Koristi se da se dočara maksimalni stepen pijanstva. Dobro je poznatno da je gore pomenuti bio večno pijan. Ako je Čarls cugao između redova, onda je Ernest cugao između svakog slova, tačke i zareza.

Човек који је цугао између редова.

Ona je ovo, ona je ono, ali tebi - ona je sve. Drugi je pljuju - ti je braniš. Drugi je ne podnose - ti je obožavaš. Svidja ti se... Mnogo. I previše. Lud si za njom. Za trenutak pored nje dao bi deset godina pored bilo koje druge. Sve one su tako... a ONA je ipak tako...
Ali, ti si njoj drug. I ništa više. Samo još jedan običan drug, a ona je tebi... prosto sve. Tako je bilo, tako će ostati i to te boli, grize, kida iznutra. Ne jedeš, ne spavaš, nemaš više ni inspiraciju da definišeš nešto na Vukajliji.
Preostaje ti samo da pokušaš lečenje narodnim lekom za sve...

Хемија. Варница на релацији између двоје људи, без које се не може развити права веза. Све његове приче, жваке, развлачење солажа на гитари, потписивање за Чукарички, а касније и за Депортиво, неће надмашити једноставни контакт очима између двоје правих људи на правом месту. Ни њене кратке сукње, избацивање попрсја, поздрави на ходнику и колутање очима, неће постићи ништа, сем можда подизања јарбола испод његових панталона. Са њом ће се осећати као да чита оно што је Опра у својој задњој емисији препоручила, уместо књиге која га заиста интересује.

Без жишке, њене приче се неће чути од Канзасове баладе "Прашина на ветру", која одзвања у његовој глави, њена рука иако топла, чиниће се као ледена флаша БИПовог пива, извучена са дна Ободовог замрзивача, а када треба да је пољуби, неће осетити ништа сем гурања језика у празну, стерилну теглу за паковање корнишона. Она ће се његовим фазонима у почетку смејати, док ће јој убрзо постати интересантне, колико и извале Шурдиног ујака, након двеста четрдесет седмог праћења серије "Врућ ветар". Временом ће се удаљавати, јер им је на самом старту недостајао основни елемент. Када је он приликом само једног њеног погледа, срећан као циганче кад се попне на трактор, када схвати суштину песме "Отров" Алиса Купера, и када се након узимања њеног броја, први пут плаши да пет година стар, деформисан телефон, не падне на земљу и изгуби меморију, е то је јебена жишка.

Brijanje običnim, neelektričnim brijačem.

Otprilike po dve kile komad, ko zec.

Budiš se neispavan, mamuran, u ustima osećaj k'o govna da si jeo. Odteturaš se do vecea, baciš peglu iz nekoliko pokušaja uz obavezne molitve "Bože uzmi me i skrati mi muke".
U sobi smrdi kao na deponiji. Pepeljara puna istrošenih kondoma i usmrdelih pikavaca. U vazduhu se oseća ustajali miris jebačine.
Na podu razbacane gaće, prazna flaša od kisele vode i jeftinog vina, omoti od kurtona, pepeo i poneki odbegli pikavac. Posteljina zgužvana kao da su se po njoj valjale sestre iz "Varljivog leta '68-me".
Još jedan pokušaj povraćanja gde najzad izbacuješ iz sebe zelenog ljigavca. Bacaš pogled na policu sa knjigama, gde te posmatra ON sa korica "Bludnog sina", nasmešiš se i pomisliš "O, čoveče, da nisam slučajno tvoj potomak?"

Злочиначко удружење мрзитеља биљака које заменом теза покушава да прогура свој настрани начин живота као нормалан. То су звери које немилосрдно чупају траву да задовоље своје погане потребе, и то без анестезије... еј, бре! Уместо да је косе, што би било безболније за јадну траву. И ајде што је чупају, него ЈЕДУ КОРЕЊЕ!!! Глед'о сам деду летос док је клао теле, прво га је одвалио мацолом по глави, да га ошамути. Теле касније, малтене, ништа није ни осетило. Деда је душа од човека. А не ко мој комшија. Једно јутро је улетео комбајном у поље сунцокрета са запада док су главоње пратиле сунце. Мучки, с'леђа... Е, такви ликови не треба да живе. У таквом свету не желим да одгајам своју децу. Сви ће јести јагњетину, чим израсту млечни зуби.
Еј, вегетеријанци, знате ли ви колико ембриона сунцокрета неће дочекати да одрасте због ЈЕДНОГ литра уља, а? Ти ембриони умиру у преси на крајње свиреп начин, само да би ви зачинили салату. А 50 литара свињске масти добијеш од једног јединог крмета.
Где је ту правда за биљке? Начин на који се убијају је средњевековни. Метал, па у живо месо. Без најаве. И то по дану, када врше фотосинтезу и када су најактивније. Ни једна животиња није то доживела од људи.
ДА СЕ КОЉУ БИЉКЕ, АЛ' НОЋУ, КАДА НЕ ВРШЕ ФОТОСИНТЕЗУ!!
Убијају се на најподлији начин. Оне не могу да се бране. Не могу ни да вриште док их кољу дрвосече. Осим тога, имаш дрво од пар тона које сјебе циганче од 40 кила. ГДЕ ЈЕ ТУ ПРАВДА И ВИТЕШТВО! Али за вегетеријанце та смрт је регуларна, а разбијено јаје је злочин, полизан мед је крађа!? О ембрионима биљака и цеђењу живота из њих, не могу више ни да причам.
Али, пазите, њихов изговор је: биљке немају нервни систем... Па, господо, да ли то значи да је све што нема нервни систем осуђено на сурову смрт самим рођењем. Да ли то значи да све што нема нервни систем може да буде живо поједено, без гриже савести? То је опасна дискриминација: "Ако не осећа бол, сеци га, кувај, пеци и једи на живо - нема проблема". Замислите да вас неко коље моторном тестером неколико минута, после вам скрнави тело, маже га некаквим смолама, спава на њему, и... фуууј.
А ту је и цвеће које се масовно дели као поклон и знак пажње. Људи моји, поклањају лешеве биљака које су само хтеле да оставе потомство за собом. Ајде да их одма убију, него им ни то није доста, па их одржавају у животу у некаквим вазама, да се што дуже муче. Да не говорим о томе да масовно ископавају посмртне остатке њихових предака, продају их по ненормалним ценама и после их СПАЉУЈУ. Ни мртва биљка није добра биљка.
Ал што је најмонструозније, узимају делове једне биљке и калеме је на другу. Молим вас лепо, кад су месоједи зашивали кокошију главу на тело свиње?! Гнусно!!
За разлику од вас, наше животиње умиру достојанствено. И нико их не једе живе! Наше животиње пре конзумирања прођу безброј посмртних ритуала: димљење, саламурење, конзервирање, печење и сл. Даље, могу данима да висе у излогу, да би им се у мимоходу одала почаст и да би им се гладни грађани Србије дивили. Зар то није дирљиво?

Čovek. Naizgled sasvim običan. Možda i jeste običan. Njemu ni u jednom trenutku ne ide u životu, a opet je srećan. Srećan spolja, a propada iznutra. Smeje se, a duša mu plače. Nekako, takvog čoveka retko možeš prepoznati.
On je fiktivni prosjak, koji ceo život zasmejava prolaznike za koru hleba i šoljicu toplog čaja. Sav radostan i spokojan dok ga šutiraju i pljuju. Takav čovek, sa tim fiktivnim prosjakom u sebi, često ima sve što mu treba, fizički. Nit gladan, nit žedan, ima krov nad glavom. Možda ima i porodicu. A tako je prazan iznutra. Ispunjen ništavilom koje izjeda.
Takav čovek nosi u sebi svoj jed, svoje tajne, razmišljanja, razočarenja, svoja osećanja. Čak i u grob. S' jedne strane srećan, a sa druge, nevidljive, totalno mizeran. Pola ima, još pola mu fali. A tu drugu polovinu, retko koji pronađe.

Музика за ходањње (МЗХ) представља део репертоара сваког озбиљнијег корисника mp3 плејера. Суштински, то су оне песме чији се ритам савршено уклапа са темпом вашег хода. Међутим, за разлику од музике за трчање, која има улогу неке врсте метрнома, МЗХ је дизајнирана да вам даје тотално зајебан осећај ултра шмекера. Имате утисак да сте главни баја у неком филму који крстари улицом, намигује рибама, а у ортаке упире кажипрстом уз једно опуштено "ееееј", и све то док јебачка музика цепа у позадини. Избор МЗХ-а углавном зависи од личних преференци, али најчешће је то неки рок фаворит из осамдесетих.

Bilo je to lepih i veselih devedesetih. Radomir Mihajlovic Tocak se, iz jos uvek nepoznatih razloga, povuce sa scene i ode u neku nedodjiju da cita knjige. Smak je pao. Goran Bregovic je vec uveliko stvarao na polju etno muzike. Od njegovog benda ostade samo uspomena, kao i Alen Islamovic i Milic Vukasinovic da nas maltretiraju svojim novokomponovanim narodnim sranj... khm... Htedoh reci projektima. Milan Mladenovic iz Ekatarine Velike podleze (za nesto vise od 3 meseca) raku pankreasa godine 1994. Njegovi drugovi iz benda nisu imali snage da nastave. Riblja corba promeni afinitete i od kriticara svega sto stoji, puze i gmize, postadose kriticari svega sto ne obitava na podrucju Srbije.
Zbog harmonicnih politickih prilika u zemlji vecina rokera pade u tesku depresiju a kreativnost i volja postadose vlasnistvo Bekija Bekica i Jelene Karleuse. Najzesci hard-core rok koji se mogao cuti bese ,,Kad moje usi cuju muziku na struju". I bi mrak, i bi turbo-folk, i zaboravismo Crnu damu, i spoznasmo kako se ide 200 na sat. Kroz krivinu...

Коегзистенција двоје људи на релацији мени се диго/он мене уопште не слуша. Купопродајни уговор где се размењују добра у натури, где се обе стране надају, иако знају да ништа неће добити, без жишке, без повезаности, са недостатком хемије, неубедљиво чекајући да се куглица заустави баш на њиховом броју.

Она тражи друга и сапутника у лику који би само да је јебе. Она прича о проблемима с мајком. Он спушта поглед ка њеним сисама, док су њене речи неприметне к'о тротинет у саобраћајној гужви. Њој је јасна његова незаинтерованост, на крају крајева, желела би исто што и он, али се плаши да Шабану не спадне перика. Мора се одржати статус чедности, исти статус који је још на седмом Егзиту избушен од стране неког британског индуса, а касније додатно разаран од стране оних којих се више ни сама не сећа. Његова кола иду странпутицом. Он започиње спику о времену, не би ли сјебао говњиву тишину која га удаљава од његовог циља. Она тоне дубље у разочарење, док он натуца неповезана срања, не би ли се вратио у колосек. Она зна да се зајебала, он зна да је засрао. Они су Канада и Малезија, Тијанић и Ћирилов. Она би да оживи разговор, њега и даље боли курац. Њој се полако иде кући, њему такође, али нема муда да то изусти. Њему се баш јебе да је прати до станице, јер сутра устаје у седам. Он је преко курца одпоздравља, она се губи у даљини, вртећи свој кишобран. Она се осећа празно, он поново сува курца.

Сушта супротност од прелепе манекенке, глумице и жене која зрачи својом лепотом.Док је код ње лепота наглашена и "упада у око", код Обично Необичне Девојке ствари стоје другачије. Она је та коју сретнете у превозу, продавници, девојка за којом се окренете на улици, она није нашминкана нити посебно лепа, једноставно зрачи неком лепотом и шармом и нечим необичним које на вас оставља посебан утисак и размишљање да ли ћете је опет срести.Пошто је живот неком мајка а неком маћеха, често само прођемо поред ње одмеривши је од главе до пете, и никада је више несретнемо. Остаје само успомена на "Обично необичну девојку" Сигуран сам да је сваки мушкарац срео овакву девојку.

Kad iz službene Zastave pređeš u privatnu i odeš kući.

Zvučni signal za sinhronizaciju majstora. Uglavnom se koristi za navigaciju prilikom grupnog nošenja glomaznih stvari.

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...

Nenormalno iskren čovek,
čovek koji se ne boji da pokaže svoja osećanja,
nesebičan čovek koji bi svoje rado podelio sa drugima!

Srbi imaju naviku da sebe veličaju do neba ( gde je veliki broj upravo zbog takvog stava i završilo) a ostale da omalovažavaju.Takođe se javlja potreba za ubijanjem svojih sunarodnika ( čitaj primer)

Ucestala je pojava obrade turbo-folk pesama iz Turske, Grcke te Jermenije i Turkmenistana od strane nasih "estradnih umetnika". Medjutim, odredjen broj istih od najpametnijih clanova familije, koji imaju zavrsene visoke skole (autolimar, konobar, moler...), dobijaju saznanje o tome kakoj je muzika koju plasiraju zapadni producenti daleko kvalitetnija!
Ubrzo dolazi do pojave "nagrdjivanja" stranih hitova nakardnim tekstovmia i trilerima dobro poznatim "nasem coveku- domacinu". Tako nastaje i gorenavedeni izraz, u zelji da se tekst dopadne ruralnom stanovnistvu visinskih krajeva Srbije, Bosne i Bugarske koji vole motive staramajke u pesmama, a jos uvek kupuje CD-ove i kasete zbog male brzine interneta na ovim predelima!

Mesto gde možete da definišete sve ono što ste oduvek želeli, a nije imao ko da vas pita.