Čmarni kolutić.
A: Oćemo opet malo u dvojku? Ja sam iz Beograda, znaš da mi volimo uži centar heheh
B: Ako ovako nastaviš, uskoro neće biti "uži"...
Rečnik / autori
KO
Kelly Olynik
na Vukajliji od januar 2017.viđen 30. jan 2021.
0 definicija0 odabranih0 poena
Životinja koja se verovatno rađa kada Bogu prodje tiket čim je nagrađuje tako blaženom sudbinom. Dok ostali pripadnici svinjske populacije žive da bi bili zaklani, vepar za priplod, bukvalno, živi da bi jebao. Veliki, debeo pred njega uvek kukuruza, jer se dosta i troši. Kada bih bio neka životinja bio bih on, ah što nisam vepar! Ne razmišljaš za hranu - uvek te čeka, ne razmišljaš o svojoj deci koju svaki dan praviš svojim burgijastim kurcem. Samo jedeš i jebeš, ah što nisam vepar! Vole te svinje, a i gazdarica te ponekad pomazi, a ti voliš da te šašolje, ah što nisam vepar! Ne moraš da ga vadiš kada ti je naslađe, već u ekstazi puniš jedre nazimice, dok domaćini gledaju i navijaju za tebe: Jebi, vepre! Puni, vepre! Napravi nam prasiće!
Po legendi, reklo bi se, neko nezgodno, vražje biće, bezoblično, nepojmljivo... Katkad u obliku žene, nekad mačke, psa, nekada sa kozjim nogama ili zubima Save iz Zarožja. Generalno, uvek zajebano i voljno da omađija, te gurne u jendek ili ne daj bože krivu jarugu. Za čuti i prekrstiti se, te reći: ''Tam bilo, tam ostalo!'', šeretski odmahnuti ili se podrugljivo seljacima nasmejati... :Hehe, seljaci!:
Ali eto, moram odmah da rečem, Omaja nije kuče, ni Čubaka, ni Jeti... ni koza (dobro, možda jeste u nekoj Albano varijanti) već je ok riba, mislim žena, ne sirena... Možda, eto samo malkice luda u glavu. Ali ko nije? I jako joj je zort i dosadno, jbg, besmrtnost i te cimke su je ponele, muka, oće i ona kao sav normalan svet... i da potegne i da zapali a i da se... A realno nije uopšte nagrđena. Nego da ne tupim. Ajmo mi nazad na sam početak...
WARNING: Primer nije neophodan.
*... Jun, 1998-a godina, atar sela Koraćevca, koji dan posle Mijatove prečke...*
- Kude ćeš sag sam, viš li kakva je magla, sedi si ovdeka, lepo će si prespiješ, pa jutre doma kad svane.
- Baba ne brini ništa, ja sam veliki, na jesen ću u treći razred. A i tek je prvi mrak, ti si u mojim godinama pred čoporom vukova izmicala. Nemoj sad tako meni... Odoh ja, časkom ću do kuće.
- Dobro sine, ako si tako rešio, al' požuri si lečka i paz' dole na ''Bajkinu dolinu''!
- Što da pazim?
- Ma ništa, mislim si sve, strmo je, ljizgavo! Ovej kiše na oblak, najgore... samo razbačkaju. Aj uzdravlje! (Deco, deco, nikad miran san od vas!)
...
- Dobro veče teto! Ne, hvala! Pa ne mogu ja to teto, mali sam. A ko ste vi, nisam vas viđao... *NeeeEEEE!!!*
...
*... leto 2011-ta, valjda...*
- Deda, još po jednu pa da bežim.
- Gde da bežiš? Da završimo ovu kilajku, pa možeš onda. E kad si ti meni sine danas pokosio Padinu. E junačino moja!
- Nestale mi deda cigare, nije drugo. Aj vidi da l' ti ostala možda neka u onom svečanom kaputu što ga furaš na zadušnice.
- Da poglednem... Nema, al eve ovo, burazer tvoj ostavio neki ljuti duvan prošlog puta i neke čudne papiriće za motanje.
(znam da je nerealno al' već nekako stvaram sliku one babe iz ''Rana'' i blagosiljam ovu starinu)
- Fala deda! (nažalost samo buđava krdža s buvljaka, puna lijanica, na krajevima baš pozelenila)
- Smotaj i meni jednu i nalij! I gledaj da umanjiš taj duvan! Znam... i ja sam krenuo na tvojim godinama, ali...
- Dobro je deda!
...
- E pa idem ja... Vidimo se!
Letnja, vedra noć, mesečina... milina za leći u travu i ostati tu. Nego eto, rešio ja, šta ću u planini, kosio celog dana, pa aj kući, sutra praznik neki, ne radi se, taman da prođem po čaršiji. Krenuh kući, sa mnom keruša Una, vučem neko vojničko ranče, unutra mi ostali brus i nakovanj, te pljoska s rakijom, maltene puna. Kod nas ti je običaj da se posle večere rakija više ne poteže, al meni i to sad godi, dug put, pa neću valjda do doma suva grla... Polako, polako, spuštam se, katkad potegnem iz one pljoske, i konstantno se gušim s onom ljutom krdžom.
*U jednom trenutku, kao da čujem koračanje pored sebe... s leve, gornje strane te kozje putanjice. Zastanem, osluškujem, ništa. Pa jebem mu mater, nije valjda da me uvek ovako na prepad sustiže piće uz put! Nastavim da hodam, ali opet čujem koračanje... keruša Una se uznemirila, al' mesto da se da u gonjenje, što uvek i čini, počela da cvili i da mi se pripija uz cevanice. Krenu neka čudna jeza da me hvata, nije da umišljam. Pred očima mi se vraća jedna slika iz detinjsva, opet ona, devojka što je onda videh a ostali me kad im rekoh, ubediše da je umislih, tad nisam bio lud još uvek, jbg... al' ajde, verujmo bar formalno starijima. Imam perorez u džepu, polako otvorih oštricu, tu mi i upaljač... prolaze mi raznorazne priče iz filmova, stripova, dedini prepričani doživljaji sa drekavcima, stričev lov na reinkarnisanog šakala... :Polako bre čoveče, koj ti je?:
Nisam neki vernik, al' se prekrstih za svaki slučaj i potegoh opet iz one pljoske. Hodam tako i dalje, pored mene, cenim... neka utvara takođe korača, premišljam, gledam a ne vidim, mašem onim perorezom ne bih li potkačio kakvo monstruozno biće te proburazio, a ono ništa. Frka mi, ne purnjam odavno, zašto sad ove priče, nisam se valjda tolko odneo? Što je najgore, i pas se nečega boji.
Približavam se mističnoj ''Bajkinoj dolini'', pored nje postavljena klupica, godinama ta hrastova sklepotina odoleva zubu vremena i nađe se putniku namerniku da sedne i odmori bar malo u ovoj guduri.*
:U jebem ti! Na njoj sedi neko. Neko ko je kapuljaču navukao. Nije valjda kosač? Mamu mu jebem, liči na njega, da ja navrnem ljutu još jednom, pa kud puklo, možda je poslednja. Stegoh u desnoj upaljač, tako mi stisak pesnaje žešći, u levoj otvoren perorez. Idem, pa šta bude.
- Zdravo mali, opet se srećemo!
(čuo sam jednom legendu u selu, da kad vidiš kakvu neman ili bar vuka, gubiš glas, te ne možeš da vičeš. E pa demantujem, nije tačno... odgovoriš ali deluješ kao da si se usro u gaće, pa dobro skoro da je tako bilo, nebitno sad)
- Z z zdravo! (Izgovorih junački, a keruša se dade u beg ko đavola da vide. Pas najbolji prijatelj, a? Aj neka mi neko opet pomene ovu floskulu, da ga odma u nozdrve spučim)
- Imaš li vatre putniče?
- N naravno...
- Porasto si!
- Jesam... Čekaj, čekaj, je l' ovo sve stvarno? Je l' sam ja sad umro ili šta? Ti si smrt? Ko si ti?
- Ne budali... /Da l' sam mrtav?/ hehe. Ovo me još niko nije pitao, mislim niko živ, hehe. Nego daj tu pljosku!
- Kako znaš da je imam? Čekaj... Pa ti si Omaja iz doline, ti si me jurila kao klinca onomad, ti si ona što je Bajku survala u provaliju, ti si Liku čekićem udarila u rame???
- Dobra... Uuuu, domaća... Ne seri bre! Nikog ja nisam ubila, Bajka je sam pao pijan, a Liku je crno dete potkačilo, ja s tim nemam ništa... To što si ti bežao je već tvoja sramota i onda sam samo malo htela vatre... i živosti! Vi seljaci ste me nazvali Omajom!
- *Znači, sad nećeš da mi sisaš krv, da dođe jato vampira, da me jebete kako već znate, pa da me sutra egzorciraju?
- Hahaha, primitivni ste bili, primitivni ostali, ja sam samo jedna izgubljena duša, kao i ti... Doduše, sad tebi u tom stanju i ne vredi objašnjavati, pođimo kod mene!*
- Gde?
- Videćeš. Veruj mi, veruj bar jednom u životu... bar ono, mislim, opusti se!
(kolko puta sam ovo čuo, ko mi sve ne reče, ćale, keva, riba, ortak, zubar... Ma idem, ionako su mi otupela čula a i razum... bole me brige, iskreno nisam ni znao da je Omaja ovako ljubazna...)
- Izvoli!
- Sunce ti poljubim, odakle ova pećina ovde? Pa hiljadu puta prođoh, ne videh ovaj ulaz?
- Dobro, aj sad... Sunce baš i ne moraš da pominješ! A, jesi ti debil decxko? Pa ulaz je morao biti sakriven. Šta? Je l' treba da bude na čistini, pa da me po šesti put spalite, kao onaj tvoj askurđel Miloje s pajtašima 1700 i neke?
- Nisam tako mislio, izvini!
Posmatram malu pećinicu, sećam se da mi je deda pričao da je tu bio nekada rudnik, da su mistično stradala trojica minera, da se pojavile omaje i rekle im da se maknu sa svete zemlje. Ko bi ga sad znao, Omaje, kurci palci, nebitno... te morali da donose mrtve kokoške, te žrtvovano mladunče crnca iz neke daleke zemlje Zambije što je grof Sekereši preko Rumunije dopremio, te grana s Đokinog krivog duda, te medovina devica... svašta, svašta je on pričao.
A ovde sad ovo, sve za divno čudo... čisto, pod konac, poređano po kamenim zdelama i policama. Videh na niski nasušene komadiće nekih pečuraka (volim pečurke od malena i rado ih prikupljam, čak mislim i da ih poznajem, malo se osokolih, htedoh i sada pametan da budem u ovom možda poslednjem času).
- Sušiš, a, Boletus edulis, volim ih i ja?
- Ma jok, Amanita muskaria et panterina, hranljivije su a i slikovitije... ako me razumeš, hehe.
- A šta ti je ovo?
- E to je već prah vrganja, ali ne edulis već satanas vrste... Imam i vina, a od crvenih gloginja i...
- Što bi se reklo, imaš sve, svaka čast. Još samo krilo slepog miša i taman, hehehe?
- Postao si i duhovit, a paz' ovo gore!
(Jebo me sunce, masa slepih miševa sisa okačenu svinjsku glavu... Da se ne ponavljam, odnešen sam ko Živan, al' opet me stra. Čujem oko ulaza Una laje ponovo. Dobro je, mater ti pasju, što malopre pobeže. Valjda će se razdanjuje uskoro. Ipak ovo nisu čista posla, moram nekako da zapalim)
- Da pustimo po jednu crticu praha ludare?
- Da pustimo! (Nemam kud, da je ispoštujem pa da nekako zapalim, neće valjda da traži i da je opalim? Gde sad ovako utronjan.)
- Čula sam te majmune! A mislila sam da si dostojan, još kad te kao klinca ugledah!
- Ne, nisam ništa loše... Ja...
- Ajde, gubi!
- Pa ti možeš da čitaš misli?
- ODLAZI!!! (zadrhtaše svodovi)
Ne znam kako, samo sam izašao odatle, imao sam malo prekide filma, kamo sreće da ih je bilo više. Sve sam nekako skapirao, ali... ***Najviše od svega me kopka što sam stigao svojoj kući dva sata pre nego što sam krenuo od doma đeda, nešto tu nije štimalo, keruša više nikada nije zalajala, meni su od tada povremeno ruke drhtale, počeo sam da čujem glasove i imam iluziju Omaje u raznoraznim stvarima. Ponekad mi se javljao nagon da prikoljem nešto. Psihijatar mi je savetovao da se manem pića i trave, da krenem sa Haloperidolom, Lexiliumom i Fluoksetinom... Važi! Biće, kolega! Nubaro, znam da si i ti u dosluhu sa ostalima... nisi ni ti dovoljno jak, nisi mogao da se odupreš... primio si larve negativne enerije. I misliš da sam ja lud, misliš, priznaj!!!***
Pisano za takmičenje ''Fantastična bića''
Često se sećaš svoje prve simpatije. Umiljato lice, a ispod đačke kecelje, haljinica na falte, bele hulahopke i cipelice na kaiš, ma idi bre!
To je ono prvo klinačko snimanje kad ti nije jasno šta ti se tačno dešava, ali primećuješ da ti je pogled često prikovan na to malo žensko čeljade. Tu posle bude još par simpatija kroz osnovnu školu, malo intriga po leksikonima i glasina na velikom odmoru. U tom dođe pubertet, srednja škola i onda BAAAAM!
Zaljubiš se kao mladi tetreb u sezoni teranja, a da ne znaš 'de teraš. A osećaj - neopisiv.
Ona ide sa tobom u razred, ne možeš da dočekaš da dođeš u školu, pa se lickaš, pa se pickaš, pa trebiš mitisere i ostale bubuljke, pa rokaš pola litra bruta, eventualno denima, pa teraš kevu da ti pere ''pe'stokeca'' dva puta nedeljno da što pre izblede, pa mora prljavo-bele starke i jakna vijetnamka, pa čitaš Prevera i vežbaš recitovanje, pa se uživiš u ljubavne jade mladog Vertera ili oficira Vronskog, pa kao nešto i sam pišeš, pa si sav romantičan i ustreptao, sliniš dok sam u kući gledaš ''Sjaj u travi''...
Ne treba naglašavati da si pred ekipom ultra-huligan, uvek spreman da zapodene šorku i nabode najvećeg u suparničkom taboru. Slušaš samo njujorški hard-kor i koristiš sve opijate kojih možeš da se domogneš.
:Matursko veče, poslednji ples, on konačno skuplja hrabrost da je pita za igru, i ona pristaje:
Oboje ćute dok se lagano njišu. On je ispunjen, svet je njegov i ne postoji više ništa i niko osim njih. Ne vidi joj lice jer mu je nos u njenoj kosi, ali kao da je to sad pa bitno, grudi mu pucaju od neopisivog naleta sreće, ljubavi, šta li je? Pokušava da joj nešto kaže na uvo. Šta ''nešto''? Sve bre, od onog 1. septembra pre 4 godine, pa do današnjeg dana, svaki dan u magnovenju i svaku besanu noć, i Prevera i Rakića, i Tolstoja i Hemingveja, i svaki derbi koji je gledao, ali nije video, i svaki ukor roditelja koji je slušao, ali nije registrovao, i zašto mu je slab prosek i ne može da upiše fakultet, i kako je slušao Parni Valjak iako babi nije isteklo ni 40 dana, i svašta bi joj još rekao, i o stvarima koje ga interesuju, i o onima koje prezire... A poslednji ples traje li, traje, svečana sala se okreće oko njih i cela Zemlja i sam Svemir, dok se njemu čini da stoje nepomični, daleko od svega.
E-mol označava kraj pesme i on konačno odmiče lice, a da nije procedio ni reč, hvata njen nesigurni pogled pun nečega, ali on ne zna čega. Ona polako hoda unazad, njega već zovu drugari da ukrste ruke i ispiju špricer na eks, ona ga još uvek gleda, a on stoji nepomičan na mestu koje je do maločas bilo centar Univerzuma.
Krenuli su taktovi neke vesele pesmice, svi su poskakali i podigli ruke, nije je više mogao videti i momenat je iščezao u nepovrat. Od te večeri ju je veoma retko viđao.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
:20 godina mature, uzavrela atmosfera, potoci alkohola:
Ona (vidno pijana): Pa gde si ti šmokljane, toliko dugo? Nisam te videla godinama, na 10 godina mature nisi ni dolazio? Ništa se nisi promenio, isti onaj mladi pavijan, doduše sada već malo osedeo hahaha. Sedi bre ovde...
On: Eeeej, vidi nju. Super izgledaš, kao da se nisi 3 puta porađala! Pa pričaj, kako život?
Ona: Pa moglo je biti i bolje. Preudala sam se pre par godina, mada i ovaj skot dosta pije, maltretira decu i mene, tražim način da ga ostavim, ukratko. Ti, govori?
On: Živim u Kanadi, radim u fabrici konzervi, vozim Harlija i pomalo sviram bas na našim zabavama tamo. Imao sam problema sa drogom i alkoholom, ali sad sam dobro. Nisam se ženio, dece nemam. Eto...
Ona (posle duže pauze): Koja si ti pička od čoveka! Imao si nas na keca sve one godine, a nisi imao petlju da realizuješ jebeni penal! Zbog tebe fakultet nisam završila, mnogo sam se brinula kad te je droga uzela pod svoje, onda si otišao preko, a ja se udala za prvog koji je naišao, jer je u kući više bilo nepodnošljivo... A sećam se, kad sam te ugledala onog 1. septembra kad smo krenuli u srednju, eeej noge mi se odsekle... :pričala je do dugo u noć, staloženo i po redu:
On više ništa nije rekao, samo je sebi nasuo prvu čašicu alkohola posle 8 dugih godina apstinencije. Osetio je da su opet centar Univerzuma. Samo se on ovoga puta okretao u suprotnom smeru.
Strvina koja nema ni lečka mozga. Nema pojma da stane i razmisli šta će i kako će, ma joook kakvi to, nego samo udri, pa šta bude.
Zato su takvi ljudi najkorisni u šumi za podizanje balvana.
-Dodaj, brate, DODAJ!!! Pa šta radiš to, jebem ti lebac?!
-Da dam gol.
-Daš malo sutra, gle gde ode lopta. Ko da ja nađe sad? Ti si bre dečko za šumu rođen bre!
----------
-AAAAA! Polako bre!
-Šta bi?
-Budi malo nežan.
-Devojko, ja već deset godina obaljujem bukve od dvaes-tries metara. Numem ja da budem nežan, kad te ufatim ja te lomim. Nema druge hehehehe.
-Kuku mene.
Rečenica kojom počinje ćaletovo očitavanje bukvice, odnosno jasno ukazivanje na hijerarhijski poredak kuće.
Elem, naši matorci svojevremeno, kada su bili u našim godinama, bili su primjer uzornog i primjernog ponašanja. Moralne vertikale. Radili su po dva posla kako bi izdržavali oca, majku i maloljetnog brata. Nisu se ustručavali da čiste govna za drugima kako bi uspjeli u životu. Obavezno, veliki jebači koji su karali po 5 različitih riba sedmično, mogli su i više ali vikendom su ladili muda od silnog trsenja.
Ipak ženu koju su oženili je bila poštena, pametna i nadasve nevina djevojka iz poštene porodice, iako taštu i onog šišmiša od punca očima ne mogu.
Izuzev što i danas rade teške, prljave poslove i što su im sinovi obični mlatimudani i džabalebaroši, oni su uspjeli u životu.
- Dragana đe je ono majmunče što ga ti odmilja sinom nazivaš!?
- U sobi je, spava.
- Vidim ja da mene ovdje ni zidovi ne slušaju. Ona drva se neće sama istovariti. E pa nećemo tako. Sad ću da mu jebem mater, džabalebarošku.
..........
- Ustaj mlatimudane, sunce ti tvoje.
- Neka te ćale, šta upadaš ko racija. Mogo si me zateći sa curom, golom.
- Ti s curom. Najbliže što si došo do cure je kad si onu Acu pratio na maturu. Eh da si malo na oca pa da te Bog vidi.
- Čuo sam ja za tvoje podvige, kažu Marlon Brando je bio za tebe pičkin dim.
- Nego da jest. A sada ustaj, čeka te prikolica drva, dole.
- Još samo malo, matere ti.
- Šta još malo. Sve dok živiš pod mojim krovom i na mojoj grbači ima da me slušaš. Ako ti se ne sviđa...
- Neka nemoj. Evo me ustajem, samo ćuti.
Večiti žal za davno izgubljenim vremenima. Nešto ukorenjeno u biti svakog čoveka.
Možemo biti milioneri, jebati zvezde sa estrade, imati vilu na Kipru, voziti BMW-a, uvek će postojati to "Kako se nekada živelo". To vam je rođaci urođena nostalgija. Što bi Nikola Kojo reko stalno ta priča kako je nekad nešto bilo bolje.
Sa urođenom nostalgijom obično dolazi i urođena potreba da se novim generacijama ispriča o starim dobrim vremenima i onome što oni nikada neće imati.
2014 godina - Ma ovi sjebaše državu, ova omladina nema nikakvu budućnost. Ovako nije bilo za vreme Slobe. Kad se samo setim kako se tad lepše živelo....
1999 godina - Kad se samo setim kako se živelo za titovo vreme, a gledaj sad. Ovaj Milošević sjeba državu totalno, svi nas mrze zbog njega. Nemamo mi nikakvu budućnost.
1975 godina - Pre čovek nije morao da bude član partije da bi dobio dobar posao, a gledaj sad. I ako se učlanim u partiju da im udovoljim ne smem u crkvu da idem. Ma idi bre ovako nekada nije bilo, pre smo živeli slobodno.
1925 godina - Ova tehnologija neće ništa dobro da donese. Gledaj ti ovo, sad umesto kočija voze kola. Još malo će i čoveka da naprave na mašinu. U moje vreme nije bilo ovih govana, živelo se ljudski.
1885..1743...1664...............................1099....650......250........124.......
Početak vremena, rajski vrt
Adam: Al sam se smorio ko zmaj. Ceo dan spavam i jedem voće, da bar imaju neke ribe pa da jurim nešto, nego ova moja jedina u celom univerzumu. A ni ona neće da mi da, nego ceo dan bleji sa onim životinjama. Kad se samo setim kako je nekad bilo bolje.
Bog: Kad nekad, ti si stvoren pre nedelju dana, ovo je početak vremena.
Adam: Ma znam, to me jebava urođena nostalgija.
Generacije koje odlaze
simpatican izraz koji na jugu Srbije oznacava osobu koja je razmazena, tako reci dat joj prst, a ona bi i ruku
(gosti na rucku)
"Izvini, kumo, a sto ne nasece malo bolje ovaj kackavalj?
Ima li be i neka salata?
C'ima li nesto blagacko, da zablagnim ovoj, ce me utepa gorusica?"
Zenin komentar posle:"More vide li onoj? More toj ualeno, s'm iska, ne zna toj glad koje je!"
Nebeska pojava koja je odvajkada raspaljivala maštu onih koji maštu imaju. Pokušavajući da protumače poruku belog traga na beskrajnom svodu, razne kulture su ga različito čitale. Danas je preovladalo materijalističko tumačenje, pa će samodovoljni Zapadnjak, videvši zvezdu repaticu (kometu, padalicu), gramzivo pomisliti ili reći: "Make a wish!". Poželi nešto novo iz kategorije "Must have", da bude samo tvoje, da utoliš tu neutoljivu glad za posedovanjem bar do sledećeg "Must have" oglasa.
A Srbin? Srbin će reći nešto što dvodimenzionalnim umovima, uronjenim u materiju, zvuči kao nerazumljiv sklop reči. Kazaće: "Za grm, brale!". Kakav sad brale, za koji grm? Bez brige, zna ko treba da zna: onaj koji je rekao, onaj na koga se odnosi i Bog, kome su te reči mile.
Jer Srbin vekovima i pokolenjima veruje da zvezda repatica oglašava da je upravo tog trenutka, negde na svetu, neki nepravedno zatočeni sužanj utekao iz tamnice. Pa, ne mogući da mu konkretnije pomogne (jer ne zna ni ko je begunac, ni gde se bekstvo dešava), on mu, ozarenog lica, misaono upućuje savet: "Za grm, brale!". Il'za trn, il' za grm, skloni se pred poterom.
Pre neku noć, na vedrom nebu se ocrtao beli trag. A ja sam ga video. Iako gravitacija odavno vuče pogled nadole, još uspevam da se podsetim kakva sam vrsta živog bića, još uvek čelo traži da bude usmereno tamo gde treba - pravo i uvis, a ne u zemlju. I video sam beli trag na nebu, otpratio ga u svoj njegovoj raskoši.
Pre nego što je ono racionalno u meni stiglo da reaguje: "Ma daj, zar ti stvarno veruješ u...?!", ono iskonsko je uradilo svoje: "Za grm, brale!", prošaputah, radujući se onako kako to samo dete ume. Beži, sklanjaj se, i znaj da za tebe navija čitav kosmos, na čelu sa samim Bogom, kome su te reči mile, jer je bezbroj puta pokazao da, kada ga ljudi primoraju da se svrsta na stranu progonjenog ili progonitelja, On uvek izabere onog prvog.
Predmet koji ima primenu u dosta segmenata svakodnevnog života.
Osoba koja hoće da se druži sa svima i uvlači se u dupe ne bi li ispunila svoj zadatak.
-Vidi Delimano nutribullet, kakav je univerzalan, kažu da i konja sa njim možeš potkovati!
-Ma nosi mi to u pičku materinu, ovaj secko je zakon!
________________________________________________________________________
-Kako li se ovaj kreten druži sa njim? Koji daun jebote...
-Jebeš ga, čovek univerzalan i nema mu dalje.
To kad naiđeš na čvornovat zaguljen panj pa nećeš da šineš po sred njega nego ga šibaš okolo, otkidajući deo po deo, dok ne ostane samo čvor, e onda je već lakše. Prođeš pored Carigrada, zapamtiš gde su naprsle zidine, jebavaš se tamo po nekim anadolijama i balkanima pa se vratiš po glavno. A uvek se neko vraća po glavno, i po glavu.
- E, vidi deda Živana, znaš ti koji je to čovek bio, čovečina, a vidi ga sad, šlogiran sedi ispred kuće, greje ga sunce, suši ga ko mokru cerovinu, iskrajcovo ga život samo tako, samo truli čvor od njega ostao da ga još malo drži, al crno mu već iz duše izlazi, uskoro će da se vrati korenima.
- Uuu dobra ti ona komšinica!
- Hehe jeste, krajucjem ja to polako...
- Samo ti krajcuj al drugi će da je icepa!
- E tata idemo na eskurziju u Španiju! Spremi minimum 800 evra!
- Štaaaaaa?! Koooo?! Gdeeee?! Vodeeee!!!
- Stani bre ćero, de ćeš u čvor upredeni pusti mamu da ga krajcuje.
