Kažemo za jako neobrazovanu osobu.

Najsvetlija tacka u srpskom fudbalu.

Stolice koje ti greju dupe. Početak kraja odlaska na stadion, barem u onoj formi u kojoj smo do sada išli.
Stadion se pretvara u pozorište. Nema ograda, teren je odmah tu, na dohvat ruke, a na stadionu su Keba elegantniji nego ikada, Brena sa novim plastičnim spojlerima na sebi, Đogani sa novom pičkom, Sladža sa novim trsiteljem, Ivan Zeljković teži za tonu, Onaj pobednik poslednjeg Velikog Brata, Ivan Bosiljčić i još mnogi drugi likovi srpskog džet seta sa svilenim šalovima omiljenog im kluba u koji se kunu još od vremena kada su bili fetusi.
Čak su i krov stavili pa se više ne kisne, a WC je blistavo čist i prosto ti dođe žao da pomokriš šolju, čiji senzori na prvi znak tvog piša odmah puštaju vodu da to spere.
Tu su i neki kontraverzni biznismeni sa nekim pevaljkama koje menjaju pred početak svake utakmice.
Nema ispred onih matoraca što valjaju stare novine za sedenje, suncokret, kikiriki i semenke. Niko i ne jede to da ne prljaju tribinu. I pušenje je zabranjeno. Baklje. Niko se i više ne seća šta je to, ali se i ne seća više one ludačke atmosfere koju smo pravili, kada smo kisnuli, smrzavali se, stajali. Kada smo srcem bodrili svoj klub i kada je karta koštala 200 kinti. Biće onda 30 jevreja. Košta grejanje dupeta.

Čovek koji uvek besplatno donosi skank na bleju i ništa ne pita.

Oно беличасто "иње" које се пресијава на хеду изразито квалитетне марихуане.

Крик који се испушта када се налети на нешто што је толико проклето кул, брусвилисовски мужевно, предркано јебачки и јебачки предркано да изазива тренутну ерупцију тестостерона унутар посматрачевог организма, било да је он мушко или женско. Нико није имун! Артефакти који индукују раст длака на грудима су истински ретки, и долазе у разним бојама, величинама и облицима, јер битна је суштина, а не форма. Груди могу да се омаљаве од, рецимо, филма, песме, стрипа, књиге, неког зајебаног подухвата, пуког присуства одређене особе, па чак и од дефиниције на Вукајлији која у себи садржи ту дркаторску есенцију. Још бих само додао да, уколико је интензитет мужевне дојајности довољно висок, долази до нуспојаве која се манифестује у виду раста надрканих зулуфа.

Лула мира је ред који поштују Индијанци као нешто обавезно наком склапања примирија. У жаргону, нудити неком лулу мира значи нудити му руку помирења.

Uživalac marihuane.

Ono leto u kojem si prvi put shvatio da te deda lagao i da kvalitetna trava može da uspe i u gradskim uslovima .

Bogotac je njegov sin. On jebe mame. Za njega ne postoji nemoguće. Sve je video i čuo. I ono što se još nije desilo. On zna šta predstavlja baba u dnu autobusa porodice Krstić. Pored njega si običan nemač pojma.

Ribe puštaju suzu niz butinu kada ga namirišu. Pogledom skida brus i otvara teglu sa kiselim krastavcima. S njim u ekipi na fudbalu se osećaš kao slepi vrabac bez noge. Upoznat je sa Da Vinčijevim kodom. Takođe zna svrhu postojanja judeomasonskih svedoka uličnih prodavaca. Bolje od profesora je upućen u pitanja koja će doći na ispitu. Simpatične dame iza šaltera studentske službe ne mogu sa njim da izađu na kraj. Sveznajuće biće čije je cilj da ti se u svakoj mogućoj situaciji popiša na sneška, kog je prethodno išutirao.

Беспрекорна амбалажа која савршено чува укус пива.

Спаковано у стаклену флашу од 0.5 литра, препознатљивог и једноставног дизајна, представља аутентични Балкански производ. Од огромне милоште још називана и „стаклић“. Својевремено је било морање вратити амбалажу, што само по себи потврђује њену реалну вредност и квалитет. Пиво које се у фрижидеру најлепше зноји, кажу старији. Такође кажу да је амбалажа тако осмишљена и произведена да можеш мокраћу попити из тога, а тек да трепнеш понеки пут. Етикета представља статусни симбол ове амбалаже, а што се лакше скида са ње, то је боље, јер што је пиво хладније, то је више ознојено, а што се више озноји, то се лакше скине етикета. Проста математика.

Прави тру сладоукусци имају прилику и привилегију да искусе реалну мултифункционалност и бонус додатке куповине целе гајбе ових чаробних флашица, јер иста касније, пошто је целу у сласт попијеш, служећи се својом СФРЈ издржљивошћу користи као гајба за дрва, степеник за предмете који су високо, или пак као пластични табуре за подметање испод дупета док пијеш још један стаклић Зајечарског, у паузи између малтерисања чесме у дворишту и кошења траве.

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

Visokokvalitetna domaćica koju uzgajamo u privatnom aranžmanu na planinskom imanju nasleđenom od predaka.

Rakija spremljena od medovače i lekovitih trava. Nakon prevelikog konzumiranja moguće su halucinacije i overa.

Nekako gej.

Правити се да си тужан да би збарио нешто.

Totalno rušilačka, anarhistička i nepatriotska organizacija.

Državni organ koji se svim silama trudi da uništi ono jedino u Srbiji što je je oganizovano besprekorno, samofinansira se, stoji na zdravim temeljima, donosi dobru zaradu svim zaposlenima, funkcioniše besprekorno i naš je prepoznatljivi nacionalni brend u svetu.

Sanjao sam sinoć divan san ("I had a dream" Martin Luter King) - ulazim u Maksi i vidim rafove na kojima stoji plazma keks, pored njega afganistanski shit, bebi hrana u bočici, LSD u kapima, mleko u prahu, heroin u prahu, andoli, pored njih trodoni... i svi ljudi idu sa svojim korpama i uzimaju ono što žele i niko nikoga ne gleda sa prezirom i osuđivanjem. Na razglasu svira Pink Floyd, ja dolazim na kasu gde mi prelepa devojka u uniformi sa psihodeličnim motivima izdaje račun na neku beznačajnu sumu. Odlazim na Trg Republike sa svojom kesom punom raznih droga, policajac me doziva rečima: "gospodine, gospodine, oprostite, ispao vam je džoint". Ja mu se zahvaljujem i bratski ga delim sa njim. Opraštamo se i ja mu dajem nekoliko halucinogenih pečurki iz porodice psilocibe za uspomenu. On mene pozdravlja u stavu mirno dodirujući obod svoje šapke. Nasmejana deca igraju oko mene dok sunce sija iako je oblačan dan i kiša lije kao iz kabla.

Kretati se ulicom dvonoške, ali usled manjka krvi u alkoholu ne normalno pravolinijski, već nasumično i unakrst, levo-desno. U zavisnosti od toga na koju stranu "krstitelj" prvo krene da vuče, ulica biva krštena pravoslavno, (desno) ili katolički, (levo).

Usled bolne činjenice da ih ima jedva 300.000 i još bolnije činjenice da žive na ogromnoj santi leda u pripizdini severnog Atlantika, Islanđani i Islanđanke su osuđeni jedni na druge i ne mogu da budu mnogo izbirljivi. Jebu ono što je dostupno, neretko i svoje dalje rođake što rezultira rekordnom stopom debilnog potomstva.

Kada neko ima kriterijume kao Islanđanin, to znači da ne pravi pitanje. Metno bi ga slučajnoj prolaznici bez obzira na njeno godište i gabarite, mrtvom četniku u bradu ili Vejnu Runiju u rč. Pomijar. Živi dokaz da su neki preozbiljno shvatili devizu "od birača nema jebača".