се тиче разгласа и добошара, неће вам требати. Вест да сте изгубили све ће се кроз ваше малено место проширити много брже него онда кад сте све то и добили, зарадили или направили.

Нажалост, тренутно једина екипа Срба која нам може донети злато из Лондона.

Ste čitali novi deo?
"Hari Poter i Nepotrebni Nastavak".

U njemu, više ne tako mlađani, Hari napušta školu i ženi se Hermionom koju redovno bije kad se vrati pijan sa gradilišta gde radi kao šljaker.

Do jaja nadrkan lik. Svakog časa kao da se sprema za masovni pokolj. Sve mu ide na nervne završetke. Sve ga iritira, žena, deca, fikus, komšija, gavran na grani, tašta pa čak i pande. U fazonu je, pobiješ govna i gotova stvar. A često je i u, šta mi se koji kurac obraćaš, tripu.

Мрачна страна Кикија Лесендрића. Добро не баш мрачна већ више народњачка али из угла овог назови рокера му дође као мркли мрак. Као што у сваком цртаном филму постоје анђео и ђаво, односно добро и зло које лебде поред главе цртаног лика и наговарају га шта да уради тако и Кики има своју добру,пичкопаћеничку и за њега тамну народњачку, мужјачку страну. За сада нажалост побеђује ова назови добра страна али борба у њему се непрестано води. Народњак из њега хоће напоље, хоће да ломи чаше и удара сто одсто, хоће да свира испод шатре и трси млађане брђанке и осталу једру пичетину а не анорексичне манекенке на коксу. Хоће да са Палмом цепа свињетину и дере виски а не са Млађом да једе кавијар и пије искључиво розикаста вина и разне шампањце. Једноставно хоће да од Кикија коначно направи човека, да ослободи мужјака и тарзана из тамнице коју чувају флафичасти, баршунасти вилењаци у њему.

Družina iz Cvijećare na 6. aveniji, kojom rukovodi metuzalem u kolicima poznat samo kao Broj Jedan, udarnu pesnicu joj čine dobroćudni Alan Ford i nadrkani Bob Rock, za logistiku su zaduženi Sir Oliver i Grunf, a za back office debeli Šef i usahli Jeremija. Svoj kultni status – a Alan Ford je zaista kult i mogu da mi se napasu čmarne travuljine PR punoglavci što lepe ovaj pridev na sve živo od jebenih Guano Ejpsa u Areni do nikad-jebene Trejsi Ševalije na sajmu knjiga – čitav strip ima da zahvali pre svega masonski prefrigano osmišljenim glavnim likovima koji savršeno otelotvoravaju nacionalne stereotipe. Ko najubervic svih vremena.