Termin najaktuelniji tokom 1993. i 1994. godine u Srbiji. Označava osobu koja je u atmosferi potpune liberalizacije medijskog prostora, ekonomskog kraha države, te konsekventne dominacije domaće novokomponovane muzike (turbofolka,turbo folk) i dance-a (Snow, Dr. Alban, 2Unlimited, Ace of Base) kao glavnih vidova masovne zabave insistirala na slušanju drugačije, buntovnije muzike.

Kako je među mladina uporedo masovno zavladao i dizelaški,dizelaš stil, padavičarska manjina dodatno počinje da se izražava kroz modni antistil koji se obično sastojao od puštanja duge kose te raznih kombinacija crnih martinki,martinke, tamnih farmerki, karirane košulje, starki, vijetnamke i/ili kape nikolsonke.

Različitost padavičarskog muzičkog izbora ogledala se u prihvatanju tada globalno veoma aktuelne grandž (grunge) scene iz Sijetla. Tako su grupe poput Nirvane, Pearl Jam-a i Soundgarden-a u Srbiji usko povezivane sa padavičarima. Ipak, među padavičarima je bilo i ljubitelja panka, hevi metala i domaćeg roka 1980-ih (EKV, Partibrejkers, Azra).

Originalno zamišljen u pežorativnom smislu, izraz "padavičar" brzo biva manje-više prihvaćen od grupe kojoj je namenjen, gubeći time na oštrini i jačini.

Ubrzo, termin postaje zastareo jer su već tokom 1995. godine i sami dizelaši počeli rapidno da prelaze na druge vidove modnog i muzičkog izraza. Posmatrajući ih s te strane, može se reći da su padavičari kao jasno definisana društvena grupa ili podgrupa postojali onoliko dugo koliko i dizelaši tj. da su padavičari u Srbiji predstavljali šaroliki antipod dizelaškoj kulturi.

Kaže se za tipa koji stalno skenira druge, i kada zapadne u bilo koje društvo, na osnovu rezultata skena šteluje ponašanje. To radi kako bi sačuvao živce. Dakle, u okolini kretena ponaša se kretenski, štaviše podiže kretenizam na viši nivo. Sa glupim ljudima priča gluposti, budalama redja viceve... Sa profesorima pije u kafani, sa pevačima raspravlja o diskotekama, sa babama o udavačama u selu... Misli su mu u nekom drugom odeljku razuma dok se on igra mirne vode. Logična procena za ovakvog tipa je da je omiljen, a to je retko slučaj. Uobraženi ugledaju svoj odraz u njemu, i to im se često ne svidi. I kako to biva, umesto da menjaju sebe, požele da polome ogledalo.

Čep u kadi prljave vode.

U vrevi oštrih laktova, ovo je osoba koja hoda golih rebara, modrih rebara, ispod zakopčane košulje.

Tvrda je lobanja čoveka. Da se lako razbiti pendrekom ili štiklom, istina, ali prava je njena snaga sa unutrašnje strane. Svojstvene misli bubre u tankim opnama, uškopljene iznutra. Snagom represije, ostaju tamo dugo. Ali, pod pritiskom podsvesti, opna bubri, pupi, tanji se, i pukne. Čovek se rasprsne u talase koji preplavljuju sami sebe, gutaju svest, obavijaju je tamom dubine podsvesti, pa je izbacuju na površinu, izmenjenu a istu, iznova i iznova... I tada, kad je čovek samom sebi bliži, hoće da se izlije u drugog čoveka, u ženu, u svet, a ispreči se lobanja. Tvrda, nepremočiva. Nepremostiva. Ni okean suza je neće ovlažiti. Samo će glatko skliznuti sa suve površine, kao da je kap. Spolja će izgledati kao i da ne pokušava očajnički da probije zid.

Tako su okoštalavale lobanje dobrih gradjana, vrlih vernika, čistokrvnika. Hodajući mokrim ulicama oni u rupama asfalta ugledaju čoveka kako se penje ka dnu, ne pitajući se da li ih oči varaju, da li je možda ugao kriv. "Kakav apsurdan čovek", pomisle. "Čudak", kažu. A istina je da, glavama uvek ustremljenih ka zemlji, oni zveraju u površinu lokava, u odraz planine i neba, i čoveka izmedju. U onome što je dno za uličnog čoveka, on je pronašao vrhove.

Tek na momente, u kratkim trzajima spoznaje, svakodnevni čovek oseti snagu te tihe vode koja vuče svet. Osete sigurnost zbog postojanja nekog jačeg, ušuškani na ledjima svog Atlasa kao dečaci u roditeljskoj postelji, bezbedni od kazne za svoje sitne grehe. I nije im lako naći reči za usamljenika, posmatrača, popravljača. Majstora bez Margarite. On ostane fini neki tip, koji, šta god da je uradio, nije morao, jer nije dugovao.

A on i dalje ćuti i tera svoj voz kroz planine, sam kopajući tunele. Stalno na licu nosi nečiji pogled, prvo težak i ispitivački, pa onda podsmešljiv ili zloban (u zavisnosti od toga koji je svoj kompleks prosečni posmatrač projektovao na njega), koji se polako spušta dok mu ne udari u cipele. On podnosi čoveka kao reka čamac, dok sve vreme sam udara u sopstvene obale. Ne, on nije čekao da mu dodele boga, već ga sam traži i razotkriva, osluškujući. Ispod slojeva svesti, ispod naslaga sebe, čuči njegov bog, njegov kod, koji mu šapuće reči pravde, istine i slobode. Za njega to nisu samo nebulozni izrazi iz novinskih članaka i partijskih govora. To su ideali čijim putevima gazi. I sam taj put je njegov cilj. Utabana staza njegovog hoda je toliko očigledana da dugo ostane neprimećena. Jer, treba vremena da se oči naviknu na svetlost...

Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.

Neokićena, strana okrenuta prema zidu. Simbol naše fasaderske sreće i licimurske euforije, koja se skriva iza šljaštećih ukrasa i kineskih lampica.

Ako je verovati Paćinu, omiljeni đavolov greh.

Zna đavo šta radi, rezultati govore za njega, zato mu se ni postojanje ne osporava, za razliku od onog drugog.

Taština je simpatična. Daj mi minus, udario si me po egu. Neznatno, ali peče. Neću ti to reći, ponovo zbog ega koji mi ne da da pokažem interesovanje ka jednoj takvoj banalnoj stvari kao što je definicija. Umesto 'definicija' stavi ljubav, stavi nečije ime, stavi neki cilj... i primetićeš da će rečenica i dalje poseduje smisao.

Taština je istovremeno najranjiviji fragment intelekta i najjači mehanizam odbrane. Ono što nam daje dinamiku i nesavršenot. Đavolja rabota. Taština rabota. Ne donosi ništa dobro, upravo kao đavo ili tašta.

Jako lepa reč. Čak ni kratka, već mala. Zvučna, zvonka. Često biva zaglavljena u množini i u brzom izgovoru. "Izbaci piune prvo, pa konje za njima". "Jesi li donela piune? Fali jedan plavi. I kockica". Osudjen na pluraliu tantum u praksi. Zovu ih pionima katkad, pešacima, vojnicima... Žrtvuju ih zarad bolje pozicije lovca, koriste ih da preskaču ili jedu jedni druge, šalju ih u 'apsanu na tri kruga, a oni onako, mirni, plastični, drveni i metalni, prolaze im kroz prste kupeći otiske. Godinama se habaju, nadžive i igru za koju postoje, pa ih koriste i uparuju sa novim piunima nekih novih igara. Ima ih po fiokama, pod krevetima, u ormarima i po stolovima: naviru. Niko se više ne seća odakle je koji, to su jednostavno piuni. Njihova uloga je da svojom brojnošću manifestuju nadmoć igrača na bojnom polju od hartije ili drveta. I taj kvantitet im je jedini kvalitet.

A približivši se jednom od tih, bez namere da ga ćuškaš u taktu kockice, zagledavši se u kabasti oglavak bez lica, naići ćeš na jedinstvenost u rasporedu ožiljaka, na priču iza svakog od njih, na tragove kitnjaste lepote od pre hiljadu pogibija. Biće to piun. Jedan jedini takav. I dalje male moći, sporog koraka, u potrazi za vodjenjem, zavodjenjem... Ali napokon svoj. Napokon piun, ostavljen na miru.

Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.

Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.

Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.

Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.

Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.

Kokoške koje odbijaju da jedu kukuruz i ostalu hranu koja je nastala iskorištavanjem čoveka i njegovog rada. One smatraju da su i ljudi živa bića i da imaju pravo na život i slobodu, a ne da, zarad njih, budu robovi svakodnevnog rada na njivi. Njima je jasno da i čovek ima centralni nervni sistem te da i on oseća bol, patnju i umor. Primećuju takođe da ljudi, od teškog rada na njivi, postaju malaksali i grbavi i zaključuju da nije u redu da oni prolaze kroz sve to samo da bi kokoškama bilo lepo. One nikako ne mogu da shvate druge kokoške koje, samo zarad dobrog ukusa kukuruza, mogu da gledaju kako se druga bića muče i pate.

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

Vlade Đurović je košarkaški stručnjak koji je konsultant u svim emisijama. On je večiti pesimista, on je samokritičan, nikada ne trči pred rudu, jednostavno zna da ne postoji savršenstvo. Da naiđe na ribu sa savršenim proporcijama, on bi rekao da je pre tri godine imala karijes na trojci, ali čovek je jednostavno perfekcionista.

Четири високе зграде, са по неколико улаза свака, ограничавале су територију кварта. Савршен склад бетона, асфалта и вегетације претставља право ремек дело градског архитекте из времена СФРЈ. Комшије свих генерација чиниле су заједницу, познавали су се, дружили и бивали екипа из кварта.

Данас, у доба капитализма, нико више не размишља о људима и заједници. Ничу само шарене торта зграде оивичене зидинама, без игралишта, клупица, паркиралишта... Гужва и отуђеност на сваком кораку.

Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...

Akt razvijanja ličnosti, kad po prvi put kao pubertetlija ostajete sami kod kuće.

Стање лудила проузроковано неузвраћеном љубављу или преваром. Појава честа у младога Купидона, разочараног у женски род и под константним дејством разноразних опијата. Таман када се коначно нешто лепо деси у твом животу, атерираш великом брзином на ледину ван писте и доживиш болно отрежњење. После тога, трезан више ниси.

Човек мистерија.

Нико не зна како он изгледа. Нико га никада није видео. Знамо само да је фудбалер, а инсајдер је недавно добио информацију да игра за Фјорентину. Чак и да је то истина(власти нису провериле ову информацију), нико живи под капом небеском не зна да наведе ниједну утакмицу на којој је он играо. Иако понекад његово име изађе у новинама, то је увек само име, никада слика или нешто више. Иако је вечити кандидат за репрезентацију, за њу никада неће играти јер се тиме обесмишљава његово постојање.

Он није Фејса, који је неприметан и кад игра. Он није Бамби, који је итекако приметан и којем псујемо матер ћопаву сваки пут кад шутне. Он је Никола Гулан, који вреба из сенке и пије чај, или шта већ ради. Он је онај лик из кримића који се појављује само у причи других ликова и за којег си апсолутно сигуран да стоји иза свега што се дешава у филму. Али то нећеш сазнати кад одгледаш филм, јер он увек остаје у лакој измаглици тајновитости.

Вечита претња за репрезентативце на свакој позицији, пошто нико не зна на којој он тачно позицији игра. Не д'о Бог да не слушаш шта ти селектор каже, иначе ће одма да зове Николу Гулана. Легенда каже да је једном и покушао, али да је играч већ на коленима молио за милост, па није било потребе да се каже да уопште нема његов број у именику.

Заправо, сва је прилика да он уопште ни не постоји, већ да је измишљен ради бољег функционисања система.

Radnja koja polako pokazuje tendenciju da preraste u religiju. Ozbiljno.

Među najčešće vršioce ove radnje spadaju žene starosne dobi optimalne za pohađanje srednje škole. Prvi razred srednje je prekretnica u životu te dame, jer od tad ona sebe drukčije posmatra. Ona tad otkriva postojanje Merlinke, i kupuje sebi crveni ruž. Nije bitno što se zamaže od vrata do obrva, neka ga. Ona nikad neće prežaliti što nije rođena u Parizu šezdesetih. Tu bi mogla galopirati džadom sa šeširom na glavi, muštiklom u ruci i dimom cigarete koji se vijori iza nje, halterom koji iskusno viri ispod suknje, monoklom uštekanim u torbu koja krije za nju dovoljne količine koke, jer, daj molim te, samo se sirotinja ne drogira kvalitetno. Sanjari o suživotu sa džentlmenom, koji je na visokoj funkciji u bankarskom sektoru grada na obali mora. Nikad nije učila da kuha, jednostavno je osjećala da će imati tu mogućnost da bira šta će da jede u svom restoranu. Smara je sve ono što je novo, jer retro nije samo stil, retro je način života, još kad se ukombinuje sa njenom damskom pojavom, ima da plijeni. Ali.

Направити занемарљив успех.

Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Formiranje debelog sloja jarčevine nakon dugačkog perioda nekupanja.