Lik koji najbolje zna geografiju u odeljenju. Jako je visok i žgoljav, telo mu je u obliku države Čile.
Nastavnik: Ajde Bobane, reci mi ti gde se nalazi Čile?
Boban: Eno ga u zadnjoj klupi, drka kurac, igra tetris, jebe mu se, ima 5.
Rečnik / autori
SE
sedplas
1× u prvih 100na Vukajliji od septembar 2010.viđen 12. jun 2013.
172 definicije10 odabranih10.659 poena
Dobar deo života provesti pokušavajući iste zameniti za kožne, lakirane cipele i gradsku kaldrmu. Patiti od krize identiteta; jer opanke smatra malograđanskim, dok ga kožne cipele žuljaju i udaraju u vrh palca.
Samo izlizivanje je ništa više od praznog hoda stazama koje, pored sve želje da ih savladaš, su ništa više no predvorje zamaskirano nekom opskurnom lepotom. Iako toga svestan, on i dalje gaji odbojnost prema manjku noćnih svetala, betona i gledanja krompira sa one strane motike. Sve mu to fali ne bi li sebe repozicionirao kao bitnijeg od običnog seljaka, onog čija je jedina briga da paradajz bude rumen a patlidžan modar.
Za tog istog opanak je smrt. U njemu života nema. Izlizani opanci predstavljaju fazu između cenjkanja i depresije, koja na samom kraju vodi ka konačnom prihvatanja opanka kao životnog saputnika. Ipak, on opanke želi napustiti... po svaku cenu. Pobeći od njih što dalje. Zaboraviti dedine njive i livade. Jelek zameniti puloverom. Zaboraviti bezbrižan život i trampiti ga za nerviranje oko banalnih stvari. Sve to zameniti za svakodnevni prolazak pored "Kolarca" koji nikad posetiti neće. Prodati vola za ručak u "Maderi".
Izlizati opanke znači protraćiti život, ili barem najbolje godine, tražeći sebe tamo gde ti nije mesto. Verovati da gradska beda predstavlja manji jad od ruralne samo iz razloga što veštačko svetlo gradsku bedu nekad obasja. Nekad i obasja, ali uglavnom bije u leđa i ne obasjava put pred kojim je zaslepljen čovek.
Neko zaglavi u slepu ulicu i tu se njegovo putovanje završava, neko uleti u kružni tok i tako kružeći ostane bez goriva, neko piči 130 na sat dok sluša Sinana, a neko lomi noge po neravninama dok ne padne umoran, ali bilo kako bilo svako od nas ima svoj put i ima priliku da bude Mrka svog puta.
Jebao si mu kevu kako si ga istrasirao. Ni Velja u Čačku ne bi bolje napravio. Krčio, ravnao, tabao, asfaltirao, obeležio linije, u krivini punu, preko mosta duplu, napravio ve-ce pored puta jer bude nekad sranja u životu, i proširenja da se odmoriš posle sranja, napravio prodavnicu da kupiš ladno pivo na +40 na vrelom asfaltu.
I dok se tako diviš kontrastu belih linija na crnom asfaltu i njegovom vijuganju kroz zelenu dolinu, jedno pitanje te baš pogodi u centar, posred one bele isprekidane: Koji si kurac trasirao kad auto nemaš?
- Prijatelju, došao si iz belog sveta, kao uspešan poslovni čovek, ovde u Pičku Materinu, daleko od familije sa kojom si izgubio svaki kontakt, u svađi sa jedinim, rođenim bratom, bez žene i dece, a kako si već ušao u sedmu deceniju verovatno ćeš bez njih i ostati. Došao si, podigao kuću od 200 kvadrata, ne računajući pomoćne objekte, iskrivio vrat seljacima dok halapljivo gledaju u ovu vilu na brdu i sad me, na sve to, pitaš kako bi bilo da podigneš još jedan sprat. Pa diži, prijatelju, samo kad otegneš papke ostavi kuću otključanu da se bar međedi i vukovi nasele u njoj.
Čovek koji je davno video da je umerenost go kurac, i da su to sve izmislile neoliberalne LDP seronje sa ciljem da nas omekomude. Radi i misli samo na veliko i gadi se onih što sve mere i pažljivo odsecaju.
-Kupuje akumulator za Golfa-
-Gospodine po ovom katalogu za vaš auto ide ovaj od 55 ampera...
-Ti će mi kažeš... Od sto ampera mi daj!
-Ali nema potrebe, i skuplji je...
-E moj ti, pa taj kad bude crko na 10% kapaciteta ima da vergla i pali, a kad je nov sa njim pređem 10 km na struju. Prethodni mi je trajao deset godina, nego ga sjebaše na mangalo kad su pekli prase pa eksplodirao... AKUMULATOR nikad nije preveliki.
-U lovu-
-(Pucanj ravan NATO bombardovanju Lađevaca, ptice u krugu od 100m padaju mrtve, kerovi beže u rupe kod lisica, a gost iz Italije se userava u gaće)...
-Hehe, ti si mislio čiči da pobegneš!
-Pa jebeš mi sve ako si ti normalan, ko još gađa zeca sa 10/89 , samo uši su ostale od njega!?! Koji kurac vučeš taj top?!
-AKUMULATOR I PUŠKA nikad nisu preveliki...
-Ženidba-
-Slušaj, znam da si kreten, ali razmisli još jednom, ova Rajka ima bre preko 100 kila, mislim i da je jača od tebe, a ona Jasminka se još nije skroz oladila...
-Rajka ima jednu sisu kao dve tvoje glave, a Jasminka je daščara.
-Pa to ti i kažem, prevelike su, ne može ni da ide normalno...
-AKUMULATOR, PUŠKA i SISE nikad nisu preveliki...
-Ti si bre megaloman...
-A ti si pičkica...
Životni vek. Tren, ako uzmeš u obzir da se Veliki Prasak desio pre 13 i kusur milijardi godina, u nekoj već postojećoj formi i dimenziji svemira. I da je ova naša loptica pretrpela gomile vulkanskih erupcija, kisele kiše, ledeno doba, kolizije sa asteroidima i kometama, nastanke i nestanke žive materije, evoluciju i istrebljenje. Bezbroj rođenja i isto toliko smrti (minus mi, koji jesmo).
Dakle, onog momenta kad počneš da se nerviraš što si niko i ništa, kad sitnim uspehom podstakneš svoju bolesnu ambiciju i još bolesniji ego, kad zarad malog, ličnog ćara ispadneš nečovek i prevariš bližnjeg svoga; seti se da tvoj životni vek traje minornih 80 godina, i to ako si živeo smerno i zdravo (čitaj: kao pičkica i papučar, a svi znamo da nisi).
E, sad, sa tih tvojih majušnih 80 godinica, koje predstavljaju zrnce peska u Sahari, naspram milijardi godina sveta i veka, pokušaj da zamisliš (mada nećeš uspeti) svoju ultra-piko-nano-egzistenciju u zaseoku zvanom Mlečni Put u ruralnom, zabitom delu nepreglednog prostranstva ovog Univerzuma. A bilo bi apsurdno da je jedini...
- Jedan himen, više-manje? Daj, zar stvarno misliš da je toliko bitno? Daš?
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Sinonim za apsolutnu neodređenost. U principu tri su dozvoljena, al nekad može i 2+2, osam, devestosedamdesjedan ili nula ako na leđima imaš bivši tandem Lovćena Đurković-Đukanović.
- Je l idemo u grad večeras?
- Idemo sigurno, ali garantovano ne.
- Sve u svemu, verovatno?
- Možda!
Najviši stadijum zajebanosti upoznavanja njene porodice. Ćale i stariji brat zajedno su pičke za nju. Ova žena je poznata kao osoba bez duše i srca, od milošti je zovu još i tašta. Savršeno je boli kurac što ti imas 2 fakulteta i 5 doktorata, ti nisi dovoljno dobar za njenu mezimicu jer si klošar koji samo misli na taslačenje. Ona je predvodnik čopora, alfa ženka. Ne daj bože da joj se suprotstaviš za kuhinjskim stolom, njenim svetilištem. Tako je ćale jednom uradio pa je dobio šamarčinu iz kolena i od tad ne pije pivo, nego mesto toga svaki dan obriše kilo, dva prašine i izmasira joj tabane. Svaki trud da se zgotivite je uzaludan. Ona ima bugarski instinkt. Smeška se stalno i kao super je, a iza ledja drži rambo nož koji je svečano naoštren za tvoja jaja. Što je manje budeš vidjao i više joj kupovao stvari, veće su ti šanse da izdržiš do kraja, tj. dok neko od vas dvoje ne bude ladan kao njena duša.
Iliti bušenje rupe u glavi radi što boljeg čišćenja svega onoga što nas odvaja od šimpanze sa drveta.
Nekada davno vračevi po nekim vukojebinama su bušili rupe u glavi da bi oslobodili duh i podigli svoje razmišljanje na viši nivo. Ili su oni tako mislili, ali svejedno mislim da je delovalo jer su jelte oni verovali da deluje. Možda je samo bio dobar trip da ti povetarac ćarlija po ganglijama, otkud znam, važno da je priča do jaja.
Hteli su da izađu van okvira svakodnevnice i pronađu neki smisao ili makar nešto zanimljivo u sveopštoj dosadi koja vlada oduvek. Po meni, to su bile devijantne i poremećene njuške ali su se trudili jebiga, nije im bilo mrsko da odjebu malograđansko pleme i izađu izvan ustaljenih okvira. I zbog toga ih poštujem.
Danas se radi obrnuta stvar. Glava se buši stereotipima, obrascima ponašanja, jednobraznošću i za sadašnje društvo prihvatljivim aksiomima koji treba da nađu ono malo kreativnosti i različitosti koje su preživele iz mladosti i unište ga. Predefinisati sve, ne ostavljati mogućnost izbora ili menjanja već napisanih scenarija, uklopiti sve kao lego kockice, disciplina je sve. Sprečiti ispade izvan takozvane "normale", dovesti sve na isti nivo, ugušiti bilo kakvo talasanje i stvoriti totalnu hegemoniju, to je njihov zadatak. Da svi lepo budu isti, plava radnička košulja, sendvič sa parizerom, Dnevnik u osam pa Kursadžije na Pinku. Poslovi koji se ponavljaju u nedogled, fabrička traka koja stvara dronove na kojoj rade dronovi, prežvakani humor, glupi bosanac i peder slovenac, zabava za mase koja se na iste baca lopatom a ta ista masa željno zinula i čeka nekoga da joj stavi kurac u usta. Stvaranje kalupa od svega i indukovanje želje ljudima da se u taj kalup uklope.
Najlepši deo dolazi na kraju, poslastica. Kada se mozak ispere i napuni odgovarajućim materijalom onda se rupa zalije i pečatira tako da nikada ne može biti otvorena. O tuđem mišljenju se ne razmišlja, ono se uklapa u okvir koji je matriks već etiketirao kao glupost, sektu ili "ju mene :prekrst:".
Jedinka je ušrafljena, mašina melje smirenošću švajcarskog sata, nema odstupanja u otkucajima.
SLEDEĆI!
To ti je kad odeš da se kiseliš, razumeš, kad mora da odmekne (omekša?), da se privikne na prirodno, normalno.
Znaš, ništa danas nije spontano.
Sve se radi zbog publike. Ekstremna situacija je kad si sam sebi publika.
Čak recimo ni ovi ... monasi, ni oni nisu spontani.
I oni imaju publiku.
Onda razne "houm mejd" askete, alkosi, šljam ... ni oni nisu spontani.
Čitav proces integrisanja, podele uloga, uglavljivanja u rutinu, prva simpatija, prva masturbacija, prva cigareta, prva penetracija, prva sramota ...
sve to je daleko od spontanog.
Kao recimo kad vidiš nekog klinca na ulici i vidiš mu po faci da će da bude đubre, ono, retardirana somina koja skuplja oko sebe publiku, armiju degenerisanih.
Onda imamo stado.
Ne znam šta je toliko protivno prirodnom od stada.
Stado ti je globalna zajednica nespontanih.
U takvoj situaciji, kiseljenje mu dođe kao trenutno vraćanje na prirodno, konfrontacija sa nespontanim.
Recimo, sigurno si nekad imao problem sa ustajalim stopalima.
Ja npr nikada ne skidam čarape, ni leti, ni zimi, ni kad spavam, a kod kupanja ... pa jednostavno- izbegavam kupanje.
Taj nemar prema stopalima rezultira izvesnim neprirodnim stanjem, palčevi nespontano ogrube, otežano se kreću, ograničavaju sebi prostor.
Razumeš paralelu ?
Kao čovek sa svojom prividnom slobodom izbora.
------
"U početku beše Reč"
Bože, kakva glupost.
Reč je daleko od spontanog, iskonskog.
Reči uvek nose tu neku .. odvratnu zaveru.
Kontrolu.
U ovom trenutku ja kontrolišem tebe, tvoje reakcije, razmišljanja, primenjujem jednostavne jednačine.
Nespontani subjekt, podložan manipulaciji + odgovarajuća kombinacija slova = ...
Dobro, druga je stvar što ti misliš da si pametan.
Mama ti je to pričala čitavog života, a poneki oblik ti dozvoli da mu dodiruješ vaginu pa lažeš sebe da si muževan i da držiš stvari pod kontrolom.
Da donosiš odluke.
A ne odlučuješ ti ništa.
Ti si samo zbir potreba i predrasuda koje smatraš "životnim istinama" jer je ograničen broj informacija kojima si raspolagao unapred definisao tvoje istine.
A to je sve gomila gluposti.
Produžetak vrste, budućnost, kolektiv, obrazovanje, sistem ... sve je to ... nestvarno.
Nestvarno je jer ne donosi utehu.
Samo učvršćuje rutinu, promoviše nespontanost.
Kiseljenje, ili odmašćivanje, ti je kao ... moment of kleriti.
Odsustvo racia.
Izuzimanje, ali ne ono fensi izuzimanje koje služi samo za izgovore pred Bogom, nego spontano.
Izuzet sam bira informacije, i ne poseduje.
Ne poseduje, nema šta da izgubi.
Ne verujem u "no hope = no fear" gluposti, mada su lepe za adolescentsko uvo.
Normalno je da čovek želi da doprinese nečemu, problem je kad u kontinuitetu doprinosi iluziji.
Zato, kiselite um redovno.
Spank for yourself, question gaythority
Disklejmr:
Ok, ovo je glupost, ali moram da vežbam reči.
Moram ponekad da porazgovaram sa nekim parčetom papira, čisto da ne bih zaboravio reči.
Sviđa mi se ideja da pišem među strancima, lepo je kad gledaš slova kako se nižu.
To je nekako uzbudljivo, nespontano, priznajem da volim da se pipnem.
Greh prema istini, a greh je zavodljiv ...
Dejdžrimr
U pitanju je viši oblik komunikacije između 2 bića.
Kada švrća prođe fazu autoljubljenja, pirkanja i tarenja, počinje da žudi za nečim smislenim, što će ga, bar na trenutak, izvesti iz tela.
Prstima se može pisati pesma. Po koži.
Fokus je uvek na licu, obrvama, vratu, ramenima, bradi (ne brkatoj bradi, nego bradi kao delu lica).
Neki smatraju ovo manifestom takozvane "Ljubavi", ali ko bi to znao.
Kada komunicirate prstima i očima, vreme se zaustavlja.
Telo prestaje da postoji. Ostanu samo 2 bića, sama na svetu.
Nema prošlosti, nema budućnosti. Samo taj jedan trenutak.
To je u stvari situacija kada vam Bog ponudi da okusite Večnost.
Da osetite Spokoj.
Osobe koje ovako komuniciraju nisu seksualno uzbuđene.
Jer seks je samo nebitna stavka u životu malih slepih ljudi.
Dodirnite voljenu prstima. Gledajte je u oči ako niste licimUri.
Pirkajte joj u obnažene Uši, ali je ne celivajte.
Primite Večnost u svoja grešna pluća.
Obustavite Razum, obnažite Dušu.
Dišite svoju Voljenu.
Amin +
Čičonjak je zapravo balkanska verzija Minotaura.
To biće je po telu ČIČa, po karakteru- brabONjAK.
Postoje i mišljenja da je ovaj pojam nastao od reči ČIČa i sintagme "moralni drONjAK", ali ove teorije nikad nisu dokazane.
Čičonjak će vas svakog jutra pitati šta ima za doručak, iako se npr. hrani na tom mestu već 20-30 godina i navikao je da sredom bude popara. On ipak i dalje veruje da će doći i taj dan kada će neko, samo za njega, zgotoviti prepelicu u sosu od absinta, ili neko slično egzotično sranje.
Čičonjak veruje da je Bog sve ljude oko njega obdario telepatijom, pa se uvredi kada shvati da vi ne možete da pročitate njegove misli i da mora da otvori svoja čičonjska usta.
Takođe, čičonjci veruju da vi po ceo dan razmišljate samo o njima, što opet ima za posledicu uvređenost i namćorisanje.
Ono što je ipak najgore kod čičonjka, jeste njegova navika da vas prekine naglim i bučnim bljuvanjem šlajmare dok maštarite o Obnaženim Ušima i pipkate se po bezobraznim mestima na telu.
Najpoznatija podvrsta Čičonjka jesu Čičonjci Vampiri, ili kako ih naš narod zove- Baksuzi.
Ovakav čičonjak je u stanju da umire po 20, 30, 50 godina, a da na kraju nadživi svoju decu, često i unuke.
Stručnjaci ističu da su Ignorisanje i Iskazivanje Prezira jedine metode koje su dale kakve-takve rezultate u suzbijanju Čičonjkizma.
- " ... Mislim na tebe ... Želim da ti pipkam Uho labudićem ... Žel"
- HUARGHHHHHRGHRGH .... PUUUUUUUUUUUUUU
- Jebem li ti boga čičonjskog!