Svi smo mi pomalo decxko! Svi imamo svoje "decxko" momente.
Decxko je onaj lik što ne stavlja luk u pljeskavicu. Decxko je i onaj što se trpa u rč jer je pročitao u Bravu da je to dobro za ten. Decxko je i ona riba tamo što se 'vata sa čičom od pedes' godina. Decxko si i ti jer ne prihvataš decxka u sebi!

Ukratko, napravi neku glupost - i ti si decxko!

Prometej je imao brata Epimeteja i njih dvojica su valjali kinesku robu koju su nabavljali povoljno u Hong Kongu. Jednog dana došli su u Grčku da završe Zevsu neke glinene figure koje je on naručio specijalno za svoju ćerku Atenu, kao poklon za rođendan.. Kad je Atena dobila figure toliko se oduševila da su joj postale omiljene igračke pa im je umetnula Durasel baterije iz svog vibratora i figure oživješe! Jes' svega mi! Prometejeve figure postaše ljudi, a Epimetejeve životinje. Vidješe njih dvojica da će bit' bolje da lade jaja sa Atenom i da odjebu Kineze jer su kontali da Kinezi ionako neće nikad osvojit' svetsko tržište. Reci koji zajeb. Dakle ostaše oni tu da gospodare svojim figurama i da orgijaju Grčkim slobodnim stilom.
Par menstrualnih ciklusa kasnije, Zevs ih je pozvao na svadbu i reče im da donesu neki poklon, jer nije fora da dolaze praznih ruku ko neki klošari. Prometej šaljivdžija, ponese im vreću kostiju umjesto pečenja, ali Zevs ispizdi i kaže mu da otpiša sa svadbe dok ga stari svat nije udavio u bure sa kupusom. I dodade još i to da njegovi ljudi ima da pate dok Srbija ne osvoji svetsko prvenstvo u fudbalu.
I tako je Epimetej, koji se šupkao Zevsu, za svoje životinje imao sve jebačke pogodnosti, luksuz i trodnevni aranžman na Krfu, tako da je Prometeju za ljude ostala kurčina. Njemu bi žao da gleda kako se njegova čeljad smrzavaju i umiru i kako im šimpanze non-stop upadaju u pećine i kradu Nutelu, (a i kladio se sa Hadom u cisternu Nikšićkog da će njegova đeca da nadjebu Epimetejevu) i on odluči da im pomogne. To Srbine!
Iscimao se do Olimpa, švercovao se u gradskom, bježao od cigana i ušao na Olimp bez karte. Provukao se kroz ventilacioni otvor i maznuo vatru. Bole ga kurac. Kad se vratio sa Olimpa dade ljudima vatru i nauči ih da motaju buksne. Ponovo je njegov tim vodio. Ali ta zajebancija se ne sviđe Zevsu koji je imao maaalko drugačiji smisao za humor. Prvo je mislio da ga nadže u gradu i da ga izlomi ko pičku ali mu rekoše da se za to mardelja, te on odustade. Onda je bacio Prometeja u neki pripizdinu, okovao ga i pustio đoluba da mu kljuca jetru cijeli zivot, al se đolub brzo otrovao od vinjaua kojim se Prometej svakodnevno nalivao.
Ali tada Zevs smisli bolji plan. Napravi on Pandoru, prvu ženu međ' ljudima i reče "Ovo je žena, jebaće vam mater što ste se sa mnom zajebavali". Tako i bi. Jeba nam žena mater. Poslao je Zevs Pandoru Epimeteju i reče im da se uzmu, jer je ovaj već omatorio i plašili su se da se nije propederisao pa se zato ne ženi. Ustvari on je bio samo ružan ko kurac i ni jedna ga nije htjela.
Elem, uz Pandoru dobio je i miraz, kutiju koji nije smio da otvara. I nije, bole ga kurac da gleda šta ima unutra. Ali žena, govedo radoznalo, mislila je da muž krije pare tamo ili bar neku pornografiju i odluči da baci pogled. Čim je otvorila kutiju u svijet izađoše sva moguća zla: bolesti, ratovi, tuga, pohlepa, Ivan Ivanović i ostale gadosti i sve ode u pičku materinu.

Sir stoji sam. Na kraju lanca. Niko nije ispod sira. Poredak je konstantan i ništa ga ne može poremetiti- ćevabdžinice >> psi >> mačke >> miševi >> sir. Dakle sir stoji sam. Svako ima nekog iznad ko ga jebe cijelog života ali za uzvrat ima i nekog ispod, na koga može da prosledi to jebuckanje i da se, eto, bar malo bolje osjeća i da nastavi sa životnom rutinom. Ali sir nema nikog. I najgori šljam svijeta se izdrkava nad sirom, koji čuči u nekom prknu svijeta i čeka smrt kao u komi, priključen na aparate za održavanje života. I mentalnog jebavanja naravno. Nema kome da prenese to nezadovoljstvo vječitom nepravdom i bolom pa ćuti i trpi, kipi u sebi dok jednom ne implodira, onako tiho, bez da napravi pometnju oko sebe, jer on je sir, on ne utiče na okolinu čak i kad prepukne on jednostavno ispari u vidu prašine.
Ne budi sir, sir stoji sam....

Изненадно подизање мочуге у незгодном тренутку, без могућности чињења било чега корисног у вези тога. Не вреди ти да мисли преусмериш на нешто несекси јер нема вајде, мајмун је решио да прими крв из твоје главе у његову главу.

Тврд к'о камен.

Teške traume iz djetinjstva znaju od čovjeka da stvore psiha. Kockice u njegovoj glavi se pogrešno slože i umjesto prelijepe kule sa Lego kutije, ispadne neki falusni oblik zbog kojeg dobiješ batine od keve. Majku mu, čak je i Stalone počeo da pravi pizdiarije po brdima Vašingtona, zbog trauma iz rata, tako stvorivši Ramba, pa kako onda da mlađan momčić ne ostane oštećen kad ga stric svakog vikenda trpa ispod polja kukuruza.
Elem, psiho djeluje normalno na prvi pogled, vješto skriva svoju sjebanost i pokušava da se uklopi u masu crtajući Džokerov osmjeh na svom licu. Osmjeh ispod kojeg se krije um mračan poput analnog ambisa Tori Lejn. U njegovoj glavi čuči Baloteli i samo je pitanje vremena kad će da spali svoju kuću ili da gađa prolaznike izmetom. Ali, tako stižemo i do flešbekova. Flešbekovi su tu da razotkriju psihopatu. Maleni podsticaj iz okoline budi duboko zakopana sjećanja koja ga tjeraju da se otvori, da se nesvesno izlaje i da za sva vremena zacementira ulogu psihopate u društvu, nakon čega će ili ubiti sebe, ili pobiti sve ostale, Holms stajl.

Rešavanje problema analogno korišćenju metadona u svrhu skidanja sa heroina.

Атрибут који описује савршенство функционисања неке направе. Када се тим ергонома, програмера, филозофа, дрвосеча и хедониста синхронизује, настаће један такав производ, прилагођен најпростијим члановима наше заједнице. Заслугом интуитивних команди и дугмића и простог интерфејса, не можеш га укварити па да си трипут толка штеточина.

1.Dvadesetminutno izlaganje Šalteruše uplata koje ti trebaju da bi dobio obrazac ŽWA1.
2.Smaranje osobe na PTT informacijama kojim želi da nas upozna sa impozantnim brojem taxi-udruženja u Srbiji.

Опис лика који има поголеми паламар.

Tunjav, mutav, metiljav, i sveukupno koštunjičav čovek koji je potpuno nebitan čak i rođenoj majci.

Onaj tako čest trenutak kada vas iz dubokog sna probudi neka vika ili lupanje.

Nema smisla dalje da se šljaka, mora da se popije.

Победник. Мајстор над мајсторима. Дефлоратор сваког зајебаног посла у својој струци. Он кад нешто среди, ту више нема места за било какву критику, и остали из струке могу само да му се сагну, јер су у односу на њега они само мали, обични шустери.

Vrh vrhčine. Jebeno objašnjavanje pobede. Pandan jebanju tri crvenokoso-plave melezijske polutamnopute emo cave sa pirsom na pupku, jeziku i sisama i tetovažom zmaja na levom guzu, dok azerbejdžanski kamiondžija tarzan indijanac pornićar amater na džungli snima amaterskom porno verzijom nubarske Sony kamere for dummes za studente arheologije sa Vidikovca ili Žarkova, dok mu blajvi palamaru gotik fuksa sa Jogurtovog ili Mrmunovog izvračanog skrinsejvera sa Deviant Arta prokletog, taj rad.

Koristi Windows i Mozilu bez bagova, virusa i sklerozičnog kočenja. Cepa sa Trojanom. Arči.

Bolni krik agonije koji ispušta neka osoba na teškim psihofizičkim mukama. Gadna i strašna situacija bez vidljivog izlaza, tako da može samo da žali što se rodio umesto da nerođenjem to prosto eskivira. Krik je najčešće propraćen i iznošenjem uzroka tih muka.

Бесомучно трљање БусПлус картице о валидатор у возилу ГСП-а, јер исти багује и одбија да учита картицу.

Проћи све фолдере и подфолдере добро замаскиране, да би се дошло до порно филмова.

„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“

Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.

Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.

Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.

Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.

„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.

Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.

Rođena keva mu je tepala „Milice“ iako mu je pijani kum po rođenju, između nalivanja tastovačom i rafala iz Zastavine jurišne puške M21, nadenuo partizansko ime tipa Obrad. Majke školskih drugara su ga zvale „sine“ i davale mu najveću krmenadlu kada svrati na ručak jer je tako fin, vaspitan i nadasve uglađen. Posle su svojim sinovima danima ispirale mozak njegovom finoćom i hvale vrednim manirom da ne prdi za stolom.

Balaševićev Bane je nacistička skinjara u poređenju sa našim hipokoristikom. On je toliko ispravan i uštirkan u bonton da bi na povraćanje naterao i počasnog predsednika Gej udruženja San Franciska. Mukica. Zeka peka kuca maca bebica maza lunja bambiša. Erik pre nego što pojede bananu, dečko njene drugarice, lokalni Hju Grant.

Na hleb da ga mažeš, bez aleve da ga jedeš, na ljutu ranu da ga priviješ. Šećerko. Toliko je sladak da je to otužno, pizda mu materina ona vaspitana.

Dominacija, igrač više. Tvojih pet minuta. Dobro, možda ne pet, ali dva sigurno. Dva minuta u kojima hokejaši beogradskog Taša mogu da nabiju Ajkule iz San Hozea na njihovu trećinu. Dva minuta u kojima osećaš da su ti mudašca dovoljno velika da ribu u lice nazoveš „pičkom“, profesora „kolegom“, a direktora „čirovitim kurcem u šlafroku“. Dva minuta u kojima Ognjen Amidžić postaje Džoni Dep, drinka bez filtera se puši kao kubanska kohiba, a Merak pivo gustira kao suvi martini sa španskom maslinom. Dva minuta u kojima se ljudima predstavljaš kao Baja, Zajebani Baja.