А: Оћемо опет мало у двојку? Ја сам из Београда, знаш да ми волимо ужи центар хехех
Б: Ако овако наставиш, ускоро неће бити "ужи"...

WARNING: Primer nije neophodan.
***... Jun, 1998-a godina, atar sela Koraćevca, koji dan posle Mijatove prečke...***

- Kude ćeš sag sam, viš li kakva je magla, sedi si ovdeka, lepo će si prespiješ, pa jutre doma kad svane.
- Baba ne brini ništa, ja sam veliki, na jesen ću u treći razred. A i tek je prvi mrak, ti si u mojim godinama pred čoporom vukova izmicala. Nemoj sad tako meni... Odoh ja, časkom ću do kuće.
- Dobro sine, ako si tako rešio, al' požuri si lečka i paz' dole na ''Bajkinu dolinu''!
- Što da pazim?
- Ma ništa, mislim si sve, strmo je, ljizgavo! Ovej kiše na oblak, najgore... samo razbačkaju. Aj uzdravlje! (Deco, deco, nikad miran san od vas!)
...

- Dobro veče teto! Ne, hvala! Pa ne mogu ja to teto, mali sam. A ko ste vi, nisam vas viđao... ***NeeeEEEE!!!***
...

***... leto 2011-ta, valjda...***

- Deda, još po jednu pa da bežim.
- Gde da bežiš? Da završimo ovu kilajku, pa možeš onda. E kad si ti meni sine danas pokosio Padinu. E junačino moja!
- Nestale mi deda cigare, nije drugo. Aj vidi da l' ti ostala možda neka u onom svečanom kaputu što ga furaš na zadušnice.
- Da poglednem... Nema, al eve ovo, burazer tvoj ostavio neki ljuti duvan prošlog puta i neke čudne papiriće za motanje.
*(znam da je nerealno al' već nekako stvaram sliku one babe iz ''Rana'' i blagosiljam ovu starinu)*
- Fala deda! *(nažalost samo buđava krdža s buvljaka, puna lijanica, na krajevima baš pozelenila)*
- Smotaj i meni jednu i nalij! I gledaj da umanjiš taj duvan! Znam... i ja sam krenuo na tvojim godinama, ali...
- Dobro je deda!
...
- E pa idem ja... Vidimo se!

**Letnja, vedra noć, mesečina... milina za leći u travu i ostati tu. Nego eto, rešio ja, šta ću u planini, kosio celog dana, pa aj kući, sutra praznik neki, ne radi se, taman da prođem po čaršiji. Krenuh kući, sa mnom keruša Una, vučem neko vojničko ranče, unutra mi ostali brus i nakovanj, te pljoska s rakijom, maltene puna. Kod nas ti je običaj da se posle večere rakija više ne poteže, al meni i to sad godi, dug put, pa neću valjda do doma suva grla... Polako, polako, spuštam se, katkad potegnem iz one pljoske, i konstantno se gušim s onom ljutom krdžom. **
***U jednom trenutku, kao da čujem koračanje pored sebe... s leve, gornje strane te kozje putanjice. Zastanem, osluškujem, ništa. Pa jebem mu mater, nije valjda da me uvek ovako na prepad sustiže piće uz put! Nastavim da hodam, ali opet čujem koračanje... keruša Una se uznemirila, al' mesto da se da u gonjenje, što uvek i čini, počela da cvili i da mi se pripija uz cevanice. Krenu neka čudna jeza da me hvata, nije da umišljam. Pred očima mi se vraća jedna slika iz detinjsva, opet ona, devojka što je onda videh a ostali me kad im rekoh, ubediše da je umislih, tad nisam bio lud još uvek, jbg... al' ajde, verujmo bar formalno starijima. Imam perorez u džepu, polako otvorih oštricu, tu mi i upaljač... prolaze mi raznorazne priče iz filmova, stripova, dedini prepričani doživljaji sa drekavcima, stričev lov na reinkarnisanog šakala... :Polako bre čoveče, koj ti je?:
Nisam neki vernik, al' se prekrstih za svaki slučaj i potegoh opet iz one pljoske. Hodam tako i dalje, pored mene, cenim... neka utvara takođe korača, premišljam, gledam a ne vidim, mašem onim perorezom ne bih li potkačio kakvo monstruozno biće te proburazio, a ono ništa. Frka mi, ne purnjam odavno, zašto sad ove priče, nisam se valjda tolko odneo? Što je najgore, i pas se nečega boji.
Približavam se mističnoj ''Bajkinoj dolini'', pored nje postavljena klupica, godinama ta hrastova sklepotina odoleva zubu vremena i nađe se putniku namerniku da sedne i odmori bar malo u ovoj guduri.***
**:U jebem ti! Na njoj sedi neko. Neko ko je kapuljaču navukao. Nije valjda kosač? Mamu mu jebem, liči na njega, da ja navrnem ljutu još jednom, pa kud puklo, možda je poslednja. Stegoh u desnoj upaljač, tako mi stisak pesnaje žešći, u levoj otvoren perorez. Idem, pa šta bude.**

- Zdravo mali, opet se srećemo!
*(čuo sam jednom legendu u selu, da kad vidiš kakvu neman ili bar vuka, gubiš glas, te ne možeš da vičeš. E pa demantujem, nije tačno... odgovoriš ali deluješ kao da si se usro u gaće, pa dobro skoro da je tako bilo, nebitno sad)*
- Z z zdravo! *(Izgovorih junački, a keruša se dade u beg ko đavola da vide. Pas najbolji prijatelj, a? Aj neka mi neko opet pomene ovu floskulu, da ga odma u nozdrve spučim)*
- Imaš li vatre putniče?
- N naravno...
- Porasto si!
- Jesam... Čekaj, čekaj, je l' ovo sve stvarno? Je l' sam ja sad umro ili šta? Ti si smrt? Ko si ti?
- Ne budali... /Da l' sam mrtav?/ hehe. Ovo me još niko nije pitao, mislim niko živ, hehe. Nego daj tu pljosku!
- Kako znaš da je imam? Čekaj... Pa ti si Omaja iz doline, ti si me jurila kao klinca onomad, ti si ona što je Bajku survala u provaliju, ti si Liku čekićem udarila u rame???
- **Dobra... Uuuu, domaća...** Ne seri bre! Nikog ja nisam ubila, Bajka je sam pao pijan, a Liku je crno dete potkačilo, ja s tim nemam ništa... To što si ti bežao je već tvoja sramota i onda sam samo malo htela vatre... i živosti! Vi seljaci ste me nazvali Omajom!
- ***Znači, sad nećeš da mi sisaš krv, da dođe jato vampira, da me jebete kako već znate, pa da me sutra egzorciraju?
- Hahaha, primitivni ste bili, primitivni ostali, ja sam samo jedna izgubljena duša, kao i ti... Doduše, sad tebi u tom stanju i ne vredi objašnjavati, pođimo kod mene!***
- Gde?
- Videćeš. Veruj mi, veruj bar jednom u životu... bar ono, mislim, opusti se!
*(kolko puta sam ovo čuo, ko mi sve ne reče, ćale, keva, riba, ortak, zubar... Ma idem, ionako su mi otupela čula a i razum... bole me brige, iskreno nisam ni znao da je Omaja ovako ljubazna...)*

- Izvoli!
- Sunce ti poljubim, odakle ova pećina ovde? Pa hiljadu puta prođoh, ne videh ovaj ulaz?
- Dobro, aj sad... Sunce baš i ne moraš da pominješ! A, jesi ti debil decxko? Pa ulaz je morao biti sakriven. Šta? Je l' treba da bude na čistini, pa da me po šesti put spalite, kao onaj tvoj askurđel Miloje s pajtašima 1700 i neke?
- Nisam tako mislio, izvini!

**Posmatram malu pećinicu, sećam se da mi je deda pričao da je tu bio nekada rudnik, da su mistično stradala trojica minera, da se pojavile omaje i rekle im da se maknu sa svete zemlje. Ko bi ga sad znao, Omaje, kurci palci, nebitno... te morali da donose mrtve kokoške, te žrtvovano mladunče crnca iz neke daleke zemlje Zambije što je grof Sekereši preko Rumunije dopremio, te grana s Đokinog krivog duda, te medovina devica... svašta, svašta je on pričao.**

A ovde sad ovo, sve za divno čudo... čisto, pod konac, poređano po kamenim zdelama i policama. Videh na niski nasušene komadiće nekih pečuraka *(volim pečurke od malena i rado ih prikupljam, čak mislim i da ih poznajem, malo se osokolih, htedoh i sada pametan da budem u ovom možda poslednjem času).*
- Sušiš, a, Boletus edulis, volim ih i ja?
- Ma jok, Amanita muskaria et panterina, hranljivije su a i slikovitije... ako me razumeš, hehe.
- A šta ti je ovo?
- E to je već prah vrganja, ali ne edulis već satanas vrste... Imam i vina, a od crvenih gloginja i...
- Što bi se reklo, imaš sve, svaka čast. Još samo krilo slepog miša i taman, hehehe?
- Postao si i duhovit, a paz' ovo gore!
*(Jebo me sunce, masa slepih miševa sisa okačenu svinjsku glavu... Da se ne ponavljam, odnešen sam ko Živan, al' opet me stra. Čujem oko ulaza Una laje ponovo. Dobro je, mater ti pasju, što malopre pobeže. Valjda će se razdanjuje uskoro. Ipak ovo nisu čista posla, moram nekako da zapalim)*
- Da pustimo po jednu crticu praha ludare?
- Da pustimo! *(Nemam kud, da je ispoštujem pa da nekako zapalim, neće valjda da traži i da je opalim? Gde sad ovako utronjan.)*
- Čula sam te majmune! A mislila sam da si dostojan, još kad te kao klinca ugledah!
- Ne, nisam ništa loše... Ja...
- Ajde, gubi!
- Pa ti možeš da čitaš misli?
- ODLAZI!!! (zadrhtaše svodovi)

Ne znam kako, samo sam izašao odatle, imao sam malo prekide filma, kamo sreće da ih je bilo više. Sve sam nekako skapirao, ali... ***Najviše od svega me kopka što sam stigao svojoj kući dva sata pre nego što sam krenuo od doma đeda, nešto tu nije štimalo, keruša više nikada nije zalajala, meni su od tada povremeno ruke drhtale, počeo sam da čujem glasove i imam iluziju Omaje u raznoraznim stvarima. Ponekad mi se javljao nagon da prikoljem nešto. Psihijatar mi je savetovao da se manem pića i trave, da krenem sa Haloperidolom, Lexiliumom i Fluoksetinom... Važi! Biće, kolega! Nubaro, znam da si i ti u dosluhu sa ostalima... nisi ni ti dovoljno jak, nisi mogao da se odupreš... primio si larve negativne enerije. I misliš da sam ja lud, misliš, priznaj!!!***

Pisano za takmičenje ''Fantastična bića''

:Матурско вече, последњи плес, он коначно скупља храброст да је пита за игру, и она пристаје:

Обоје ћуте док се лагано њишу. Он је испуњен, свет је његов и не постоји више ништа и нико осим њих. Не види јој лице јер му је нос у њеној коси, али као да је то сад па битно, груди му пуцају од неописивог налета среће, љубави, шта ли је? Покушава да јој нешто каже на уво. Шта ''нешто''? Све бре, од оног 1. септембра пре 4 године, па до данашњег дана, сваки дан у магновењу и сваку бесану ноћ, и Превера и Ракића, и Толстоја и Хемингвеја, и сваки дерби који је гледао, али није видео, и сваки укор родитеља који је слушао, али није регистровао, и зашто му је слаб просек и не може да упише факултет, и како је слушао Парни Ваљак иако баби није истекло ни 40 дана, и свашта би јој још рекао, и о стварима које га интересују, и о онима које презире... А последњи плес траје ли, траје, свечана сала се окреће око њих и цела Земља и сам Свемир, док се њему чини да стоје непомични, далеко од свега.
Е-мол означава крај песме и он коначно одмиче лице, а да није процедио ни реч, хвата њен несигурни поглед пун нечега, али он не зна чега. Она полако хода уназад, њега већ зову другари да укрсте руке и испију шприцер на екс, она га још увек гледа, а он стоји непомичан на месту које је до малочас било центар Универзума.
Кренули су тактови неке веселе песмице, сви су поскакали и подигли руке, није је више могао видети и моменат је ишчезао у неповрат. Од те вечери ју је веома ретко виђао.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
:20 година матуре, узаврела атмосфера, потоци алкохола:
Она (видно пијана): Па где си ти шмокљане, толико дуго? Нисам те видела годинама, на 10 година матуре ниси ни долазио? Ништа се ниси променио, исти онај млади павијан, додуше сада већ мало оседео хахаха. Седи бре овде...
Он: Ееееј, види њу. Супер изгледаш, као да се ниси 3 пута порађала! Па причај, како живот?
Она: Па могло је бити и боље. Преудала сам се пре пар година, мада и овај скот доста пије, малтретира децу и мене, тражим начин да га оставим, укратко. Ти, говори?
Он: Живим у Канади, радим у фабрици конзерви, возим Харлија и помало свирам бас на нашим забавама тамо. Имао сам проблема са дрогом и алкохолом, али сад сам добро. Нисам се женио, деце немам. Ето...
Она (после дуже паузе): Која си ти пичка од човека! Имао си нас на кеца све оне године, а ниси имао петљу да реализујеш јебени пенал! Због тебе факултет нисам завршила, много сам се бринула кад те је дрога узела под своје, онда си отишао преко, а ја се удала за првог који је наишао, јер је у кући више било неподношљиво... А сећам се, кад сам те угледала оног 1. септембра кад смо кренули у средњу, еееј ноге ми се одсекле... :причала је до дуго у ноћ, сталожено и по реду:

Он више ништа није рекао, само је себи насуо прву чашицу алкохола после 8 дугих година апстиненције. Осетио је да су опет центар Универзума. Само се он овога пута окретао у супротном смеру.

-Dodaj, brate, DODAJ!!! Pa šta radiš to, jebem ti lebac?!
-Da dam gol.
-Daš malo sutra, gle gde ode lopta. Ko da ja nađe sad? Ti si bre dečko za šumu rođen bre!

----------

-AAAAA! Polako bre!
-Šta bi?
-Budi malo nežan.
-Devojko, ja već deset godina obaljujem bukve od dvaes-tries metara. Numem ja da budem nežan, kad te ufatim ja te lomim. Nema druge hehehehe.
-Kuku mene.

- Драгана ђе је оно мајмунче што га ти одмиља сином називаш!?
- У соби је, спава.
- Видим ја да мене овдје ни зидови не слушају. Она дрва се неће сама истоварити. Е па нећемо тако. Сад ћу да му јебем матер, џабалебарошку.
..........
- Устај млатимудане, сунце ти твоје.
- Нека те ћале, шта упадаш ко рација. Мого си ме затећи са цуром, голом.
- Ти с цуром. Најближе што си дошо до цуре је кад си ону Ацу пратио на матуру. Ех да си мало на оца па да те Бог види.
- Чуо сам ја за твоје подвиге, кажу Марлон Брандо је био за тебе пичкин дим.
- Него да јест. А сада устај, чека те приколица дрва, доле.
- Још само мало, матере ти.
- Шта још мало. Све док живиш под мојим кровом и на мојој грбачи има да ме слушаш. Ако ти се не свиђа...
- Нека немој. Ево ме устајем, само ћути.

2014 godina - Ma ovi sjebaše državu, ova omladina nema nikakvu budućnost. Ovako nije bilo za vreme Slobe. Kad se samo setim kako se tad lepše živelo....

1999 godina - Kad se samo setim kako se živelo za titovo vreme, a gledaj sad. Ovaj Milošević sjeba državu totalno, svi nas mrze zbog njega. Nemamo mi nikakvu budućnost.

1975 godina - Pre čovek nije morao da bude član partije da bi dobio dobar posao, a gledaj sad. I ako se učlanim u partiju da im udovoljim ne smem u crkvu da idem. Ma idi bre ovako nekada nije bilo, pre smo živeli slobodno.

1925 godina - Ova tehnologija neće ništa dobro da donese. Gledaj ti ovo, sad umesto kočija voze kola. Još malo će i čoveka da naprave na mašinu. U moje vreme nije bilo ovih govana, živelo se ljudski.

1885..1743...1664...............................1099....650......250........124.......

Početak vremena, rajski vrt
Adam: Al sam se smorio ko zmaj. Ceo dan spavam i jedem voće, da bar imaju neke ribe pa da jurim nešto, nego ova moja jedina u celom univerzumu. A ni ona neće da mi da, nego ceo dan bleji sa onim životinjama. Kad se samo setim kako je nekad bilo bolje.
Bog: Kad nekad, ti si stvoren pre nedelju dana, ovo je početak vremena.
Adam: Ma znam, to me jebava urođena nostalgija.

(gosti na rucku)
"Izvini, kumo, a sto ne nasece malo bolje ovaj kackavalj?
Ima li be i neka salata?
C'ima li nesto blagacko, da zablagnim ovoj, ce me utepa gorusica?"
Zenin komentar posle:"More vide li onoj? More toj ualeno, s'm iska, ne zna toj glad koje je!"

Пре неку ноћ, на ведром небу се оцртао бели траг. А ја сам га видео. Иако гравитација одавно вуче поглед надоле, још успевам да се подсетим каква сам врста живог бића, још увек чело тражи да буде усмерено тамо где треба - право и увис, а не у земљу. И видео сам бели траг на небу, отпратио га у свој његовој раскоши.
Пре него што је оно рационално у мени стигло да реагује: *"Ма дај, зар ти стварно верујеш у...?!"*, оно исконско је урадило своје: *"За грм, брале!"*, прошапутах, радујући се онако како то само дете уме. Бежи, склањај се, и знај да за тебе навија читав космос, на челу са самим Богом, коме су те речи миле, јер је безброј пута показао да, када га људи приморају да се сврста на страну прогоњеног или прогонитеља, Он увек изабере оног првог.

-Vidi Delimano nutribullet, kakav je univerzalan, kažu da i konja sa njim možeš potkovati!
-Ma nosi mi to u pičku materinu, ovaj secko je zakon!
________________________________________________________________________
-Kako li se ovaj kreten druži sa njim? Koji daun jebote...
-Jebeš ga, čovek univerzalan i nema mu dalje.

- E, vidi deda Živana, znaš ti koji je to čovek bio, čovečina, a vidi ga sad, šlogiran sedi ispred kuće, greje ga sunce, suši ga ko mokru cerovinu, iskrajcovo ga život samo tako, samo truli čvor od njega ostao da ga još malo drži, al crno mu već iz duše izlazi, uskoro će da se vrati korenima.

- Uuu dobra ti ona komšinica!
- Hehe jeste, krajucjem ja to polako...
- Samo ti krajcuj al drugi će da je icepa!

- E tata idemo na eskurziju u Španiju! Spremi minimum 800 evra!
- Štaaaaaa?! Koooo?! Gdeeee?! Vodeeee!!!
- Stani bre ćero, de ćeš u čvor upredeni pusti mamu da ga krajcuje.