Ko ti lomi bagrenje?
Поспрдица на рачун дежурне мукице којој је неко нагазио на курје око. Варијација на тему дрмања кавеза резервисана за мајчине душице.
- И прекардашило!
- Шта је било Зокиле, ко ти ломи багрење?
- Не би било ове крви да је било све по закону!
- Кој' ти курац човече, што ми урнишеш локал, ево већ трећи бокал ломиш...
- Не питај да ли се кајем, јер јед је јед, а ред је ред!
- Ајде сад спусти ту пикслу да ти не поломим остатак инвентара о главу... А лепо сам рекао да се не пушта Синан пре поноћи, јебем ли вам све и мајку...
- Склон'те чаше и бокале, разбио бих свет од шале, да је само случајно од стакла!
Seljak
Човек који се често сели. Подстанар у Србији. Грешна душа без своје куће и окућнице, без свог домаћег прага и огњишта (јебо те, ко још има огњиште у солитеру на 21. спрату?!). Целог живота се само сељака, тамо-вамо, као већина Срба. Баш кад пусти мало корења, скући се, дође неки Турчин, Угарин, Немац или неки њихов мизерни роб и слуга да га сели и премешта.
1. Древно српско село, у близини Београда. Добило име по миру - Мирјево. Брачни пар, 1 дете. Газда долази:
- Милораде, разумем ја тебе, жена, дете, мала плата, али брате, поскупела струја, вода, лебац, а и ја имам уста која треба да храним. Морам да дигнем кирију.
- За колико?
- За 30 евра.
- Јел храниш крокодилска уста?! Стојанаааааааа! Дижи дете, Србин зулума трпети не може! Селимо се!
- Опет? - виче жена - Па, само што смо дошли.
- Нека. Овај Турчин овде оће да нас одере. На крају ће тражити и да те јебе.
Газда се смешка, па одговара: - Ако хоћеш, можемо и тако да се договоримо...
- Јесам ли ти рек`о жено?! Идемо стопама Чарнојевића! СЕОБЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!
2. Сељачина - господар међу сељацима. Особа која када се сели има обележене кутије са бројевима и ознакама, ствари преноси рукавицама, има свог превозника, попуст на позив и никада се не задржава на једном месту дуже од пар месеци.
3. Алекса Шантић у једној песми описује сељобера:
И нико неће чути јад ни вапај —
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
Bolnička poseta
Пикник за оболелог. Подушје за живота.
Само тако се може окарактерисати количина ђаконија која се носи у болницу, невезано за дијету којој јадник може бити изложен или стање у коме се тренутно налази.
Без јужног воћа и сока од боровнице се не иде. И 200 грама кафе за сестру у смени, наравно.
- Не може посета бако, због еболе.
- Море, еболи ти пас матер, пушћај да прођем, 'лади ми се сарма за мојега чо'ека!
Mr. President
Predsednik Amerike u svim americkim filmovima...
Uglavnom u filmovima se iza njega krije prica kako je on heroj iz Vijetnama, bori se za americka prava i sve moze da uradi.
Svi ga oslovljavaju sa Mr. president i svi obicni smrtnici u filmovima naprave facu ko da su se usrali u gace od srece kad ga vide.
Takodje americkom predsedniku u filmovima nije strano ni da se bori, puca iz snajpera, leti avionom, komanduje armijom, ubija vanzemaljce (kad bolje razmislim sve ono sto Putin moze u stvarnosti)
U realnosti americki predsednik je samo figura za medije, zivi u beloj kuci sa 200 telohranitelja i 3000 agenata CIA-e i boli ga kurac i za svet i za sve ostalo.
Najveca glupost ikada je kad sam u jednom od filmova o hladnom ratu (naravno americki film) video scenu gde sovjetski predsednik zove americkog i scena pocinje:
Sovjetski predsednik: Hello, Mr. PRESIDENT
Americki: Hello Ivan (ili bilo koje drugo rusko ime)
....granica gluposti se definitivno u americkim filmovima ne moze odrediti
Proći će
Ако је је веровати балканским народима, једине озбиљне повреде су оне које укључују падање у несвест, обилно крварење и непокретност удова. Све остало је само мања непријатност, и нема потребе да се иде код доктора.
Све ће то проћи, природа увек нађе начин...
- Братеу, придржи ми пиво док прескочим ову ограду.
*Пет минута касније*
- Ау, то изгледа гадно батице, мислим да ти је испало колено. 'Ајде, водим те у болницу.
- Ма каква болница бре, ионако ми је истекла здравствена... Проћи ће.
Него, да не можеш случајно да ме понесеш до кола? Нешто не могу да ходам, мора да ми је пао шећер...
Ekavica
Kada moji sunarodnici iz Banje Luke pocnu da pisu ekavski,
nakon sto su cijeli zivot pisali ijekavski.
Posljedice na pismenost su fatalne.
izgubio - izgubeo
glumio - glumeo
Nije bitno u kom si filmu, bitno je koji ti gledaš
Tako neka viša sila ili kako se to već zove, život valjda, krene da te ubaci u neki film koji je namenio za tebe. Često niskobudžetski i bez kul specijalnih efekata. Pa se ti posle sam snalazi kako znaš i umeš. Sad tu se umešaju i korežiseri, tipa roditelja, bližih i daljih rođaka, najbližih prijatelja koji nekako misle da najbolje znaju kako ti tu treba da se ponašaš i koliko loše da glumiš u raznim situacijama. I tako ide to režiranje, a mi, što smo tu, jebiga pratimo instrukcije. Mora nekako da se zaradi za leba. Ili bar da ti kažu da si osoba za primer. To je jako bitna stvar.
Ali tebe boli uvo, to što ti je život namenio ''Klovnove ubice iz svemira'', ne znači da ti ne možeš da zamišljaš da si u ''Začaranoj Eli''. I ko zna, ako se budeš dovoljno trudio, možda i se i taj život nekako smiluje, pa ti preda palicu da sam sebi sve sjebeš onako kako si planirao nekada davno.
Tipa, plot tvist, nakon venčanja ubiješ princa, smestiš sve nekom sumnjivom reptilu sa britanskim naglaskom (ionako su oni predviđeni da budu negativci) i postaneš kraljica.
Ali, otom potom, prvo treba zaraditi pravo za sopstveni scenario.
-Mama, planiram da odem u Južnu Ameriku u kući sa balonima i da tamo doživim milion avantura dok na kraju tragično ne preminem od neke tropske boleštine.
-Haha, vat e stori, Mark.
Slavska pornićara
Prirodno stanište Srbija, rasprostranjenost po iole srpskim lokalitetima 'ladnije Evrope. Mnogorasprostranjeno joj ime stiče po hobiju koji praktikuje u "off the tour" dane, kada svoju čestitu, pravoslavnu decu 'rani trpajući petstotke (i turšiju, ako su gosti završili) u brus joj negolemi.
U srži je pak umetnica, te kada teška srca napusti rodoljubivo vaspitanu kljunad, upušta se u bezdan estradnijeh svetala, ne bi li održala globalnu reputaciju najpsovačice matere i pokućstva konkurentnim slavskim pornićarama.
- Elem, Slavska Pornićaro, dobro nam došla, nije nam te dugo bilo, evidentno si se kotila, šta li...
- Dobro veče, bolje vas snašla, i srećan Sv. Pantelija svim gledaocima, ja znam, moj jedan deda-teča je bio sveštenik. I molim te, srce, svi prijatelji me zovu Slavka, nemoj da smo formáns, štono kažu Francuzeri.
- E, milo mi je što smo probile led, pa da pređemo na stvar...šuška se da je novi album u pripremi, prozivala te jedna estradna umetnica u prošloj emisiji, a kažu i da ti je gibanica do jaja. Molim te, šta je tvoja tajna!
- E ovako, prvo, nek' crkne kučka, i znači sise ju joj šelo znači, nek' se najede kvalitativnosti evo tune *vadi sisu, vuče je po podijumu* i brate Bog brate, znači, ja znam šta su meni moja deca, sve na svetu, a brate kučka nek' gori znači, sisu bi' joj progrizla, a brate decu volim i ona vole Srbiju, znači kralj i Bog i kruna!
- Ok, idemo kratko na reklame dok neko pokupi ovo sa bine, a onda se vraćamo i slušamo jedan Slavkin evergrin, dok u nestrpljenju iščekujemo novi hit, "Crkni droljo, razvlačim kore ručno".
Nismo ista kasta
Vidi ovako, poštovani čitaoče, stvari su veoma jasne: ljudi su se uvek međ' sobom delili, namerno ili nenamerno. Dođe se do neke tačke kada se nevidljive međe povlače i zidovi (takođe nevidljivi) koji ih prate veoma uspešno razdvajaju pojedinca (ili grupu) **A** od pojedinca (ili grupe) **B**.
Da, da, znam - to je sranje. Ali, dobar deo stvari u međuljudskim odnosima je takav, usran, što je veoma unapređeno tokom nekoliko eona. Cena progresa je to, valjda. Najveći problem u svemu je što se kao nešto sveto prihvata to i takvo deljenje, gde imaš neku višu klasu - nobles i vlastelu, neku srednju - radničku i onu treću, sirotinjsku. Sirov pogled na stvari, sirova podela, bez ikakvih nijansi i bez nešto previše otvorenih mogućnosti da se nešto promeni. Jednostavno, postulati takve apsurdne hijerarhije se urežu u srž svake jedinke još u ranoj mladosti.
*"Beži od njega, on je Cigan!"* ili *"Šta se smucaš sa tim ološem, njegov otac je na Otoku ležao?"*, kao i one koje jasno pokazuju ko je koji nivo u igrici zvanoj život: *"Sve je to lepo, mladi ste i volite se. Ali, da li će on kao autolimar moći da izdržava tebe, skoro pa diplomiranog arhitektu, dok ti stomak bude bio do zuba? Razmisli, kćeri, o tome."*
Ili situacija do koje dođe kada ti vrata ispred nosa zatvori ortak iz kraja, sa kojim ste blejali kao klinci ispred zgrade, išli u istu osnovnu školu, pa čak i srednju, cirkali iza lokalne radnjice kada sakupite neku siću i delili par "Drina" bez filtera koje si pokupio dedi iz paklice, jer je on sada neki faktor u partiji, na nivou je i nema vremena za neke nebitne i "neostvarene" ljude koji nisu zagrizli kao on.
"Đape, torima, reci ti meni - 'de se denuo Šone? K'o u zemlju da je propao."
"Šomi, prvo i prvo - on više nije Šone, već je Nenad, punim imenom traži da ga zovu. To je, valjda odraz neke ozbiljnosti i profesionalizma koji je bitan za to njegovo šupkajuće **P**i-**A**r-isanje. Nosi odelce kada je u formalnom izdanju, a kada je u neformalnom, onda nosi košuljice sa kravaticama."
"Opa! Lepo je to."
"Naravno da je lepo, barem njemu. Meni se gadi, ne zato što je uspeo, već zato što je usput postao govedo, veće valjda i od njegovog starog, koji je bio prototip one nabeđene instant-intelektualne, oficirske JNA komunjare."
"Gori od druga potpukovnika Sretena? Daj, ne zezaj me."
"Voleo bih da te zezam, ali to nije slučaj. Kol'ko se Šone borio protiv matorog, kako je preko studentskog parlamenta zagazio u partijske vode, tako je gazio sve samouverenije i beskrupuloznije, da se polako izopštavao od svih nas iz starog kraja i ulazio prvo jezikom, a posle i ostatkom svoje telesine u šupak vlastelinskog krema."
"Dakle, filozof i pesnik je pogazio svoje ideale, prodao ih i ušao u birokratsku mašinu?"
"Naravno. Udao se, ovaj... oženio nekom likušom iz fine, dobrodržeće porodice. Njenu su puni love, spremni da ispune svaki hir njihovoj mezimici, arhitekti po zanimanju. Dobar pedigre, dobra šansa za napredak, jer imaju veza ne zna se koliko i gde sve."
"Viđaš li ga ponekad ovde, obilazi li kevu?"
"Obiđe teta Milku, mučenicu, jedva jednom mesečno. Šta je ona sve pored počivšeg Sretena Šejtana istrpela, čuvala Šoneta kao malo vode na dlanu, on je kao preko kurca poseti. Valjda se stidi što je žena sa sela, priprosta, usta ga jebem. Video sam ga kad je pre nekoliko dana izlazio iz zgrade, ja se vraćao s posla, ruku punih kesa sa namirnicama. Čudi me da je stao i razmenio par rečenica sa mnom. Imao je onaj odvratan izveštačen smešak kojim je želeo da me ubedi da je presrećan što me vidi. Kao picousti kreten se smeška i tapše me po ramenu, tobože time želeći da iskaže poštovanje neko."
"Dakle, pravi onaj prevejani elitista što se spušta međ' običan svet, da im pokaže kako je on jedan od njih?"
"Da, bre - baš taj rad. Vidim mu očima, vidim mu u govoru tela, sve je to fol. Nismo ista kasta, nismo mi njegov nivo. Kažu da neko odozgore sve to gleda i sve to vidi, ali ja sumnjam da je to moguće. Šone i njemu slični su nadrealni, greška u matriksu, nezavedeni u katastru, te ih stoga nadzorni organi ne sankcionišu."
Takvo je vreme bilo
Неубедљиви изговор за грешке почињене у колективном лудилу, ту негде кад Свети Пера подвуче црту и приупита: ''Шта смо овде имали?''.
Тиме се правда усташа на самрти када га питају како је могао да убија бебе у мајчиним утробама. Или гестапоовац који је одвртао плин на вентилу. Или џихадиста који шаље поруке одсецајући главе.
И како за то одсуство свести постоји оправдање да се, ах јада, живело у таквом времену, да су бујице зверстава, лоповлука, лицемерја и похлепе биле нешто сасвим нормално и да је здраву памет лагано преплавио талас безумља.
А, па ако је такво време било, онда добро. ШКК?
- Деда, је л' истина да си добровољно дао ону велику кућу у центру држави 46-те, иако ти нису тражили?
- Јесте, синко, ја сам искрено веровао да сви треба да имамо исто. Такво је време било.
--------------------------------------------------------------------------------
- Мама, мајке ти Милунке, јеси ово ти певала на мостовима за време бомбардовања?
- Е, ћеро моја, као ЈУЛ-ов кандидат за министарку културе, морала сам да дам пример. Ево, и тата је свирао, па'и сад овај форшпил, кад је мој Мирољуб развуче, љуби га Зока његова. И да, хвала Весни Змијанац, што ми је оваквог човека...
- Мамаааа, не идемо уживо...
-----------------------------------------------------------------------------------------
*Сутра ће преовлађивати умерено до знатно облачно са могућим пљусковима и грмљавином у већем делу земље.*
Ово ћу запамтити за случај да ме неки потомак упита какво је време било. Правићу се блесав, јеби га. Јер ништа не радим да ово јебено време садашње променим.
Flatulencija
Kulturan izraz za prdež.
-prrrrrrr
-Jao gospodine, ja sam šokirana ovim vašim postupkom, molila bih vas da u buduće kontrolišete vašu flatulenciju...
-Gospođo, biću počastvovan ako izvršite felaciju mog polnog uda, a potom možete slobodno otputovati u tri predivne majčine vagine.
Rekvijem za džukca
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Vene
Матори покварењак који је измучио генерације и генерације средњошколаца својом збирком задатака.
Хм, овај изгледа мало незгодно, а има и пахуљу.
Ајде да га урадимо.
Samo za sina regruta...
Februarska klasa nije ni prošla celu obuku, a već su u rano proleće golobradi, kratko podšišani mladići sa zebenjom u drhtavim rukama držali puške.
Bio je kišan, težak, dan. Meci su prštali na sve strane. Svet stade. Ali samo u očima jednog od njih. Prsa su dočekala hitac. Srce stade, oči se sklopiše, mozak utonu u večni san.
...Tog dana se sa neba mogla videti crna fleka oko žutosmeđe ilovače. Borovi oko groblja upijali su majčin jauk što se odbijao o okolne spomenike. U njenim očima, u tri sekunde spuštanja sanduka u kovčeg od ilovače, stalo je čitavo detinjstvo tuđinskim metkom ubijenog sina. Od prvog plača, do prohodavanja, školovanja, početka rata, i do poslednje pod šatrom naručene pesme....samo za sina regruta...
Ultra
Kanal koji je izmisljen da bio danasnju decu izdebilio do krajnjih granica...
Mislim crtani tipa:Tri ziljavuse koje su i spijuni,Zuti klinac koji se pretvara u neke gole zene,Neki prasici....
Kad god udjem u kucu moj brat sedi ispred tv-a i gleda ultru...
A iz sobe se se cuje zvuk drugog tv-a isto ultra i onda ja sta cu oteram ga u sobu....
idemoooooooooooo,idemooooooooooo,da spasimo svet...itd
-Gasi bre ovo!!!!!!!!!!! Mrs u sobu i ti i naruto i svi!!!!!!!!
Otomansko carstvo
Komandni centar i zona odgovornosti glave kuće. Smješten na vijekovnom ognjištu, otomanu u dnevnoj sobi, sa daljinskim sa desne strane, grickalicama, cigaretama i pepeljarom sa lijeve, mobilnim telefonom na stomaku, Sulejman Veličanstveni upravlja cijelim carstvom koje obuhvata dnevnu sobu i trpezariju, a ukoliko bude kakvih osvajanja, ponekad i spavaći blok. U kuhinju ne zalazi.
- Oli mi dodat' čašu vode?
- Digni guzicu sa tog otomana i uzmi sam. Izvalio si se tu ka' paša i očekuješ da te drugi služe. Nijesam ja ničija robinja!
Pobožnost na ispitu
Posebna vrsta pobožnosti. I najvećim ateistima, nakon izvučene ceduljice, na um padne izjava: "Šta je ovo, Bože dragi?"
Mama: "Sine, kako je bilo na ispitu?"
Ja: "Bilo je veoma pobožno. Kada sam izvukao pitanja, počeo sam da se krstim, a kada sam odgovarao, tada se profesor krstio."
Mama: "Dok ne budes položio taj ispit, postićeš na hlebu i vodi, kad si tol'ki vernik."
Razmišljanja tokom učenja
Razmišljanja koja su vezana sa svim i svačim, sem sa onim što učiš.
''Deliktna sposobnost fizičkog lica je sosobnost da lično i sopstvenom imovinom odgovara za prouzrokovanu štetu.'' Hmmm, kad smo već kod štete, baš me interesuje koliko Miki ima da plati za popravku auta, sve je polupao na njemu. Al kad je mamjmun, pa se svaki put napije ko pička. Uuuuh, pička, njam njam. Ja i desetak crnkinja, joj majko, al bi bilo penetracije, do svitanja. Kud pomislih na svitanje, sutra moram u pola 7 da ustanem, jbmt komšiju dosadnog, i mene glupog-Hoću komšija, pomoću ti sutra šta god ti treba. Što nije rekao da moram da ustajem sa petlovima, kurac bi mu moj pomogao. Petao...Pile....Jooooj, kako bi sad dobro došlo jedno pečeno pile i krompirići, uuuuuh! Doduše, pojeo bih ja i pljeskavicu kod one sisate Jelene, jes' da nije neka, al se isplati platit osrednju pljeskavicu da vidiš vrhunsku sisu. A kolka je sinoć Zoka ispao sisa, znači, svi za stolom su obrnuli barem po 2-3 ture, jedino on nije, a nije da nema para. U jbmt, kad se sjetim koliko sam ja sinoć potrošio, dodje mi da se ubijem. A i bolje da se ubijem, nego da učim za ove ispite. U JBMT, ISPIT-''Deliktna sposobnost fizičkog lica je sosobnost da lično i sopstvenom imovinom odgovara za prouzrokovanu štetu.''
Dakako
Potvrda. Ali ne tipa "jašta" ili "to, pička ti materina". Ne, da bi ovo koristio, baba mora da ti je prisustvovala dočeku nove godine na Belom dvoru, dok je deda bio u kurvanju sa ministrom Pospišilovićem.
Jednom rečju, elitna izreka, ko je izgovara zna se da je neko mudo. Privilegija krotkih.
- Gospon' Apise, vidoh onu kurvu gde tura Aleksandrov kurac tamo gde se lebac meće! Ja mislim da mi to koljemo!
- Dakako moj Serafime, dakako.