Kult, nastao kao rezultat reakcija velikog broja pratilaca i poštovalaca čuvenog Finčerovog filma, razvijen u prelazu iz XX u XXI vek. Filmski pandan kultovima (čitaj: sektama) Pink Floyd-a, Pantera-e, EKV-a. Sekta koja je okupila veliki broj mladih ljudi u pokušaju pravljenja nekog novog obrasca buntovničkog i anarhičnog ponašanja za novi postvudstok period u kome tehnološka i digitalna revolucija menjaju život običnog čoveka. Pored svega toga, velika je misterija kako je baš ovaj film uspeo toliko uticati na ljude raznih profila i statusa.

Kroz sam Finčerov opus vidi se ogroman uticaj Hičkoka, Polanskog, Linča i pokušaj da se napravi moderna metafora na potrošačko društvo kao takvo. I pored vidljivog uticaja pomenutih velikana, prosto je za nevericu status koji je taj film stvorio i nadmašio mnogo veća ostvarenja.

Tu vidimo uvek šarmantnu, zavodljivu i mističnu lepšu polovinu Tima Bartona, koja je samom pojavom unela misteriju u radnju. Ono čuveno u vezi nje "And suddenly, I felt nothing" postalo je životna deviza opskurnih i promiskuitetnih mladih žena koje to tumače kao "frajeru, misliš da si me jeb'o, a u stvari ja se tebe ni ne sećam", dok verovatno za film čuli nisu, ali bože moj, to je sad u trendu. Takva dominantna ženska buntovnica, kakva do tad nije viđena, u samom je startu osvojila simpatije wannabe zajebanih žena kod kojih se primeti latentni feministički šovinizam.

S druge strane, tu je neponovljivi Bred Pit. Koliki god jebač i hegemonista bio, prosto bi mu popušio kurac verujući da će se na tebe sliti ta mačo energija koju nosi. On je ovde perpetuum mobile koji iznova i iznova drži adrenalin i testosteron gotovo na nivou usijanja dok gledaš kako glupi svet u surovom kapitalizmu jebe do besvesti. U Tajleru vidiš potpuni vrhunac muškosti i dominacije, ne samo nad čovekom, već i nad celim usranim sistemom. Kad gledaš kako buržujima uvaljuje sapun od njihove masne guzice, prosto poželiš da svu muku svoju naplatiš i još se istoj muci kasnije u lice smeješ. Gledaš ga kako skoro pušta da ga sistemski izrod ubije, dok mu on kasnije svoju krv pljuje u lice, a ti tražiš način da sam učiniš isto.

No, ipak, najveća karakterna misterija ostaje čovek koji je, kako likom svojim, tako i ulogama, spojio hipstere, rokere, metalce, sataniste, čak i sa njima neke pametne - Edvard Norton. Čovek koji kao da je stvoren da prikazuje američke, od američke države plaćene, anti-heroje koji će ti pokazati da u svakom čoveku postoji određena količina bunta dovoljna da pokrene talas kolektivnog ludila. Koliko god bio konzervativan ili progresivan, Norton će u tebi probuditi buntovnika i terati te da, što se kaže, misliš svojom glavom i iz nje izbaciš korporativne uljeze implementirane u sivu moždanu masu.

Sama forma filma je fenomenalna. Tehnički genijalno odrađeno i tu se genijalnost završava i odlazi u besmisao i logičku rupu. I tu sledi konačno pitanje - šta je navelo toliki svet da u ovome vidi obrazac ponašanja kakvo bi želeo da ima i da u njemu stvori kult? U redu, odgovor se nazire - usrani kapitalistički svet i mediji koji po svaku ceni žele zatupiti čoveka i sprečiti ga da misli svojom glavom. Njima je čovek dobar dokle god kupuje i hrani potrošači aparat. S toga, treba podići ustanak. Jebeš pravila, ovaj život je naš i nećemo da nam ga kroji neka tamo korporaciju u cilju da napuni svoje usrane džepove. Treba ustati i reći NE tom sistemskom zatupljivanju običnog čoveka kome život nije samo kupovina i tržni centar. Čovek je mnogo više od običnog ekonomskog bića. Break the law, break the rules!

Ovaj film nam je to uspeo reći budžetom od 63 miliona dolara i zaradom od preko 100.

Zaliti ribu pre nego što je odvučeš na gajbu.

Скривена порука коју ти незнани јунак шаље блицањем.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Простор са специфичним законима физике, где је звук бржи од светлости.

Наши ћалци, у њихово време, били су највећи трситељи. Шмекери који су шетали и по 5 риба дневно. Недељом су хладили јаја прегрејана викендом, а могли су попити као чета војника стационирана у Сахари 1944. године.

Кеве су, наравно, биле фине и васпитане, умерене, женствене и пре свега невине.

I reče im : ''Idite sada, deco moja, i volite se i množite se dok vas ne bude toliko koliko i radnih ljudi''. I još im Gospod kaza i ovo: ''I iškolujte se, deco moja, u trogodišnjim školama jer vam više i ne treba a oni među vama koji to baš budu želeli neka idu i na Fakultet Sporta koji sam stoga a predviđajući tako nešto i izmislio. I naučite engleske izraze kao što su ''warm-up'', ''bench'' i ''gimme-more'' jer vam bez njih ljudi neće poverovati da ste ono što jeste.''

Tu se Svevišnji malo odmori pa ponovo oplete: ''I kad završite škole ne budite jevreji na pare, deco moja, jer ima dovoljno budala koje će misliti da baš VI možete da im pomognete da skinu svoje guzice i bokove te će vas skupo plaćati i darovima darivati. I kad nakupite dovoljno para i darova, otvorite svoje sopstvene teretane sa odvojenim prostorom za Jogu, deco moja, i ubirite još para i darova jer toga nikad dosta nije. I vodite računa o sopstvenom telu i koži. I oblačite se u leopardovu kožu i ogrtače. I stavljajte puder, deco moja. I cepajte se u čmar. ''

Amin.

Upotrebljava se za prozivanje starijih neženja koji su počeli da ćelave.

Poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Tužna konstatacija žene ili devojke kada joj dođe iz dupeta u glavu, i kad prepozna da pređašnji dobrodušni otirač za noge, kakvim vas je smatrala, jeste u suštini muškarac, koji ima svoje ja, i petlju da se bori kroz život. Tu padnu reči tipa "Bila sam mlada, bila sam luda".. uz kobajagi nevino trepkanje očima uz bambijevski pogled širokih zenica, dok se suzica u kraj oka nazire, prebacujući muškarcu krivnju, igrajući veoma podlo na kartu slabijeg pola. Čisto da ne poverujete sebi da je to neko ko vam je ostavio ranu na srcu veličine budžetskog deficita Portugala. Al' zajebi!

Odgovor na kako ide onda kad te baš neće, i kad na vlastitoj koži osetiš sve marfijeve zakone, marfijev zakon.

Nova verzija stare narodne izreke, koja najbolje opisuje šta US radi siromašnim zemljama.

Studiranje koje je štetno po zdravlje.

Zaboravio gde je parkirao auto.

Rečenica, kojom hladimo kvazi jebača, koji ima maštu Bukovskog, a iskustvo samo Desanke (ne Maksimović).
Izraz je parafraza replike iz filma Točkovi:“Dečko, za nekoga ko nije ubica, prilično često ubijaš.“

Док се ти трудиш да окачиш што већи крст од тисовине на ретровизор или научиш целу ''Боже правде'' напамет, овај тип се једноставно зове Богић и у старту је дупло већи Србин од тебе. Знаш да закољеш и уредиш прасе, славиш Славу по три дана, одеш у цркву и кад није Бадње вече, ма јок, он се једноставно зове Милић. Имаш трактор 539 са кабином, водиш коло да нема у држави, метриш дрва к'о лего коцке, ал' бадава, његово име је Драгић и лако ће освојити срце најпожељније мираџијке.

Каже се за огрезлог у грех и блуд.

Па кад се Свети Илија разигра по облацима, боље да не будеш близу: можда је Онај одозго решио да га раздужи овоземаљског живота.

Мислим, нисам ни ја цвеће, али неке ствари се не раде... Барем у мојој књизи.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Олд скул фора за проверавање стадијума алкохолизма до којег је стигао потенцијални трситељ, а можда и отац деце госпођице која изводи тест. Користиле су је намазане девојке пре 30 и кусур година.
Подразумевало се да тај вињак неће да попију, а знале су о каквом је мушкарцу реч ако и он наручи исти или попије њен рубинштајн.
Фора је почела да оживљава под утицајем данашњих девојака које пију више него мушкарци, али са сасвим другим циљем - како би се што пре улетвале и могле да слушају или уопште гледају мушкарца са којим су изашле.

Са тачке гледишта потенцијалног зета, укопаног у месту као млади лос којег је пресрео чопор гладних курјака, свесног на чијој се територији налази, ствар која је у рангу црног хумора.

Обећао је тата својој мезимици да ће бити пријатан према теби, те ће се суздржати од класичних и помало архаичних "Које су твоје намере?" типа питања. Али није матори лисац сисао весла, зна он кога ти натежеш кад год ти се штрокави мишко дигне, па ће ти зато оружјем у виду подјебавања вратити мило за драго, сладећи се док од тебе, наизглед опуштеног лика, трема прави обичну сојку.