Izraz koji najčešće koriste Novosadjani da plaše ljude, a Sundjer Bob Kockalone ga često koristi da pozove svog ljubimca da jede.

Још једна стварчица која буди носталгију и подсећа децу деведесетих на још неке чари детињства.
Наиме, то је обичан тепих са исцртаним кућама, продавницама, бензинским пумпама и наравно путевима. Били су ултрамегагига популарни јер су били вршњаци малих металних аутића који су величински савршено одговарали путевима.
Није било детета које је могло да одоли фантастичности генијалне идеје да се тепих користи као паралелни универзум, јер је живот у њему и те како био могућ.

Реторичко питање које постављаш сам себи са циљем да се натераш да одиграш потез који није довољно промишљен. Аутосугестија која треба да те натера да помислиш да то што радиш не кошта ништа - не повлачи последицу. И углавном је истина. Али само у том тренутку...

То да итекако може да кошта углавном схватиш прекасно.

Појам који би могао да се примени у данашњици као Perpetuum mobile, циклус који је остао препознатљив и декларише хипотетички речено неке нео- комунистичке главоње из нашег окружења. Наиме, реч је о породичном стаблу које се грана по разним фирмама, непрекидно, пуштајући корење и што јаче се везује за материјални напредак породице. Грубо гледано то делује као нека Коза Ностра, Сицилија, Марио Пузо и сличне алузије, има и тога, међутим, то је чиста дефиниција Мите Пантића у вези са Дарвиновом теоријом.

Не зна се да ли је више колена или воде у њему, јер учестоло утапање избацује ван границе праве вредности. То није важно, важан је pezonovante који покровитељски води тај ''пијани брод'' као Капетан Ахаб жудећи за Моби Диком меркантилизације, али није он једини што ову сагу враћа натраг 50 година.

Патроним се мора знати и где стоји, између прегршт имена и презимена тај филантропски Буденброк ће се церити на помен имена своје породице, али ће у суноврату фамилије доживети суицидну мимикрију коју ће му неки запослени пожелити од срца.

Чувена, евергрин, програмска изјава Рахеле Ферари у филму Тесна Кожа која представља гађење генерација 30', 40', над новим тенденцијама које су препишале и згазиле Тила и његову идеолошку братију као ФАП жабу.

Тај лајтмотив остај у широкој употреби против гадости либерализма и постмодернистичког схватања света. Страшни судар и сукоб квантитета и квалитета Рахели није јасан пре 30 година, зашто је лепше спуцати дупе у фармерице?! Сва срећа па је мртва па не може видети да данас можеш и го, то би је дотукло, вероватно као и ујка Тому да сазна да је Стаљин мртав.

Док Лепава у кавани пева за микрофоном, ''није да пева, него пева'', сви присутни буље у њено лице, да ли је та надреална ситуација могућа? Сви слушају рађање српске Едит Пјаф, растачу се од гласа, гризу шанк и хватају се за крагне голи до појаса, због продорног алт, лепог лица или маште према голотињи. Апсурд!
Још већа смехотека би била да се помене Весна Змијанац, па ту су мртви падали под шатрама, а и са ВЦ шоља због шамарања животиње, али то је већ нови талас.

Умро је Тито, иако је Рекс интервенисао. Ова ретроспективна крилатица хара и данас и како ствари стоје тај архетип ће остати уцртан свима, прдоклачење како је раније било добро. Примера је х... Шеки дриблао пола сата нико му није узео лопту, од Чолиног гласа су пуцала стакла, Кићан давао 70 поена по мечу, Брена продавала милионске тираже, Бата носио филм на комунистичким плећима, Жигон био Кригер... и све то зато што је лице било важно.

Он седи; и мисли да може да јебе све. Критичар. Не доноси погрешне одлуке, његове методе су дедуктивне. Бескрупулозно себи даје право да суди и пресуђује, мислићи да је предркани Скерлић. Шта ти преспеш у шупље он ће пресути у празно.
Увек спреман на приговор он ће своју мегаломанску фрустрацију упутити ка крпљењу туђег веша и дати одговор на непостављено питање оглашавајући се као Метро Голдвин Мајер и филм почињ.

Тих туђих дупезакрпа има на сваком кораку, кафане, позоришта, кинотеке, пиљаре, поште, спортски објекти, приватни станови... шиљење гениталија неће престати да јењава!

Као узорни грађанин док сви глођу мешину он ће рећи да је пасуљ са ребарцима бољи, то доводи до контраша, али заправо тако испада. Ник Кејв није краљ алтернативе, већ алтернативног рока. Његош није ништа више од родољуба, а просвећеност мањка, али нећемо узимати за зло. Скандинавска кинематографија испољава спектакуларни песимизам, све је то позерски и може боље од тога. Киш је плагијатор, Шекспир није написао своја дела, Милошевић није злочинац већ херој, ова супа је хладна, оптимизам је лепак за будале, Павле Чутура је шарлатан, Шарло је оптичка варка, музичко дно, конобар ова чаша је окрњена, ови музичари су лоши, ма дај ниси у праву, Босиљчић је театарски бард, веруј мени ја то знам, Дис много мрачи, сероња, Цеца је боља од Чоле... Брселона је гомила лилипутанаца, Леброн је просек играч, ноир филмови су превазиђени нема се шта видети, Адолфу је свака била на месту, музика може ли мало тише кварите атмосферу, Звзеда не може да узме ЛШ док се социјализам не врати, хеј ова супа је неслана, ово јаје нема длаку, чекај хоћеш да кажеш да ми није свака на месту?!

Колико сте пута видјели уплаканог кловна? Једном, два пута? На филму можда? Да ли је то стварно био кловн? Да ли кловнови плачу?

Не. Уплаканог кловна нећете видјети. Кловнови плачу код куће, у самоћи. Рећи ћете ''па онда ипак плачу, макар и код куће, кловн је кловн, гдје год био''. И истина је, кловн пусти сузу у тајности, у одабраном друштву, за столом са својом савјешћу.

Но опет си се преварио. Сам са собом кловн то више није. Суза неће потећи низ лице пајаца. Слиће се низ образ човјека. Истог оног који носи маску кловна. Маску, која можда чини његов изглед, али је његова суштина покопана дубоко испод очигледног.

Кловн није језиви чика обучен у, наизглед смијешну и шарену, униформу. Он је твој пријатељ. Онај који никад није тужан. Он у животу нема проблема. И заиста, да ли сте икада причали о његовим проблемима? Да ли је икада поменуо да га нешто тишти док су се остали жалили. Није, он се смијао. Он је увесељавао све вас. Он је био кловн.

Но како то живот обично уреди, они, чије лице најчешће краси осмијех, чији се грохот најдаље чује, унутра су најтрулији. Кловнови пате. Кловнови тугују у себи. Кловнови не оптерећују никога собом. Њихова несрећа је само њихова. Њихова бол се не може подијелити.

Будите добри према свом кловну. Не насмијте му се на понеку урнебесну фору. Можда би он волио да није то што јесте. Можда он и не жели да вас увесељава.
Шта ако он осмијехом брани своје право на тугу?

Izraz koji se poteže kada više nema valjanih argumenata u raspravi, u stilu zato što ja tako kažem. Još je gore što su tradicionalne vredosti najpromenljivija stvar na planeti, tako da niko ne zna šta su one u stvari i niko pri zdravoj pameti ne bi pristao da živi po uzoru na njih.

Izraz koji vas uključuje u grupe za koje nikad niste verovali da ćete im pripadati.

Odnosi se na sve moguće međuljudske odnose i nema vremensku odrednicu - znači od kolevke pa do groba. Rečenica koja se ne izgovara, ali o kojoj se intenzivno misli.

Do pomračnje uma dolazi, kako je to izvesni autor primetio, kada ponašanje nama dragih osoba izaziva takva negativna osećanja da dođemo u iskušenje da uzmemo lopatu i da ih umlatimo istom. Prisebnost zadržavaju oni svetli trenuci u mozgu koji te podsećaju na postojanje svih otežavajućih okolnosti u krivičnom postupku. Možda nije sleng, ali definitivno ima sve preduslove da to postane.

Zlo, Sodoma i Gomora koje izmisliše korporacije i vlade kako bi od omladinaca stvorili bezvoljne, zatupljene i ženskaste potrošačke mase koje ne žele da se bune, nemaju muda da se bune ili se bune na pogrešan način zbog pogrešnih stvari. I kupuju precenjena sranja koja im ne trebaju. Kao da su žene. Dobro, što žene to rade, pa ženama je to prirodno u genima i treba to rade, al' muško si bre majke mu ga steram, mi kupujemo samo ono što nam treba. One razlikuju i znaju poimence 32-bitnu paletu boja, mi znamo da parkiramo. Genetika i preživljavanje najsposobnijeg jebote.

Ti omekšivači, to su proizvodi masmedijalne industrije za zatupljivanje koji za cilj imaju da u omladincu pobude pogrešne vrednosti, da samo treba biti lep i sladak, da je bitno koliko imaš, a ne kakav si čovek i da je svako ko nekome razbije glavu da odbrani sebe i svoje samo jedna obična sirovina. Uče te da treba da se pirlitaš, nosiš majčice i košuljice na prugice, pa još "rozle sa cinober dangice do ispod pupak i na struk" i kockast kačketić sa šljokicama malo na stranu, pa još na vr' glave, a ne kako bi trebalo i kako je predviđeno da se nosi. Da slučajno ne smeš da uprljaš ruke tovatnom mašću. I da nije poremećaj već potpuno normalna stvar da zaista voliš svog drugara. Da kada te neko jebe dobro je da tražiš jače i dublje, ne da mu otkineš jaja ako samo pokuša.

Pa treba i pomadicom da se mažeš i briješ guzu da ti koža bude lepa i nežna. A za lepu i nežnu kožu lica imaju specijalni gel za brijanje i brijač sa šurnjaj's oštrica i nežna talasasta guma da ti lepo zategne kožu, da se slučajno ne posečeš zlato mamino, mogla bi creva da ti iscure. Pička ti bre materina, tvoj Đed im'o 'ladan potok i bajonet i ništa mu nije falilo. Još je Švabu dvaput nagario nazad do Berlina i kao zahvalnicu doživeo da za unuka ima tebe debila.

Sve ti to serviraju koristeći stare dobre hormone. Devojčice ubede da su mali slatkiši "jao što bi ga gricnula, cmok" i zato ti dečaćić kome se iz čista mira diže dvaj's puta u toku velikog odmora 'oćeš budeš sladak i fensi. Ko oni Vandajrekšni, Bekstritbojsi, Skrileksi, Džastis Biveri, Smouki d Berovi i ostale korporativne maskote. Prelazak na Milana Stankovića je pitanje dana kada te puste na splav da mećeš čašu na čelo uz retardirane tekstove o muskulatornoj paralizi i suzama koje prkose 1. Njutnovom zakonu. Ne znaš ko je bio Njutn? Ugasi jebeni ajpod što ti je mama kupila i slušaj na časovima, pa ćeš znati.

I plači, pičko razmažena. Lepo je da plačeš, a ne da budeš jak. Ti mišići iz teretane su za pozu, kada stvarno zagusti ako je veći od tebe plači i beži. Budi osećajan i neinformisan, gutaj šta ti se servira, utopi se u mediokritet. Oni narkomani rokeri, metalike, reperi i pankeri, a i ona stoka seljačka što ne ide u "kafaning" i na splavove već u pravu kafanu su prljavi i smrde. I glupi su. I hoće da se biju, sirovine jedne. I ne koriste pomadu. Pitaću te za pomadu kada u pedestoj shvatiš da si život straćio radeći kao konj da bi onaj čije proizvode kupuješ kao blesav i protiv koga se nisi bunio karao ono zbog čega si i počeo da nosiš kačket na vr' glave.

A ona stoka smrdljiva će izaći na crtu kada svima bude trebalo. Izaći će na crtu kome god bude trebalo. Da se bori i za tebe dok ti sediš kući i mamička ti kuva griz i toplu čokoladu. Onda ne očekuj prava i da te gledaju kao da si jednak sa onima koju su glavu poturali, prava nisu predviđena po rođenju, za njih se boriš u životu, to ti ne kažu Biberče i Kenjac Vest, to lupetaju onaj rahmetli 2Pac i prolupali Dejv Mastejn. Vreme da se bori će doći, na Balkanu živiš dečko. Ona stoka smrdljiva što se brijala bajonetom čije gene nezasluženo nosiš ti je svedok.

Једна од оних олд скул игара којом се (не)ефектно може протраћити слободно време и која се састоји од питања која морају бити формулисана тако да одговор мора бити или **да** или **не**.

Деси се понекад да превише познати ликови буду и најзајебанији па у поодмаклој фази крене лупање свега и свачега које се обично завршава пуцањем система особе која погађа. А понекад и овог другог. Људи више воле да погађају личност него да је постављају; мени, на пример, исти курац али признајем да се у поједним моментима прилично сморим док не смислим неку персону којом ћу да попрцкујем противника.

Suptilnije i uviđajnije od "Matori šta koji kurac?" izraziti zabrinutost za svoj i sagovornikov društveni status usled neke radnje koju je učinio u javnosti ili promene stila koja je društveno neprihvatljiva i koja će ga na osnovu toga odmah svrstati u određenu socijološku grupu. Ovim izrazom mu ujedno želimo jasno staviti do znanja da bi smo trenutno radije stajali pored uber seljaka paprikara Radašina-ću te patošem, nego pored njega.

Jebiga, sedeo si kući, nisi znao šta ćeš sa sobom- livada u glavi, i odjedanput ti je bljesnula genijalna ideja koja je poput groma pogodila tvoje neuronske grane, da je do jaja izvući pramen a la Halid Muslimović, koga inače zovu "Plavi čuperak" i to ne zbog toga što je citirao Miku Antića prilikom gostovanja kod Lee Kiš ili Jelene Bačić Alimpić (nego upravo zbog tog ciganskog pramena), nositi flafičasto baršunastu majicu sa likom Milana Stankovića u prirodnoj veličini ili si pak gledao slike svog askurđela i pomislio "Kako mu jebački stoje ovi brčići. Hoću i ja takve!"

Šta? Kad može Bred Pit, Beks ili Džoni Dep da menjaju svaki čas izgled i da eksperimentišu, što ne mogu i ja!? Ali si zaboravio jedan sitan detalj, da su oni super uber svetske zvezde i da oni mogu da šetaju gradom i sa govnetom na glavi i biće do jaja kul i svi će početi da nose govna na glavi. Tako da matori ne eksperimentiši previše. Pomisliće ljudi svašta!

Boli me kurac, ali na finjaka. Upućuje se impozantnim smaračima koji pokušavaju da ti uvale makramee od slina, ili nešto dovoljno slično. E sad, ako ne upali suptilna taktika, uvijek može da se prijeđe na teško naoružanje tipa **odjebi, SMRŠ!**

Bazildonski džinovi elektronske muzike koji već 28 godina sigurno galopiraju dve milje ispred svog vremena. Ili, po Draganu Iliću, *oni sa onim tezgaroškim spotom pa bunda pa pare i tako to*.

Počeli kao sladunjavi synth i elektropop šminkerčići u siledžijkama, zajahali new wave a onda preko rock, doo woop, blues, pa čak i gospel voda definisali sopstveni podžanr elektronike, dodirujući limese i popa i umetnosti i puneći topliste svojim singlovima iako im pesme odišu depresijom i motivima koji nisu za svačije uši. Za razliku od svojih instant synthpop kolega iz osamdesetih, koji su još pre 20 godina obesili sintisajzere o klin posle prva dva hit singla koji su im doživotno obezbedili dnevnu dozu amalgama čarlija i horsa, Dipeš je ipak želeo nešto više od svog dela. Dipeš je želeo tri do četiri doze dnevno.

Balkan može da se pohvali da ima jednu od najposvećenijih Depeche Mode komuna. Subotički “divoušnovci“ okupljaju se na Paliću još od osamdesetih a redovna okupljanja imaju od '93, beogradski s vremena na vreme u KSTu i Dolaru. Laguna je inače 2009. izdala Cukićev solidan prevod njihove biografije.

Nama je najpoznatiji singl "Dream On" posvećen beogradskoj publici koja od osamdesetih čeka koncert u svom gradu.

Реч која срозава особу која је обавља на ниво једноћелијског организма, лишавајући је сваког достојанства, поноса и принципа. Претвара човека у пуки инструмент, кататоничну бескорисну масу која потписује папире, притиска дугмад и клима главом по туђем налогу. Слуша шта му се каже, диже руку кад треба и одобрава. Нема много везе да ли је у питању чисто користољубље или идеолошка заслепљеност, све се своди на исто. Функција од људи прави амебе и чим неко покуша да активира још коју ћелију, одмах бива склоњен. Можда и највеће зло које доноси је мегаломанска илузија да се човек који је обавља стварно за нешто пита и о нечему одлучује, што може да има још горе последице. Истина је да увек и над попом има поп, чак и они који се сматрају светским владарима, увек имају неког изнад себе у корпоративном ланцу исхране.

Обични смртници, нажалост, зависе од функција и њихове милости. Платон је рекао "Казна за неучешће у политици је та што ће државом управљати гори од вас". Како то изгледа, видимо већ десетинама година уназад. Они који рециклирају једну политику сто година, изговарају исте излизане флоскуле, и успут раде шта хоће са платама, пензијама, па на крају и животима свих осталих, свакако јесу гори од нас. Али, шта је решење? Функције су увек припадале онима који су на нечијем платном списку, а њима то не смета, јер у процесу смејуљења у камеру и увлачења у буље оних одозго обезбеде за шест наредних генерација.

Рекло би се да је овдашње тло најплодније у Европи за најразличитије могуће функције. Таква врста људи некако увек нађе начин да исплива. А наше је само да не обраћамо пажњу на човека иза завесе. Ако неко то и уради, брзо ће стићи нови човек, нова завеса и нове флоскуле.

Поента. Огољена суштина. Једна реченица која погађа директно у мету. Реченица која се обично прећути.

Постоји у човјеку нека нејасна тежња да прећути оно најбитније. Да говори сатима, али да не каже поенту. Да остане нијем када треба казати круцијално. То почне рано. У младости. Једном оћутиш, стрпаш дубоко у складишту своје подсвијести и заборавиш. Заборавиш? Тешко. Речено се заборавља. Реченом се опрашта. Оћутаном, хм... Оно што ниси рекао никада не заборавиш. Увијек ће ти становати негдје на врху језика. Као проклета душа која лебди између живота и смрти, прећутано лебди између ћутње и жеље да се каже. На врху језика. Тик пред пуштање у етар... али ту и остане. До краја.

Неки људи оћуте своју бит. Суштину свог постојања. Никада је не подијеле са другима.
Желио је да буде пјесник. Да пише за дјецу. Желио је да буде глумац. Да пусти бркове као Зоран. Желио је да живи у Даблину... Оћутао је. Није имао храбрости да каже. Да покуша. Постао је рачуновођа. Не живи лоше. Споља. И дан данас куцка у телефону насумичне стихове, док чека зелено на прометној саобраћајници. Обрише кад стигне кући. Оћути.

Гдје би нам био крај да смо рекли све што је требало? Зар би ми жена била Јована а не Жана да сам рекао? Бих ли живио гдје живим? Да ли би ме и даље сматрали лошим да нисам ћутао?

Оћутано гризе. Оћутано уједа. Крваво. Болно. Вјечно.
Ријечи су да се говоре, осјећаји су да се искажу. Немојте ћутати. Последице изговореног не могу бити горе од оног оћутаног. Шамар не боли. Презир је пролазан. Туга се лијечи. Само оћутано постојано траје. Мори и не да мира.

Зашто сам ово написао? Зато што... хм.