Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.

Коегзистенција двоје људи на релацији мени се диго/он мене уопште не слуша. Купопродајни уговор где се размењују добра у натури, где се обе стране надају, иако знају да ништа неће добити, без жишке, без повезаности, са недостатком хемије, неубедљиво чекајући да се куглица заустави баш на њиховом броју.

Она тражи друга и сапутника у лику који би само да је јебе. Она прича о проблемима с мајком. Он спушта поглед ка њеним сисама, док су њене речи неприметне к'о тротинет у саобраћајној гужви. Њој је јасна његова незаинтерованост, на крају крајева, желела би исто што и он, али се плаши да Шабану не спадне перика. Мора се одржати статус чедности, исти статус који је још на седмом Егзиту избушен од стране неког британског индуса, а касније додатно разаран од стране оних којих се више ни сама не сећа. Његова кола иду странпутицом. Он започиње спику о времену, не би ли сјебао говњиву тишину која га удаљава од његовог циља. Она тоне дубље у разочарење, док он натуца неповезана срања, не би ли се вратио у колосек. Она зна да се зајебала, он зна да је засрао. Они су Канада и Малезија, Тијанић и Ћирилов. Она би да оживи разговор, њега и даље боли курац. Њој се полако иде кући, њему такође, али нема муда да то изусти. Њему се баш јебе да је прати до станице, јер сутра устаје у седам. Он је преко курца одпоздравља, она се губи у даљини, вртећи свој кишобран. Она се осећа празно, он поново сува курца.

Period prilikom kojeg taman naucis da jebes i zaradjujes pare i.....................................................

Оно што ће повучена цава изговорити након необавезног трошења са ликом којег је упознала исте вечери, несигурна у исправност своје исхитрене одлуке да дигне ноге и наслади се тврдим парчетом сервиране курчевине.

Штит којим се ограђује од потенцијалних ружних епитета које би сутрадан познаник из кревета могао приписивати уз њено име. Израз самоодбране који прекида пост-спавачку тишину, пропраћену дубоким уздисајима обостраног задовољства, не схватајући да је мудоњи као и њој био само циљ да спере накупљену паучину са гениталија, те да му се јебе радило се о прикривеној монахињи или сеоској пасуљарки коју је јахала хорда пубертетлија и маторих нежења из краја.

Mamina i tatina kćerkica koja će na sve iole pametno odgovoriti sa rečima: "smaranje", "bezveze", "tovarenje" itd... samo što će to "bezveze" otegnuti pa da budem dosledan Vuku Stefanoviću-Karadžiću - to bi trebalo napisati "baaaaeeeezveeeezeee". Ali ako čuje da je neka njena drugarica smuvala rezervnog beka Vojvodine tada će reći: "brutalno", "kul", "strava", a to bi rekla kao "straWa", pošto tako piše poruke i komentare na Fejsbuku, a to su inače skoro dva glavna vida pismenosti i izvora informacija. Vrlo širok dijapazon reči, ako smem da primetim. Pućenje usana je neki neizostavan detalj koji se može videti po kafićima, Fejsbuku i u šetnji- valjda se tako slikaju i za pasoš, ličnu kartu, djavo će ga znati?.... Moderno je takodje i studirati, ali neke fakultete "za buduće lidere", "poslovne menadžerske konsultante u modi" i tako, uglavnom fakultete egzotičnih imena. Da napomenem, ukoliko nemate para, a inače ste kombinacija Bred Pita (po lepoti), Ron Dzeremija (po obdarenosti), Nikole Tesle (po pameti) i Čkalje (po duhovitosti) - nemate apsolutno nikakve šanse kod ovakve cure. Ona ne zna da kuva, ali zna da gleda telenovele. Njena lektira je čuveni "Alhemičar" Paola Koelja (nabijem ih oboje - samo nju bukvalno, a njega metaforički), ona njiga one Nives Celzijus (Farenhajt, kako li...) i naravno "Grabljivica" koju čuva kraj postera Jelene Karleuše, kao velika počast i spiritualni totem. Fizički je besprekorna, a gde i neće kad se po čitav dan trlja kremama, blajha, polira, struže, gituje i farba - sve je to O.K., ali nema "dušu"...

Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.

Zvuči kao pasta za zube.

Omiljeno pitanje starijih članova šire i uže familije pre njihovog svečanog predstavljanja kada zovu telefonom. Prethodi mu arsenal pitanja i odgovora za čije vreme može viza da se izvadi.

Pitanje koje čovek postavi, najčešće sam sebi, nakon što ga zaprepasti i razočara ljudska glupost i nesposobnost.

Osećaj koji se pojavi kada vidim u filmovima da se ljube ujutru a tek su se probudili.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Patetika je nova grana moderne psihologije koju je izmislio Milan Kalinic.

već neko vreme se broj tvojih godina piše sa dve cifre i stvari su počele da se menjaju, dokopao si se nekog laganog pornića ili novina erotskog sadržaja i shvatio da tvoja "piša" ima još neku ulogu... super, mada si i sam svestan da od toga neće biti ništa bar još 5-6 godina (ako ti se debelo posreći)... Najveći baja u razredu (lik koji je prvi popio celo pivo i povukao dva dima da se nije zakašljao) je smuvao onu malu iz VI-1, na ekskurziji... jbt, udarna vest u školi, viđaju se petkom, drže se za ruke, povremeno se i poljube... tebi se sviđa njena drugarica, al ti se naravno noge odseku kad ona priđe na puškomet, ostaješ bez daha i kloneš... nema veze, ćale te potapše po ramenu, namigne i kaže "ima vremena", tebi padne kamen sa srca...

u tom blagostanju zaljubljenosti i izigravanju bande proleti osnovna škola, dolazi srednja... Sad ti već za broj ortaka koji su nešto "navatali" treba i druga ruka.. opušteno, sve u svoje vreme, navataćeš i ti jbg, loše te krenulo, slabo si izlazio, trebalo da se uči, ćale i ortaci iz kraja te bocnu povremeno krilaticom "ima l' koja..." na šta ti naravno sležeš ramenima i mumlaš nešto...

Bliži se kraj srednje škole, hormoni ti rade prekovremeno, sva ekipa je obrnula bar po jednu turu, uspešniji i po nekoliko, al ti još uvek čekaš onu pravu, mater joj gde se sakrila... polako krećeš u ofanzivu, počev od boljih riba, al shvataš da debelo zaostaješ sa gradivom i da ne možeš da sklopiš dve prostoproširene rečenice, posle čega samo bleneš ko magarac... Jbg, neka, bitno da se radi, biće nešto, valjda... s tom mišlju noću zaspiš... Ćale se već mršti, jer je rodbina počela da zapitkuje "kako to da ga ne viđamo s nekom, moj marko je već godinu dana bla bla..." Tu već i keva ulazi u priču sa "jesi li ti ikad bio zaljubljen?"... sledi i odgovor "mani me kevo, nisam ja Bane Bumbar, ovo je dvaes prvi vek..."

Maturska ekskurzija, vrlo dobra prilika da nađeš nešto, u busu praviš spisak prioritetnih devojaka... Došli ste, raspakovali ste se, došlo veče, žurka... Prvo ti treba alkohol, jer si i dalje ista kukavica kao i u osnovnoj, preteruješ u njemu naravno, a u međuvremenu masa razgrabi ponuđeno... napadaš ribu poslednju sa liste, al s obzirom da si u "boris jeljcin" fazonu, popijaš ispalu, jbg maler... Tu se pridružuješ ulešenoj ekipi pevajući dobre stare pesme...

Depresija postaje dobri stari saborac, a tu je i fax. Ćale te više ništa ni ne pita, keva te gleda ko da ti nije dobro, a znaš šta misli... Sad već i komšiluk zapitkuje i čudi se "otkud tako lep mladić da nema devojku..." (odjebite seljaci) Tvoj ponos ti još uvek diktira visok tempo, i nećeš bilo s kojom, nadaš se jednoj al vrednoj... Nalaziš par kandidatkinja, al ni ti više ne veruješ u uspeh, naviknut na prethodne promašaje otaljavaš posao... Čuo si da ti ortak nije više mogao izdržati sličnu situaciju, pa je kresnuo neku kurvetinu, što ju je pola grada pregazilo... Smeješ se, al' je podilaze žmarci jer nisi siguran da li ćeš i ti pući, pakao agonija... Cela je ekipa do sad nešto i karala, a ti još na onom poljupcu u obraz sa školskog izleta devedes' osme... Pitaš se šta nije u redu s tobom majku mu, da li si lud ti ili svi oko tebe, nemaš rogove, nisi sakat, al jbg, one opet ne daju, brane se ko Rusi...

Praviš još par očajničkih pokušaja, ali polako se miriš sam sa sobom i sa činjenicom da nećeš jebati... jbg, ima i drugih stvari u životu, zar ne?

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Legendarna glupost koja zaslužuje da bude dragoceni artefakt u kolekciji bisera, koju će autorovi prijatelji vrlo rado da prepričavaju.
Pandan biseru mudrosti.

Jedna od četiri kategorije u koje se mogu podeliti svi stanari studentskih domova koji u zajedničkom veceju imaju vc šolje a ne čučavac: surferi, skijaši novinari i alpinisti. Surferi nabave sopstvenu dasku, koju onda nose, alpinisti se popnu pa čučnu, skijaši se ne penju, ali koriste stav za spust, i za novinare da ne objašnjavam.
Priča potiče iz studentskog doma Karaburma u Beogradu.

Recenica koja je najcesce upotrebljena prilikom spustanja slusalice.... A cesto se desi i da slusalica nije spustena do kraja pre nego sto izleti....

Način tvoje uže familije da te odjebe... I odgovor koji uglavnom dobijaš od brata kada ga pitaš da li mu trebaju kola, jer ti planiraš negde da ideš, ali može i keva da te iznenadi sa istim tim odgovorom, kada je pitaš kada će kući, jer ti trebaju kola...

Period kad počne sunce da sija i svi najednom počnu srati duge i prdit' leptirove.
Prasad koja je preživela zimske slave, onako natovljena, bestidno se uteže u providne pantalone na opšti užas svih prolaznika. Broj penzionera u gradskom prevozu eksponencijalno raste. Vucaraju sa sobom grmove kojekakvih travurina koje im je travarka Stanana pripisala za reumu, od kojih dobiješ astmatični napad, bio ti astmatičar ili ne. U najboljem slučaju, u svoj onoj gužvi, ižariće te koprivom i usput srati kako je to zdravo. Katkad, nađe se i pokoja osa u busu i sve gledaš kada će ti uterati žaoku u glavu. Al' i to je zdravo, zar ne?
Povrh svega, u svoj toj euforiji, gledaš parove kako jedu kokice i sladoled i šetaju parkom, posle će na khm khm. A tebe juče riba šutnula, jer joj "ne posvećuješ dovoljno pažnje", a jasno ti je šta je u pitanju. Kučka.
Al' ti ni nemaš vremena da razmišljaš o svemu tome, jer hej, tebe čeka aprilski rok! U januaru si dao samo engleski il' neki kurtonski predmet i ostavio sve ostalo za april, jer si lenja pička.

Da, proleće je do jaja.

Na neki način ova rečenica dođe kao kompliment muškarca određenoj ženskoj osobi koju ne govori njoj direktno već svojim prijateljima kada je opisuje.