Sve ono što te nije ubilo. Zid raste i jača, hteo ti ili ne, i bitno je jedno - da posluži kao odbrana i zaklon za naredne dane. Ne kao ograda od sveta i drugih. Odbrana od loših vremena i okolnosti, obesti u ljudima i svega onog što ti isti ljudi u časovima dokolice, slabosti i bezobzira umeju da prirede. Ko vas jebe, može se bez vas.
Zid je dobar. Služi kao opomena, da svojom težinom može pasti na vas ako dopustite previše. Svaka cigla je šarolikost za sebe, a smisao za celinu, bila manja ili veća. O svaku si se manje ili više opekao, neku su tu ubacili prijatelji, poneku porodica, nastavnici, devojke, poslodavci..Ovi i oni. Neku si oprostio, neku ne, ali ni jedna se ne zaboravlja. One su tvoje iskustvo, bolno ali dobro - da ne ispadneš naivan i glup u nekim drugim prilikama.
Zato nemoj da se sekiraš odviše. - Posao koji mrziš, šef izrabljivač? Goni ih u kurac, preživećeš i bez njih. Nećeš umreti od gladi. - Devojka koja je postala navika, ugušila se lepota i radost zajedničkih trenutaka? Nisi v iše siguran? Odjebi to. Zar da gradiš porodicu sa nekim ko ti jede džigericu? Ma. - Nervozne komšije? Računi? Vesti, politika? Dodju. Odu. Cigla u zidu. Šarena slova na ekranu, neslane šale i neosetljivost? Čemu. Cigla, ništa drugo. Svaka zadebljala koža na obrazu - odjebi to.
I kada se odmakneš od svog zida i pogledaš ga izdalja, primetićeš koliko su delovi koji ga čine mali. I vremenom, bivaju sve mnji, poneki toliko sitni, da se na kraju i nasmeješ. Nije vredelo gubiti previše živaca oko toga, zar ne? All in all..Another brick in the wall.
Izraz koji označava najviši stepen pomirenosti sa Univerzumom. Izraz koji upotrebljen u pravo vreme i na pravom mestu pokazuje da je onaj koji ga je upotrebio veći i bolji od samog sebe. To je izraz koji ima svoj smisao samo kada ga izgovori pravi šmeker, osoba koja je svoja u svakom trenutku, osoba koju ništa ne može da izbaci iz koloseka... Takođe, to je izraz koji ima i povratno delovanje i koji od šmokljana pravi šmekera, jer kada šmokljan shvati suštinu ovog izraza i počne da ga koristi, u sekundi postaje nova osoba.
- Brate, molim te izvini što sam ti uništio novi fotoaparat od šesto eura, koji si bio tako dobar da mi pozajmiš, dok sam pokušavao da isprobam da li može da fotka pod vodom. Izvini, brate, molim te...
- Ljubavi, izvini što sam kurva koja ti je razbila srce u milijardu sitnih delova kada sam spavala sa tvojim najboljim prijateljem, jer sam bila ljuta na tebe. Stvarno, srce, izvini...
- Kolega, zaista sam zadivljen vašim izlaganjem. Odavno nijedan student nije ovako odgovarao... Bez sumnje ste zaslužili najvišu ocenu. Ipak, s obzirom na to da vašeg oca nema ker za šta da ujede i da nije mogao da sponzoriše knjigu koju sam izdao, najvišu ocenu će dobiti vaš kolega, koga zabole pimpek za školu, ali čiji je tata pun keša i rado se ponudio da mi pomogne. Žao mi je, kolega, zaista...
A ti... Potpuno ravnodušan stojiš ispred svakog od tih ljudi u pokušaju... Dok ti se usne razvlače u blagi osmeh koji tek malčice otkriva belinu tvojih prednjih zuba, jednim potezom stavljaš svoje tamne naočare u stilu Kventina Tarantina u "Reservoir dogs", puštaš u glavi "Little green bag" od George Baker Selection i kažeš:
Nešto što se nikada nije dogodili a verovatno i neće. U parkovima svetskih metropola se povremeno desi da osvane mrtav čovek na klupi, na travi ili nekom žbunu, ali krava nikada.
Teško je poverovati ali prvo pitanje koje sam postavio sebi kada sam iz mog malog provincijskog grada provirio nos u neku evropsku metropolu bilo je baš to: šta bi se desilo da ujutru osvane leš crknute krave u parku svetskog imena? Znam šta se događalo u mojoj provinciji, bila je to vest dana, prava senzacija. Ljudi su se masovno okupljali, tužno gledali u leš krave i pravili bezbroj teorija o tome šta joj se desilo, zbog čega baš njoj a ne njima, šta dalje sa kravom i sa sopstvenim životom? Nametala su se stvarno dramatična pitanja i dilime, neki su stigli i do pitanja smisla samog života sa ili bez krave. Nije izostala ni rasprava o tome šta će biti sa, sada već neizvesnom, sudbinom teleta (bogu hvala, to tele je proživelo jedan lep kravlji život). I taman se roj ljudi privremeno udaljio radi organizovanja mehanizacije i ukopa krave, u ne manjem broju kravlji leš bi zaposeo roj muva. Nedugo zatim roj ljudi bi rasterao roj muva i odvukao leš na ničiju zemlju i tamo ga upokojio zauvek, a rasprava o mrtvoj kravi se odigravala malo kraće od večnosti.
Dosta kasnije, hodajući nekim velikim gradovima fascinirao me je staklasti i ukočeni pogled prolaznika koji ‘ladno zaobiđu nepokretnog pijanca na ulici i ne pitajući se da li je živ i treba li mu kakva ljudska pomoć. Prvih dana sam, nekako tajno i uporno, proveravao da li su ti ljudi zaista živi ali, bogu hvala, nisam otkrio nijednog mrtvaca.
Danas i ja, onako ležerno i sa oprezom punim nekog gađenja i pažnjom da ih slučajno ne dodirnem, zaobilazim ljude koji nepokretno leže na ulici, čak i bez provere da li imaju puls. Oholo zaobilazeći možda čak i umiruće ljude, uvek se setim dana kada je u mom mestu osvanuo leš mrtve krave i još uvek se pitam šta bi se desilo da jednog jutra pronađu crknutu kravu u Hajd parku, ali zato znam šta bi se desilo da na ulici (npr. Londona) osvane ljudski leš: ne bi ni znali da je čovek mrtav, satima.
-------------------------------------------------
Da li će zakočiti neko Na drumu leži zgažen pas Svi će proći on će ostati Daleko negde iza nas
Neki su plakali uz ove stihove, ali to je bilo pre Generacija 5.
Rečenica kojom majka dočekuje dete, koje je tek počelo da izlazi, nakon što je isto 5 minuta zakasnilo. Minuti koji prouzrokuju ovu rečenicu se eksponencijalno povećavaju sa godinama iskustva u izlascima.
7. razred, dogovor je do 12:00 12:04-sin ulazi u kuću Majka: Zar se sad dolazi u kuću?! Premreh od brige!
8. razred, dogovor je do 01:00 01:26-sin ulazi u kuću Majka: Zar se sad dolazi u kuću?! Zbog tebe ne mogu normalno da spavam!
I godina, dogovor je do 02:00 03:32-sina pijanog dovode drugovi, bude majku lupajući Majka:Zar se sad...nema smisla, ubacite ga u krevet.
IV godina, nema dogovora 07:34-sin dolazi kući Majka: Jesi kupio barem leba?
cela hala skandira "Razo(čuvena košarkašica od dva i više metara) ti si muško, Razo ti si muško" Raza ubedačena na tajmautu: "treneru, ja ovo ne mogu da podnesem" trener: "ma boli te kurac, igraj"
Jedan od glavnih zajeba. Odvajkada nas jebe. U stanju je da upropasti savrsen trenutak. U stanju je da sjebe svaki prirodan tok stvari. Svaku tvoju zamisao. Sve bi ti hteo i sve bi mogao, ali je neko ili nesto daleko. Daleko u picku materinu. Nedostizno. Uskracen si. Pravo vreme i mozes da ubodes, ali pravo mesto u ovim situacijama nikako. Jer pizdovci su pizdovci. Ne mrdaju. Ima srecnih morona kojima lokacija nije prokletstvo, vec prednost. Ta srecna gamad nam cesto upropasti svaki zli plan time sto se jednostavno nadju na pravom mestu umesto nas.
Situacija prva. Nekada. Ti si majmun. Dobro, ne pravi majmun, ali dovoljno dlakav. I drugi su dlakavi i ruzni. Ali ti si bas ruzan. I najnizi si u drustvu. Samo metar i po i zgazena jagodica. Kao tvoj beli orao. Ali ti si Sapiens. Medju prvima. Imas funkcionalniji mozak od priglupog orla svoga. Ali jebiga, picke se ne loze na mozak. Tvoja alatka je previse mala. Jebe te visina. Bedacis se jer nemas sta da pampracis. Vec mesec dana nisi. Previse. Ali, jednog dana do tebe dopire prica. Cujes za cupi nizu od drugih. Kepeca. Takva ti treba. Majmunoliki sadrug ti prenosi abrove sa lovista. Zatucani paor jos voli da ide u lov u daljinu. Prica ti o ekstremnoj dlakavosti te nadasve posebne cupi. Svi znaju kako je to prokleto jebozovno. Balavis kao Neandertalac od uzbudjenja. Ali, ima caka. Dva dana hoda. Jebiga... Ipak odlucujes da ides. Picka je picka! Hodas, hodas, hodas. Jos hodas. I opet hodas. Posle toliko hoda iscrpljen si potpuno jer ti je dupe naviklo da sedi u bliskom krugu. Razjebao si stopalo na neki zasiljen kamen, sedis i krvaris. Psujes joj majku majcinu koja je morala da se okoti u pizdu materinu daleko.Sve je u kurcu. Prokleta lokacija. Pizdis i odustajes. Prokleta lokacija. Ma, jebes picku. Razocaran, sluzis se rukom.
Situacija druga. Sada. Ti si majmun. Dobro, ne pravi majmun, ali dovoljno glup. Jebeno glup. Pozvan si na rodjendansku zurku ortaka strebera. Ocekujes kobas parti i odustajes. Ionako je u pizdincima. Lezes u krevet smoren kao dzukela. Mislis o ribama. Treba ti riba. Ali nemas love ni za dve djus-votkice za neku nafuranu klinkicu. Dekintiran si, a cale krpi pare za registraciju i zimske gume. Jebale ga zimske gume. Imas mozak, ali picke se ne loze na mozak. Nisi jebao mesec dana. Previse. Dok zvoni telefon polukomiran brises balu sa usta. Zaspao si razmisljajuci kakav si promasaj od jebaca. Javljas se, dernja se drug streber sa druge strane veze i kroz kreketanje Jelene Karleuse o jebacini u kazinu raspoznajes zlata vrednu informaciju da je ortakova sveca od tetke dosla na zur. Ortak nije jaje, dobro zna sta zna nejebica. Dojavlja ti i naredjuje da dodjes. Laze kako te je oduvek smekala. Mozak zna da laze skot, ali mocuga veruje slepo. Navlacis lone i duks sa stolice koji najmanje smrdi i strcavas. Jos minut-dva je ostalo do poslednjeg dnevnog, a za nocni nemas kintu. Zuris ka stanici, ali ubrzo shvatas da je poslednji otisao. Prazna stanica. Potpuno prazna. Gutas knedlu, a vrsnjak je pao jer shvata brze od tebe da je samo jedan Fidipides. I da je i on umro. Jaja te bolno strecnu. Psujes ortaku majku majcinu koja je morala da ga rodi u pizdu materinu daleko. Sve je u kurcu. Prokleta lokacija. Pizdis i odustajes. Prokleta lokacija. Ma, jebes picku. Razocaran, vracas se kuci i sluzis se rukom.
Svako od nas zna takvog. Nije on lazan moralista... vec jednostavno.... gnjida od coveka koja ucini da se mi ostali, normalni ljudi, osecamo jadno. Nedovoljno dobro. To je onaj dukatlija koji na prosto i jednostavno pitanje drugara "Je li, jebes li ti to?" odgovara retorickim pitanjem "Kad ces vec jednom da odrastes". To je ona nafurana kucka koja ne zeli da ostavi polugole slike na drustvenim sajtovima jer ne zeli da je gledaju kao sise i dupe. To je onaj klinac ispranog mozga koji na poziv drugova da ruse i pale svoj grad odgovara da ne zeli, da to nije u redu i da to nista nece promeniti na bolje. To je ona balava klinka koja volontira u no-kill azilu i ne jede zivotinje. To je onaj drkavi deda koji ne gleda maloletnice u dopicnjacima. I ona dosadna baka koja ne zeli da slusa traceve iz komsiluka vec zeli da slusa baljezganje svog unuka koji sanja da svira pred 20 000 ljudi. To je onaj mutavi sredovecni covek koji jos uvek voli svoju zenu kao pre 20 godina. To je ona glupa i nesnalazljiva zena koja u svom muskarcu vidi i najboljeg prijatelja i ne krije koliko je novca potrosila na novu torbu. To je ona izdajica od prijatelja koja ne zeli da nas podrzi kad napravimo sranje. Medju nama su i cine iz dana u dan da se osecamo lose zbog toga sto jesmo. I ne pozelimo nikada da budemo bolji ljudi.
Svečana gozba za voluharice. Još ako je voluharica mazohista, agoniji nikad kraja. Sam pistaći je u suštini totalno fušarski odrađen još od majke prirode/bogaoca a u saradnji sa multinacionalnim humanitarnim fondovima za angažman male afričke dece za doživotno branje pistaćija sa svog drveta u svom ataru u zamenu za vakcinu protiv kolere i lepre, pistaći postaje poluprozvod koji umesto da prođe kroz bar još jednu fazu obrade (grubo skidanje štroke), opušteno se plasira na tržište i zahvaljujući auri egzotike, makrobiotičkoj zrnastosti i neazsićenim mastima, dakle zdravlju (na stranu 20% soli u suvoj materiji), a sve to uz rezon skupo je znači dobro je, postaje elita među grickalicama kome glupi, dosadni kikiriki može da se sagne.
- Dobrodošliii! Ivolte, uđite, cok-cok-cok! Sedite... ko šta pije? - Pivo, pivo, pivo, pivo, pivo, čaj od kantarionove dušice, pivo, pivo. - Evo saće, ladno ko dedin kurac, čaj nema odjebi. Poslužite se pistaćijem... - Vau brate, pistaći, koji buržuji ove Polumente jbt. Daj tu vanglu vamo.
... Posle dva sata davljenja pistaćijevim školjkama, zabijanja istih pod nokte do granica izdržljivosti Malog Radojice i jebanja majke nedovoljno otvorenim primercima ove plemenite biljke, svi leže na podu usana rascvetalih kao u Luja Armstronga, polomljenih zuba, krvavih nervnih završetaka na prstima i pre svega izmučene duše. Pistaći je pobedio. Od one vangle ostala je duplo veća zapremina ljuštura neprimetno manje težine na štetu jestivog materijala. A na stolu naramak jebenih pistaćija hermetički zatvorenih u oklop koji sačmarom ne bi razneo.
Onaj moron što pije čaj: E, jel imaš neki bonsek, cirkular, hilti bušilicu, nešto dotvorimo i ove, možda oni nisu užegli jbg?
Jedina rasa koja se u filmskim ostvarenjima uzdigla na nivo legitimne uloge.
-E šta glumi Denzel Vašington u ovom filmu što je izašao skoro? -Crnca. ------------------------------------ -O gledaš film,a? Ko glumi crnca? -Vesli Snajps,ovde je odličan.
