Krenuvši od pretpostavke da je teorija o postojanju paralelnih univerzuma istinita, lako je zamisliti svet u kome je omiljeni vid zabave pozorište, život je fer, a Žarko Obradović je idealan ministar prosvete. Još je lakše zaključiti da ovo sigurno nije taj svet.
Ipak, kada se naš sagovornik prevari i pomisli da ipak jeste, naša je dužnost da mu ukažemo na činjenicu da je odlutao od zdravog razuma.

Стандардна српска пословна етика, дођеш ми - дођем ти. Руководиоци друштвених фирми који су по ресторанима јели на муфте, а које је довлачило неко јаче мудо. Било симбол престижа у Слобино време.

ć Keba

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Nastaje kada Željko Joksimović i/ili Jelena Tomašević pevaju pesme Novih Fosila uz pratnju šuplje goveđe kosti.

jebacina pusenje kurca svrsavanje,sperma.

Кад у јапанском порнићу имаш највећу киту.

Stanovnik lokacije na kojoj se trenutno nalazite a po određenim osobinama je ispod vas, ili se tako osećate. Lokalac.

Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.

Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!

Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!

Раскомадати, отрсити, самлети, изкобјашњавати интензитетом нечег јако интензивног, на пример џиновске хоботнице, парне локомотиве или концерта Моторхеда. Крмачењем може да се означи широки спектар лепих и племенитих подухвата извршених са доста стила и префињености. Рецимо, наши не само да су олупали Вуковар, они су га раскрмачили! Или Стивен Сигал кад шутира лика у вуглу, он му је раскрмачи! Или на пример мени кад би дали да јебем Сару Конор из Терминатор кеца, ја бих је шта? Добро, издржао бих једно минут и по плафон, након чега бих уз неартикулисани крик задовољства, налик оном који рендом баба испусти када на ТВ-у види Тозовца и Цунета у дуету, свршио као гмазина, јер сам јебени специјалац и нисам јебо, али у својој глави бих сматрао да сам је РАС-КР-МА-ЧИ-О! То је најбитније, оно што мислиш о самом себи, остали нек га дувају.

Ненавид,изјелица,гладна година.Човек који ће пре него што отвориш смоки кренути руком ка кеси.

Nači kad smo imali neki pauzicu kategorije letnja, iscimamo se ja i kumara Pantela do Monte Karla da se oprobamo na kocki, vrste igre pokerica.

Једина валута о којој нико не жели да прича, а сви је примају.
Такође је универзална и понекад мења своје облике.

Devojka koja više vremena provede u tvom novčaniku nego na tvom penisu.

Crna rupa informacija. Mesto gde nema apsloutno ničega. Ako je nečeg i bilo, nestalo je netragom. Za šta god pitaš, može biti svuda, al' tamo nije!

Ubiti nekog ko zivotinju.Samo je izraz suptilniji

Израз који се користи када уђеш у дискотеку пуну ''Индијанаца''. Стално се деси да уђеш са другаром у неку дискотеку, кафић и одмах изађеш, јер не желиш да будеш на истом месту где и дотичне персоне.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Палестинци су квази урбани тинејџ ликови чији је заштитни знак Арафатка и углавном су то натпросечни бизгови са Филозофског, Филолошког, као и мој другар Риста. Они су познати по томе што себе сматрају за кул ликове, трипују да се рибе ложе на њих, јер они тако много знају о сукобима на Блиском Истоку, велики су борци за правду и ослобођење палестинског народа, ако треба побили би све који угрожавају Палестину и њен територијални интегритет, иако су велики пацифисти и не пада им на памет да служе војску, чак ни цивилно. Реално, све су то будалесине, који имају за циљ само да чују од неке зиљаве чкепи: "јао, што је сладак, има Арафатку, а и јако је оно... паметан... мис'им, хеј, он саосећа са палестинским народом и заједно са њима преживљава њихове патње. Дала бих му пичке, иако нисам пукла".

А они немају појма ништа о целој ствари за коју се "боре". Суштина њиховог постојања је да се тера курац некоме, а Палестина им је пала ето тако... случајно на памет. Класични позери ала Ратибор Тривунац. Што наш народ каже, то је тај тип људи који би се јебали за динар, и само ради личних и себичних циљева били спремни да вичу "Палестина је слободна", "Косово је Србија", "Камбоџа је Лаос" или "Правда за Мишковића". Све ради личне промоције, већег успеха код зиљавих чки, тотални позерај, можда већи него наш естрадни. Можда би неко јавно да им каже, да им скрене пажњу (ипак и они су људи): "Хеј момци, џабе вам те Арафатке, нисте кул и нећете јебати". Можда нам свима тад сјашу с курца, и окрену се рецимо нашој народној ношњи, шиптарском кечету или турском фесу. Није битна симболика, само да су они нама и даље кул. Боже, како ми иду на курац...

Priznavanje autoriteta je kad ti neko jebe mater na glas, a ti njemu u sebi.