Bespotrebno bacanje para.

Onih par minusa što opauče hejteri na tek postavljenu defku, pre nego što počneš da razmišljaš o samom brisanju defke.

To је то! Сада можемо да се праскамо и стварамо универзуме кад нам се 'оће. Не свиђа ти се твој такозвани живот, не капираш сврху свога битисања, како то да си баш ти социјално инфериоран а интелектуално супериоран, зашто си ти у ствари ти, а не мушка верзија Париз Хилтон? Молим, батали размишљањa о самоубиству, ево решења и за тебе.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Građevinski sleng za onog ko radi za mešalicom.

Дефиниција написана само због рекламирања других дефки...

Opisuje nekoga ko je mnogo popizdeo, ali je nemoćan da bilo šta uradi sem da pizdara okolo i pravi budalu od sebe.

Сасвим суптротно од готивно.

Билијев буразер. Незнани јунак. Нигде се не помиње његово име, нико не зна како изгледа нити где му је место пребивалишта, а ипак је главна особа која преузима заслуге за све ствари за које нико други не жели бити одговоран. Душа од човека.

Poziv na seks.
Svaka devojka, dama, milfača, baka je maštala o tom prosedom mužjaku sa brčićima kao o princu na belom konju. Oličenje prave muževnosti. Kavaljer.
Čovek zna da napravi filete od fugu ribe, zna koje čaše da postavi, izabere dobro vino... Pa koja ga žena ne bi poželela. Uz takve frajere je uvek dobar komad. Svi se sećamo kakva je ribetina bila Violeta Popadić... a tek ova nova sa reklame...

Жан Пол Сартр (фр. Jean-Paul Sartre; 21. јун 1905 – 15. април 1980) је био француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма и, наравно, нема никакве везе са употребном вредношћу ове дефиниције. Србима је, ваљда, увек било интересантније његово презиме од целокупног његовог стваралаштва - 'Сартр' = сатирање = јебање = вођење љубави. Мудра дедукција, нема шта.

Obrijala noge.

Модерна верзија хиљаду и једне ноћи. Послодавац дави, а ви будете удављени до изнемоглости.

Не, антихерој није главни негативац, безосећајно створење, психопата или неко сличан. Јер да би лик постао антихерој, он мора да носи неку поруку, мора да има неко сопствено виђење света, и мора да има добар разлог за то да ради и да му то причињава задовољство, а да притом нема другу корист од тога. Наравно, да његово деловање буде у складу са моралним кодексом, који додуше само он разуме, али без обзира.

Представници ове групе, који мени први падају на памет су свакако Антон Чигур и Патрик Бејтмен. Једноставно, то су људи који у себи носе све особине овог света, у неку руку, достижу нивое полубогова и постају неухватљиви и невидљиви представницима "правде". Они не губе. Бескомпромисна интелигенција сјебаног мозга их доводи до нивоа култа и задржава их ту. Једноставно, не можеш да их мрзиш. Било да даве проститутке док слушају Витни Хјустон или Фила Колинса, пуцају у све живе или људима дају шансу да баце новчић. Покривени велом животне ироније и сарказма делају у полумраку и никога не остављају равнодушним.

Такође, антихерој може бити само пародија на хероје, било парвелове, било на неке друге, али притом мора бити урађен са стилом, тако да кроз све своје деловање показује апсурд борбе за "бољи свет", апсурд херојства и осликава прилично бедну страну друштва. Суперхик.

У свакодневном животу их и нема толико, или их има у много блажем облику, да то прелази у домен заједљивог старца који сере по свему, људе који знају да дају смислену критику и то раде са задовољством, до ироничних и саркастичних дркаџија који једва чекају да покопају некога, у интелектуалном смислу, нешто као Грегори Хаус.

Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.

Izreka koju, osim taksista, veoma često koriste i konobari.

Način izražavanja, humora i pisanja koji se bazira na igri reči. I preterivanje u tome. Ime dobilo po poznatom autoru sa Vukajlije koji je popularnost stekao na taj način. Strajizam i govnosansa.

Очас посла, Сизифов недосањани сан, мачји кашаљ. Ћићолина.

Izraz koji se kod muškaraca koristi za nekog ko je slabašan ili suviše plašljiv. Krajnji stadijum verbalnog ponižavanja koji često rezultira time da muškarac koji je nazvan devojčicom ipak uradi ono što je prvobitno odbio, samo da bi uklonio tu ljagu sa svog imena.

Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.

Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.

Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.

Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.