Ta šmrljava izdegenerisana nacija, pokušava celom svetu da nametne neke bolesne norme kao opšteprihvtljive, čak poželjne.
Kres šeme, seks za jednu noć, pederske veze, a sve to putem serija i filmova koje štancaju kao na fabričkoj traci.
Jebote, ne znam za seriju u kojoj nema peškira. I svi su popularni, prihvaćeni od okoline, roditelji ih podržavaju u izboru, na poslu ih ne šikaniraju. Ma milina jedna. Prosto da zažališ što si hetero.
A hetero? To je tek priča za sebe...
Vikendom se jebe ko sa kim stigne, sutra se ne poznaju, al nema veze, sledećeg vikenda naći će nekog drugog. Fanovi Samante, iz serije Seks i grad, znaju to najbolje.
A oni to zovu ''viđanje''. Ako je jebačina bila zadovoljavajuća, ponoviće ''viđanje'' još koji put, a onda dupe o dupe.
I ''dejt''. Sastanak na slepo. Potenciran od strane brižne okoline i rodbine, zabrinute da će ostati usedelica ili neženja, pronalaze metodom ''daj šta daš'' partnera sa kim će se pojebati prvo veče, i sutradan saopštiti dušebrižnicima da nisu osetili ono ''nešto''. Potraga se nastavlja...
U Americi su to samosvesni, emancipovani ljudi, dok ostatak nedemokrackog sveta takve osobe naziva raspalim kurvama. I muškim i ženskim.

Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.

Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.

Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".

I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.

Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.

Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom *profy, inter, global* pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.

Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.

Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.

Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.

*Definicija pisana za mizantrophy.*

Крајње разочарење ћалета у своје дете. Тренутак када жали што је продужио врсту, а није издрвио мајмуна.

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Неправилан изговор енглеске речи bondage у благо руралној редакцији неупућене масе. Добро познати сексуални фетиш везивања партнера у циљу немогућности кретања и слободног арчења истог, све ради задовољства.

Pomoći nekom u ostvarenju nauma ili postizanju cilja.

Ako je sa sirom, onda jeste.

Ако би требало направити списак ствари које вређају људску интелигенцију, новински чланци о здрављу би сигурно били у топ 10. Шта је навело људе да их измисле и новинске уреднике да их уведу није познато, али је познато да им то баш и није био најпаметнији потез у животу. Пишу их највероватније људи незадовољни собом, који у животу нису постигли ништа виша од средње школе који желе да усреће друге својим шарлатанским текстовима. Угледају се на истраживања која су писали истраживачки центри из Великог Шиљеговца поуздано вероватно и сами верујући у садржај написаног.

Можда још већи морони су они који их читају. Читати сам текст и није тако лоше, мало доброг хумора неће шкодити, али је проблем у онима који заиста верују у све што пише. Највише верују жене, пошто оне највише читају та срања, али има и доста припадника супротног пола који тајно читају како повећати киту маслиновим уљем.

Ono što treba ženi da izgleda lepo.

Имају по тачно 32 здрава, али недовољно блиставо бела зуба у глави.

У журби су, јер воде клинца на тренинг, касне на шинобус или су заборавили укључену пеглу. Али ће свеједно беспоговорно лећи у зубарску столицу насред тржног центра/ливаде/кружног тока и непознатом мушкарцу дозволити да им чепрка по усној дупљи.

Јер они просто верују. Разјапљеног ждрела и разрогачених очију потврдно климају на прекорне констатације: "немате довољно флуороводоничног селен-диоксида" и "то бело није стварно бело, госпођо, већ педесета нијанса: сиво".

Они нису знали да та јадна обична четкица коју свакодневно користе не допире до самог корена доње десне шестице у 81% случајева. Јер нема ротирајућу главу са вибрирајућим језгром сачињеним од нанографита. И нема анатомску дршку која се адаптира према палачној коски. О површини за пилинг језика да не говоримо.

Они користе пасту у белој туби и никада нису чули да постоји друга врста. Све до тог епик момента у којем се ново чедо технолога материјализује на њиховом длану: Екстратерестријал хипер-паста са ефектом првобитног праска (садржи матичне ћелије Јетија). Околни пролазници, дотада заузети обавезама, напрасно бацају конфете и аплаудирају. Непознати мушкарац, који се представља као зубар, супериорно показује палац горе.

Они ће одмах истиснути благотворну супстанцу из шарене тубе и испробати одмах ту, на лицу места. Без воде. Нова паста се и не испира, него гута, јер лечи чир и облаже панкреас. Недовољно бели зуб постаје бисер од фотона, чика-Зуба ставља наочаре за заваривање, док се не привикне на светлост. Они су пресрећни.

Наоружани четком и пастом, весели и блиставо бели напуштају сцену, праћени великим насмејаним зубом који скакуће на коренима.

Оно што остане од хеви металке која је на време схватила да од метала нема 'леба, уградила силиконе и почела да тезгари по сплавовима.

''Умрећу због тебе, тако ми живота.''

Posljednja verzija vojničkih priča koja je izašla u Crnoj Gori.
Podrška i servis će biti obezbijeđeni do 2076. godine, kada će biti i zvanično izbačena iz upotrebe.

Odgovor random babi u busu, kad te pita izlaziš li na sledećoj stanici.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Rečenica kojom urolog traži svoje pacijente u čekaonici.

Gramofon nadgrobnih ploča.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Znana i kao zidarska (zidar bez Drine, rijetka pojava), povratnička (vraća iz mrtvih,posebno nakon pijanstva), ćilimara, niška, sarajevska, i tako dalje ...
U zadnje vrijeme počele su izlaziti neke tipa Drina jedina, u tvrdom pakovanju, al' nije to to, prava, jedina, hardkor Drina je Drina u mekom pakovanju, sa crvenom trakom na kutiji, na kojoj filter stoji onako radi reda, deformiše se nakon par dimova, a nakon dvije cigarete glas postaje grublji. Drina bez filtera, jugoslovenska protivteža Laki Strajku bez filtera. Iz pouzdanih izvora dolazi podatak da su se stranci (turisti na ljetovanju u Jugi) međusobno otimali za paklice Drine, bilo sarajevske, bilo niške. Pušač koji nema bar paklu Drine u šteku (ili bilo koje cigarete) nije pušač, jer, nakon neke uberpijanke, kad se pukne dvije do dvije i po' kutije Marlbora, Lakija ili Winstona, jedina koja će te povratiti iz provalije načinjene alkoholom je Drina, uz domaću kavu i sendvič sa suvim mesom, kulenom i dodacima po želji. Jeftina, kvalitetna i dobra cigareta, nešto kao AK-47 duvanske industrije. Mnogim pušačima, Drina je ujedno i prva zapaljena cigareta u njihovoj karijeri. Mnogi krenu dalje sa Marlborom, Lakijem, Winstonom, Kentom... ( da ne nabrajam ), ali joj se, bar nakratko, iznova vraćaju. A neki na njoj ostanu, pa do kraja života (ili pušačke karijere) puše samo Drinu.

Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.

Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.

U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...

Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.

Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.