Sličan izrazu "u štetu", s tim što se tu misli na staru dobru razonodu - švaleraciju,
ovo je više girls gone wild varijanta.
Engleski ekvivalent ovom izrazu je "Paint the town red!"
U bes se ide u najkraćoj suknji, najvišim štiklama, troši se i pije nemilice.
Kad ti se skupi sve, štres na poslu, problemi sa jačom polovinom, familijom...
ili te prosto uhvate lutke... pokupiš drugarice, sav novac (i kartice),
namontiraš se Miss universe level i ideš u bes.

Za razliku od minutića koji može da traje od - do, sekundica zamrzava vreme, krivi prostor i čekajućeg ostavlja na milost i nemilost sudbinskom protoku vremena.

Dođe tako, ničim izazvan, u momentu kad si najranjiviji, dok balansiraš na ivici jave i sna, taj strašni momenat spoznaje. Budi siguran da psiholozi za to imaju i stručni naziv, ali, ko jebe psihologe, ionako nijedan nije tu pri ruci, na noćnom stočiću, kad kao iz praćke izbačen, doskočiš u javu sa teretom razumevanja većim od one kugle za rušenje zgrada. Ovu nejednačinu ćeš morati sam da rešiš.
Uz užasnu tahikardiju, shvatio si da je Deni iskočio iz aviona i da mu se padobran nije otvorio, da je gledao kako mu se zemlja približava brzinom za čije izračunavanje formula u tom momentu nije bila bitna i da je poginuo, ej, poginuo, nema više, ćao zdravo, gotovo. Ko bi rekao da on, onako neodgovoran i neozbiljan, može da uradi nešto tako ozbiljno kao što je umiranje.
Skoro kriknuvši, razumeo si do kraja strašnu istinu da Katarina nikada nije udahnula vazduh, da ove godine neće krenuti u peti razred.
Nisi shvatao šta znači ostariti. Još se nadaš da te tek čeka milion mogućnosti, sportova u kojima se treba oprobati, dubina do kojih treba zaroniti, veština koje treba naučiti... Neće da može, prošao voz. Evo ti na!!! Sad znaš. Budi se!!! (budan sam)
Stani. Udahni. To je samo muzika. Hvata te nespremnog. Laže te, tu u mraku, jer zna da u senkama ne vidiš detalje. Ne vidiš veličinu. Ne vidiš drugu stranu. Osvrni se, tu, sa desne strane... To je to, to je kontraritam. Tu je ženska pevnica, odgovor na napev. On povede, ona odgovara. Skoro pa harmonija. To je to... Diši. Spavaj. U redu je. Sve je u redu.

Superlativ imenice pustoš. Nema ničega, osim vode sa 30 grama soli po litru, ili možda neka ptica, koja te namerno pokaki pitajući: "Zašto bivaš ovuda, kad ima lepših mesta".
Nema nikoga i ničega. Idealno mesto za samce koji žele da napuste realan svet lažnih prijatelja, i umetnika koji bi dušu dali da onakav prizor imaju kod svoje kuće.

Ne mora da bude baš geografski, može opisati totalnu pustoš i u drugim krajevima sveta.

Može opisati i čovekovu tugu.

Tekuća tvar koja se koristi za ispunjavanje emocionalnih praznina.

Za nekog blagoslov, za nekog prokletstvo.
Prva odigrana lutrija, a da te niko nije ni pitao da li hoćeš da učestvuješ. Zbog toga tolerišeš mnoga sranja, opraštaš što nikom drugom ne bi, trpiš i kad ne moraš. Znaš da te niko iskrenije ne voli. Tvoji su.

Familiju ne biraš, ali svaki drugi izbor je tvoj. Pa dobro razmisli pre nego doneseš odluku, samo da skineš sudbinu s dnevnog reda, jer se loše uvek vraća s kamatom. Ispravljaj, menjaj, ali ne sedi čekajući da se nešto desi. Svaku drugu lutriju da bi dobio prvo moraš da odigraš.

Uber kafanska mudrost iskusnog vinopije. Drugim riječima,kad piješ vino ne miješaj!

Време лечи све ране и прекрива сваку муку заборавом.

Док си млад, све ти делује трагично, вечно и непролазно. Сваки печат, свака невоља, свака беда коју живот баци на тебе делују ти као коначно стање.

Зато су старији измислили ове стихове, како би младе, који немају стрпљења и искуства, на време спречили да зарад једне глупости учине још десет нових, после којих касније заиста и неће бити повратка.

Jednim grande lošim potezom ili nizom manjih, ali takođe loših poteza, učiniti da nešto što je bilo sigurna stvar i nešto čija je rezolucija već bila sigurica, upadne u reon mož' biti, al' ne mora ili vađenje fleka reon.

Od gotovog praviti veresiju.

Nedostaješ mi.

Nedostaješ i više nego što možeš da zamisliš. Nedostaje mi tvoje milo lice, sunce mog života. I tvoja kosa, da se zaplete u mojim rukama kao muva u paukovu mrežu. Nedostaje mi svaki tvoj zagrljaj, kao hiljadu plišanih medvjedića mekan. Svaki tvoj poljubac u noći, kada me košmari probude. A takvih noći je bilo dosta, i nije ti smetalo da sa mnom ponekad probdiš budna, dok ne zaspim. Ti si ta koja me umiruje. Sam tvoj dodir učini više nego bilo koji bensedin. Ti si moj vjetar u jedrima. Ti me pokrećeš. Ti si moj izvor i bez tebe nema rijeke kojom plovim. Samo suvo korito, suva zemlja ispucala na suncu. Bez tebe, ne postojim. Ne tečem. Ne idem nigdje. Dani prolaze bez mene. Ne izlazim iz našeg stana. Da, našeg stana, koji mi se čini kao kartonska kutija, mali i fragilan. Muziku više ne slušam. Svaka pjesma je bila naša... Ma čitav svijet je bio naš! Imali smo sve što smo zamislili. Imali smo jedno drugo...

Onaj dan kada si otišla... Taj dan sam i ja otišao. Od tada me više nema. Gubim se kao odraz u vodi uzburkanoj. Od mene je ostala samo ljuštura, samo kosti i meso koje se drže na okupu, bez ikakvog smisla, tek, eto, da postoje. Nećeš se vratiti. To me izjeda. Boli svako jutro kad otvorim oči, jer znam da te više nema u mom životu. Svaki pokret bilo kog mišića je naporan, čak i treptaj da ovlažim oči usahle od suza. Košmari i dalje izjedaju moju noć, a tebe nema da jednim dodirom svojih usana smiriš sve orkane i tornada u mojoj glavi. Tutnje po mojoj glavi svaki dan. Nekad ne spavam i po par dana... Umoran sam, ne želim da idem dalje... A znam, moram da živim, moram da nastavim sam. Tako bi ti htjela... Tako bi ti htjela...

Iz inata.

Opcija "najkraći put" na GPS navigacionom uređaju. Sušta suprotnost opciji "najbrži put" koja bira auto-puteve, magistrale i ostale mejn strim saobraćajnice, poznatoj i kao "Mirko Alvirović" mod.
Ako ste u Memedoviću, na onom mestu gde Mirko u SAT patroli izađe iz kola u žutom prsluku i stane nasred isključenja sa auto-puta da ukaže na veoma važnu raskrsnicu na kojoj svi koji hoće na Halkidiki nastavljaju pravo dok svi koji hoće da nestanu u mračnim zabitima industrijske zone Soluna skreću desno i još doda "mi, NARAVNO nastavljamo pravo", GPS podešen na Memedovića NARAVNO skreće desno. Odatle do tog istog Halkidikija provešće vas 50km kraćim putem, pod uslovom da ste spremni (a "spremni" znači da imate pogon na sva četiri, rol-bar, raonike ispred branika, nešto oštro da presečete Šelobinu paučinu, gumene čizme, po mogućstvu ribarske, zmijski protivotrov i neko oružje, barem bejzbolku zlu ne trebalo).
Zato, ako volite izazove, volite da pišate uz vetar, volite da se kurčite da ste prošli kroz random grad putem za koji i domoroci misle da je urušen još četresčetvrte kad su se Nemci povlačili i minirali sve za sobom, vi odgledajte SAT patrolu i na onom mestu na kom Mirko demonstrira najveći stepen panike zbog mogućnosti pogrešnog skretanja, prebacite navigaciju na Memedovića i pustite je da vas povede u najveću pustolovinu vašeg života.
Neka zabava počne!

Poligraf.

Филм који доказује да се жена заљубљује у мушкарца слушајући га, а мушкарац у жену гледајући је.

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Омиљени српски хоби.
Нема те ствари коју Срби више воле него да напију неког странца који се игром случаја обрео у земљи Србији. Било да је у питању српски зет или пријатељ пријатеља, или рођак рођака, ако је странац и задесио се у неком друштву, у кафани, на ручку, прослави или свадби, на било каквом окупљању, прво што ће га дочекати је испијање чашица ракије док ови око њега наздрављају са њим али - на смену... не би ли га што пре напили и зезали га онако пијаног.
Чак није потребно ни да се унапред договарају да га напију, то све некако дође спонатано и подразумева се...

Osoba koja zastupa studentska prava, a pokušava da olakša život studenatima tokom studiranja, osim ako u međuvremenu nije zauzeta ispijanjem kafa sa asistentima, svečanim ručkovima sa profesorima i posećivanjem seminara kako bi svoj fakultet na što bolji način predstavio javnosti.

Osnovne karakteristike:
1. Posedovanje selektivnog sluha
2. Mogućnost pretvaranja dvoumljenja stidenata u troumljenje
3. Neposedovanje bilo kakvih informacija o oktobru 2, kompenzaciji i zamrzavanju godine
4. Sposobnost davanja zbunjujućih odgovora na jasno postavljena pitanja
5. Istančan osećaj za davanje neupotrebljivih informacija
6. Usavršena moć izgovaranja rečenica: Ne znam; Nisam siguran; To nije moja nadležnost itd.

Narod koji plaća kamate za gotovinu.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Прототип самотног чиче, отуђеника од цивилизације, Хајдин деда, брдско-планински Шопенхауер.

Да ли зато што су му још '46. конфисковали шуму на Руднику, што баба одавно није са њим, или што су му се деца разишла по белом свету, тек овај стари мизантроп већ годинама готово да не избија са планинске падине. Онде чува козе, гаји пчеле, другује са природом и не хаје за људско друштво. Каткад само старим нерегистрованим реноом 4 сиђе до варошице по дуван и још понеку потрепштину. Тада обично сврати у Монако и попије влахов, онако с ногу, те процеди две-три реченице.

Мештани подозревају од његове појаве. Како и не би. Иако у озбиљној старости, кршан је, снажних плећа испод дебелог гуња и оштрог погледа испод густих седих обрва. Кажу да су му једном тако неки дошљаци добацили вулгарну пошалицу, на шта је старац двојици подсмешљиваца у трен ока обио фасаду држаљом за крамп.

Старом нико не треба, он има свој микрокосмос. Понекад само делиће сете испусти кроз двојнице, седећи на прагу оронулог кућерка. Тада се засеоком подно планине разлегне мелодија нагомиланог времена које као кроз какав вентил истиче ван, струји и прожима мутњикаво вече.