Samoubistvo vešanjem.

Преживати живот, гацати около - наоколо гладног духа и празног трбуха у вечитом раскораку између жеља и реалности.

Није то до пара толико. Него душа мајушна а незасита, сујета у пекмен моду, само грца и лаје и лута и иште бесомучно, хир за хиром, а стање материјално не може то да изнесе, и онда се цевчи исти вопс цело вече и цревчи исти шугави карнекс цео век.

Форсира се преко погаче један неодржив ниво у ситна цревца, а од леба ни трага. Само да се сија, па макар и бара била.

Она воли књиге, она упија књиге, она је једно с књигом. Она има налоге на друштвеним мрежама, мада највише воли Инстаграм. На инстрагаму она мистично покрива своје лице дугом косом, да покаже колико је анонимна и несхваћена међу гомилом прозаичних оваца; као баланс томе на истој слици често показује голе бутине или половине гузова. Она је скромна, фина, повучена, мада јој нека мистична неперсонификована сила универзума намешта да се слика како чита књиге. Ипак, сила њене скромности је тера да књигу слика заклопљену или на првим странама. И ту ће се наћи места за који тропски бар, голу бутину, загонетни осмех, мачкасте наочаре...

Но, вратимо се на књигу. Не, она се неће сликати са старим, прашњавим књигама, са начетим угловима страна, са лошим, застарелим фонтовима. Не, не, она је свесна да би то значило показивање њеног хубриса, нескромности стране њој. То би гледаоцу звучило као да та непокретна слика изговара: "Гле, моји свеже налакирани нокти и моји прсти који као да нису прегрубели од окретања старих страница, они додирују ове изанђале странице, постиди се, плебејцу." Не, књига је зато нова, крупног наслова, неортодоксних и шарених страница, одмерено средње дебљине.

Она је велики љубитељ романсе. Да би боље разумела романтичност исказану у тим ремек-делима савремене литературе, она је сама морала кроз живот проћи преко хиљаду таквих случајева. Ипак, стари књигољупци су увек инсистирали да није исто књигу читати неискусан или као зрела, оформљена личност.

Синоним за ову појаву некада је био *библиофил*. Данас, како је над класичним језицима превладао прави патрицијски језик, језик енглески, она преферира себе називати *booklover*.

Neretka pojava na Beogradskim putevima, osoba koja zasedne u svog četvorotočkaša i brzinom za jedan mah iznad brzine svetlosti vozi, ako se to tako može nazvati, ulicama grada. Zbog brzine kretanja često bivaju primećeni istovremeno na više lokacija.

Zelenaš, lik koji daje pare pod kamatu, usput pod izuzetno nefer uslovima.

Kulturna institucija u Srba, naziv joj potiče od kafe ali se taj napitak tamo najmanje upražnjva

Иза овог крајње политички некоректног назива крије се кафанска посластица која уз пиво у кафани легне боље него шамар уз будалу, боље и од помфрита. Неко би рекао боље и од ћевапа, ал да не претерујемо.

Посластица има уља, што јој даје добру апсорпцију алкохола. Има и вегету, лук и алеву, што отвара алавост за даље опијање.

Прича се да је кафеџија који је измислио цигански леба постао милијардер и ено га сад живи на Бахамима.

Временом се према овој кафанској занимацији ствара готово емотиван однос.

Ако у Вашој кафани не служе цигански леба, бежите. То значи да хоће само да зараде паре на шашавим пијандурама, вез бриге о Вашем здрављу.

Tri junaka iz zbirke zadataka iz matematike.
Vragolani svoje sorte.
Uvek imaju klikere ili jabuke koje treba da podele a ne znaju kako, pa im srpska omladina pomaže u tome.

Ако се нађете у каквом вербалном клинчу, помаже.

Пословице измишљају људи у свађи и жару расправе јер немају аргумената којима би побили оптужбе на њихов рачун или барем скренули тему.

Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.

Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju:
- Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto?
Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.

Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada.
Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši.
40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.

Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.

Prošli ste pored nekog izloga i setili se nje.
Ne, videli ste neku kosu i pomislili na njenu.
Ne, ne, blejali ste na nekom sajtu i toliko se smorili da vam je mozak odlutao na sasvim drugu stranu, u prošlost, u daleku prošlost. Setili ste se onog trenutka, koji je trajao večnost, koji ste nekada davno iznova i iznova ponavljali u svojoj glavi, trenutka kad ste je na prevaru prvi put poljubili.
Na ćošku Knez Mihajlove i Sremske, taman da skrenete naniže, žurila je na Zelenjak, na poslednji bas.
Kad ste joj kao sasvim nezainteresovano rekli "šta ti je ovo?" dodirujući joj kosu, kao da nešto ima u njoj i iznenada je nežno privukli sebi i poljubili.
A ona se samo prepustila. Jer je i ona to čekala cele večeri, čekala taj vaš prvi korak. Ipak je ona žensko. Ostali ste da se ljubite, a bas je otišao. Ima noćni.
Posle te prve pomisli slike su počele da se odmotavaju, smenjuju, setili ste se svih onih sitnih detalja, sitnih gluposti koje su vas uveseljavale i nervirale. U početku samo uveseljavale, onda i jedno i drugo, da bi vas na kraju samo nervirale. Setili ste se nekih šetnji, nekog hrasta, neke obale mora ili reke, nekih ptica, galebova valjda, zvezda, da, bilo je zvezda, bilo je i nekih šabana koji su se pitali šta takva riba traži s vama, glasno, čuli ste ih, a vas je boleo tuki, još jedan znak da nešto vredite, bilo je i nekih drugarica koje su joj govorile da joj ne trebate a ona ih nije slušala, smejali ste im se, bilo je svega a sad sedite pred kompom...
I samo vam je na kraju sinulo "nazvaću je".

Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje.
Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat.
Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet.
Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje.
Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima.
Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim".
Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc.
Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve.
Samo da prodje.