Синоним за јебање ван града о трошку фирме.

Posprdni kreket ekipice koja se raspada na klupici u kraju i svojevrsna terminologija iste na vest o tome da je nekadašnji lokalni nelord, ovako ili onako, uspeo u životu. Ujedno i svojevrsno svedočanstvo o tome kako Šveca Sudbina najčešće i ne favorizuje nešto posebno "kul likove što su profesorki hemiji bušili gume na Kadetu" već pre one koji su kod narečene rospijetine imali cement 5-icu i pritom predstavljali školi na 45. Bijenale-u Fizike i Hemije "Otac Mileve Marić" u Kaću.

Činjenica, pak, da je tokom svog školovanja vazda bio predmet pošalica i obesti međ' učeničko-studentskim telom (a iz raznoraznih razloga asimetrije sa svojom okolinom) i dan-danas, posle toliko godina, predstavlja keca u rukavu njegovih ortaka iz klupe koji, eto, dalje od *klupe* nisu ni odmakli. Ipak, čitava ova pojava ne može proći i bez blagog odraza gorčine na licima naših propaliteta jer - oni su njega uništavali u školi a on sad uništava poznatu manekenku/glumicu, vozi A8, mlati keš i, iz nekog neobjašnjivog razloga, otelotvoruje onu pesmu od Marka Bulata što je na žurkama uvek rado puštaju sa Jutjuba.

Ил је мртва ил се јебе негде.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.

Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.

Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.

Svinja koja ne skviči prilikom klanja.

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Кад доћера цара до дувара и кад се глоба више давати не може. А ко ће, ако не наша млада, дична, напредна интелигенција: студенти! Кад се нема пара за сплавове и клабинг, излазак на улице и блеја испред кордона фино дође. Многи се ту Чеда и Ђилас прочуо. Многа провинцијалска бруцошкиња остави химен за више циљеве. Многа се фукара власти дочепа.

Улица, сине! Најтежи факултет.

Није љубомора, већ логично питање које лебди као последица управо завршеног првог пољупца. Све иде глатко, свиђа ти се, а и она тебе жели (па како 'друкше'?), не мораш више да баронишеш, мала је пала, одвојио си је у страну. Десном руком јој провлачиш прсте кроз косу, а левом је хваташ за браду коју, са све рупицом, привлачиш к себи, док је нетремице гледаш у очи, све до часа када обоје зажмурите...
И крљаш је језиком што најбоље знаш, све пазећи да је твоје бале, проузроковане жлездом ''нејебичарком'', не угуше или не изађу напоље. Уши ти се црвене колико се она добро љуби, манта ти се у пределу чеоне режњаче где је некад био мозак, а сад је само сивкаста каша која центрифугира. Мислиш да си се заљубио. Одмичете главе са блаженим полусомехом и ти је већ видиш како меси славски колач док је два одојчета вуку за кецељу, а ноздрве пара мирис искипеле кафе са шпорета смедеревца... Волиш је!

Ал' не лези враже. Идилу прекида подла мисао која је све време била ту, потискивана тренутним уживањем и вештачким ставом прогресивног, европејски оријентисаног омладинца који би да раскрсти са средњевоковним култом мачо-балканикуса. Симпатична је теби хипи-комуна и музика из тог периода, капираш да је дваеспрви век, да је конзерватизму и фундаментализму одзвонило , да су светске тенденције изнад тог малограђанског лицемерја и лажног моралисања... Поглед ти лута ка зиду и остаје прикован за икону Светог Георгија Великомученика како убија аждаху. Божји знак! Обрве ти се скупљају, чело се мршти и бујица креће. Даље нећеш моћи. Синдром ''Другог'' те је узео под своје.

Познат осећај, зар не? Чини вам се да вечито просперирају они који то најмање заслужују. А то никада нисте ви. И нема наде да ће се то променити! Било да је у питању супротни пол, материјално стање, популарност у друштву, успех у школи или на послу...
Ц. Ма јок. Увек и увек неко други, и као по правилу, креатура којој такав успех никако не приличи. Док си био мали, уздао си се у Божију правду. Како си сада већ матор коњ/кобила, схваташ да на суровом свету овоме - правде нема. Па, добродошао у свет одраслих.

Но, да кренемо кроз мрачне тунеле сурове реалности два млада човека, насумично одабраних методом случајног узорка, у овој нашој гњилој банана-држави.

Дал' си читао Бенедикта или ниси, нема везе. Сигурно ти је некад, док си у летњу ноћ опуштао бешику пуну пива у некој врзини надомак шатре и гледао у небо пуно звезда, пало на памет да се запиташ постоји ли неки други облик живота, тамо негде код Великог медведа или чак на оној лакат кривини Млечнога пута. И онако припит, сигуран си био да постоји, јер си негде прочитао да људски мозак нема капацитет да уопште створи представу о димензијама тог бесконачног простора. И онда почињеш да смишљаш теорије како би то могло да изгледа, негде тамо, у паралелном свету...

Jedna od nezgodnijih i neprijatnijih situacija kroz koje prolazimo u početku veze.
Ukoliko upoznajete roditelje svoje devojke, imate osećaj da svaki vaš pogled i pokret govori: "Ja krešem Vašu malu, dobru, finu i nežnu ćerku. I mogu Vam reći da uopšte nije fina i nežna".
Ukoliko, pak, upoznajete roditelje svog dečka, sve što uradite odiše rečenicom: "Da, zbog mene Vam sin traži novac za kondome tri puta dnevno. Ta sam".

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Odličan pokazatelj društvenih promena.

Вечито питање родитеља, ортака, родбине, комшија и баба сере. Ускоро завршаваш средњу, време је да размишљаш о томе шта ћеш да студираш (осим ако нећеш да радиш код Чика Миће као аутоме'аничар).

Не ради се овде о томе што ти баш желиш да будеш антрополог и што од тога нема 'леба. Овде је главно питање шта ћеш после? Хајде, заврши палеонтолигју, само напред, али реци шта ћеш после? Имаш ли било какав план? Видиш шта се дешава?! Људи остају без посла, неће да купују млеко од сељака и Американац и Шваба нам отимају Косово јебо им пас матер! А ти би да ископаваш неке диносаурсе, птичурине и остале чланове ПУПСа. Треба лепо да размислиш, па тек онда да се бациш у те воде беспосличара и књижевника без занимања.

Скуп прежваканих тема које се сваки пут изнова и изнова активирају при блеји са одређеном екипом. Иако су смориле након другог пута, услед доколице и мањка креативности враћамо се на исте. Најчешће су то интерни фазони, ваљање у блату на Калишу са е промила алкохола у крви, пеглирање са источне капије по случајним пролазницима са Коњарника и форхенд-бекхенд шамар од локалне препичке након што сте јој јасно изложили да сте Ципирипи и да бисте је исцепали као основац уџбеник из географије на крају године. У суштини, све оно детаљно обрађено, испитано и конзервирано тако да се сачува од заборава.

Црни бисер. Јединствен и посебан примерак мушке врсте који доминира, увек је први у свему, бирају га за доживотног вођу и називају алфа мужијаком. Пoгледом те тера да се смрзнеш, додиром да се истопиш, а опет успе да се огради и ништа га не дотиче. Он има нешто што други немају и по томе је препознатљив. Да ли је у питању блистав ум или дуг паламар, то је мање битно, код њега све пролази. Романтичан и поетичан као Иван Босиљчић, он стварно јебе (трололо), a кува још боље. Џејми Оливер? Пичкин дим. Женке се за њега лепе из непознатог разлога и по дифолту: ако се залепи једна, обавезно ће бар још 10 таквих да нагрне. Прича се да му је Тап 011 посветио песму Жене.

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

Дошла је из мањег места у један од универзитетских центара. Цео свет је тад био њен, ОНА ће бити та која ће редовно давати испите и изаћи из чамотиње у којој се до тад кретала, па ће се једном појавити и на телевизији, дајући важне анализе. Ту је била најбоља риба, смувала се са најлепшим дечком, локалним табаџијом, њеном великом љубављу. За који дан ће им две године. Налази први стан, код финих газда, и креће на факултет.

Отишла је на прву бруцошијаду. Отворио јој се цео нови свет. За једно вече ју је десетак момака питало за број. Све фини младићи, студенти. Једном баш слатком даје број, али чисто онако, да га мало зеза, она воли свог Драгана.

Пољубила се са Милошем баш кад је њој и Драгану било две године. Након бурног раскида са Драганом, проба и бурни живот већег града, са жељом да искуси све. И са мишљу да мора да надокнади све оно што је у свом малом месту пропустила. Ређају се журке, пропуштају се колоквијуми и испити. Пада и прву годину. Ништа страшно, лаже маторе да је уписала другу, стићи ће она, само да се мало издува.

За три године колико је на студијама, дала је три испита. За маторе је пред уписом треће године. Налази посао промотерке да попуни буџет, јер јој паре од матораца одавно нису довољне да плати све оно на шта се у међувремену навикла. Запошљава се као промотерка и дању спава, а ноћу уз дубок деколте уваљује пијаним ликовима епрувете са најјефтинијом текилом. Након што јој матори нађу индекс и коначно виде где је са факултетом и престану да је финансирају, види да јој посао промотерке неће много помоћи. О повратку кући и не размишља, то већ одавно и није њена кућа.

Онда се појавио ОН. Упознала га је на журци где је, да би јој показао своју љубав, купио и испио целу палетицу дрљаве текиле, после које је заплакао док ју је нежно грлио, само да би му дала број телефона. Није претерано леп, није ни паметан као они студенти са којима је до тада фурала, али је и више него спреман да финансира њен останак овде и све њене жеље. И то је чинио, са задовољством, не верујући да ће таква риба, какве су обично резервисане за интелектуалце или буџе, заиста и бити његова.

Да, дошао је и тај срећан дан. После годину дана забављања, осетила је да више није онако атрактивна као када је дошла на студије, није хтела да му сиђе и остала је трудна. Свадба је на брзину организована, јер она није хтела да пропусти овакву прилику, а он није хтео да се најбоља риба коју је икада могао смувати предомисли и остави га.

Након три године, већ навелико се причало како је вара. Видео је да бити са вечитом студенткињом и није толико велика ствар, да лепота бледи са годинама када је само спољашња. А има толико клинки...

Врло важно, помислила је. Има дете у рукама, пазиће да будала случајно са својим курвама не крене превише да троши ЊЕНЕ паре, васпитаваће сина да маму воли највише на свету и живеће живот о ком је одувек маштала, још од оне прве бруцошијаде. Још тада је одлучила да се по било коју цену никада више не врати у своје мало место.

Време лечи све ране и прекрива сваку муку заборавом.

Док си млад, све ти делује трагично, вечно и непролазно. Сваки печат, свака невоља, свака беда коју живот баци на тебе делују ти као коначно стање.

Зато су старији измислили ове стихове, како би младе, који немају стрпљења и искуства, на време спречили да зарад једне глупости учине још десет нових, после којих касније заиста и неће бити повратка.