Pauziranje u seksu zbog trajanja menstruacije.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Направили ми ову кућицу. Везали ме, и доносе ми остатке њихове хране, кад има... Жалим се. Кукам. Цвилим. Лајем. Узалуд. Покушавао сам и да се ослободим, да побегнем, да се осамосталим. Покушао...
Понекад ме пусте да се прошетам. Обично се тада залепи неки паразит за мене, па ми се смучи тренутна слобода. Дупло је платим. Пије ми крв и пије и пије... Не пушта... А ја се гризем, глођем, гребем, покушавајући да га се отарасим.
Кењам где стигнем. Најчешће, како сам везан, кењам у својој кући и око ње. Због тога ненормално много смрдим, што другима често смета. Али ја сам такав какав сам. Очекујем да други чисте моја говна. Очекујем. Али не... Највише волим да се посерем онде где је чисто, у зеленилу у неком парку. И не размишљам да л' ће другима да смрди и да л' ће неко да угази у моја говна. То је мени небитно. Ја често пливам у својим и туђим...
Сви редом ме пљују, псују и газе. Неки ми се радују. Кажу да сам добар. Ја машем редом. Радујем се кад ми се укаже бар мало пажње. Неки ме се и плаше, док други знају да пас који лаје не уједа, па су равнодуши на моје претње. Сувише сам мали ја за њих. Они су велике силе, а ја тек обичан српски пас.
Са осталим џукцима из краја пљујемо једну странкињу - чиваву - Фифи. Лицемерна је. Послушна улизица трпи разна срања и јебавања како би спавала у стану са газдарицом и добијала редовно воду и храну. Газдарица јој чак и говна чисти, а ова стално кења по каучу и стану уопште. Смешна нам је. Пре ћу да будем у говнима до гуше него да се повинујем неком и да носим оне геј розе чипкасте хаљинице.
Па ипак, и ја трчим, машем репом, глумим идиота јурећи лопте и гране које ми други бацају. Ни сам не знам зашто то радим. Биће да је генетика начинила идиота. Пљујем Фифи, а исти сам идиот. Само што лошије пролазим.
Увече лајем, јер тако морам. Нањушим лопове на километар од куће, ал ме газда често због тога шамара - каже да му не дирам пријатеље. Тако често гледам како нас пљачкају и ништа не радим да то променим. Не смем. Чуо сам да ако уједем руку која ме храни може да дође до боц боца боц па да ме успавају. Скоро су једног везали у џак и бацили низ реку. Ненормално се плашим тога, па машем репом и лижем прсте онима који су изнад мене.
Све у свему, неспособан сам да ишта променим, и дозвољавам да ми паразити уништавају крзно и крв. Свестан сам чињенице да сам се родио, да живим и да ћу да умрем као само један обичан српски пас. Само један обичан српски пас...

Суперлатив сисе, означава повећу анатомску творевину која се појављује у две инстанце на предњем делу тела, женскога. Некад и мушкога.

Сикица (сисица, сисић, титић) ---> Сиса ---> Сисурина.

Али, то је и карактерна особина.

Листа кучића који нису завршили еутаназијом, захваљујући шинтеру који беше тестамент свега оног доброг у свима нама. Завршили су у азилу, одакле су их усвојили људи који су им подарили срећу у остацима дана.

Парче даске, исечене на приближне димензије послужавника. Користи се када ти у кућу случајно сврне патуљак. Тада се дашчица која личи на послужавник узима, ставља се патуљку на главу и одатле се једе бурек. Патуљак се замоли да стоји мирно, што мирније може, и да рукама придржава дашчицу која личи на послужавник. Када се заврши са оброком патуљак се испрати до улазних врата стана и љубазно му се захвали.

1. strofa:
Ja sam matori jebač u najboljim godinama, menjam žene k'o gaće, sva memorija na mobilnom mi ode na imenik (Ema, Ena, Ela...), prošao sam mnogo toga u životu i iskustva mi ne fali.

2. strofa:
a) Ti si jedva punoletna (barely legal :-P ) i od svih na svetu si se zakačila baš za mene zato što sam nenormalno dobar matori iskusni jebač, a meni neprijatnooooooooo... Ali i u dete mož se mete...
b) Ti si žena starija - u najboljim godinama, a i ja sam stara kuka, znamo se ti i ja odavno, ali ti si sada udata i imaš decu od kojih jedno nosi moje ime da te podseća kad sam te pratio na (upisati prevozno sredstvo) za (upisati mesto)...

Refren:
Ja sam matori iskusni jebač sa setom u duši, generacija mi se malo osušila, ali u mene ne treba da sumnjaš nego svrati da slušamo ploče, širi noge da čiča zaore, pa da vidiš Kraljevića Marka...

3. strofa:
Zajebi sve, dođi čici, godine nisu bitne - videćeš iz izloženog, u naponu sam snage i volje, život je samo jedan, dođi da razmenimo iskustva i telesne tečnosti!

Ovako mudri roditelj kuraži i vaspitava svog sina

Проћи кроз сито, решето и филтер папир говњиве егзистенције. Ићи животу уз и низ карину периодично, до момента кулминације.
По рођењу, Пушача Курца Живота је кева чедоморка испустила у помије. Док су деца његовог узраста хасала козје брабоњке и сапун с укусом шумског воћа, он је био потеран да ратује у самом пркну света, где му је шрапнел трајно издепилирао леђа, ноге и мошнице. Оседео пре треће деценије живота, женио се, разводио, котио. Не рачунајући бракове, прошао кроз још неколико ратова.
Док би светина радије пунила стомаке пивчугом, он би наливао избушену јетру вињаком док му се кутњаци не расклимају. Мењао жене и вере као гнојаве завоје, селио се као стидна ваш, спичкао сву имовину на трке керова, а притом успео да задржи зајебани аристократски подсмех испод машћу натопљене брадурине.
Довољно интелигентан да схвати у какво је ништавило и седам јегера свет забасао, а довољно мудовит да одслуша комплетну дискографију Пеперса, повући обарач му и није била толико мучна радња.

Šljivovica za koju ti posle prvog gutljaja treba minimum minuta da kažeš: dobrrra.

Српска свадба. Најављује се месецима, а сада је и коверта у твојим рукама. Држиш је цепаш и вадиш.
И док прелећу зенице преко стихова чудиш се јединки која их је створила, тој уметничкој индивидуи несхваћеног духа која је на крилима маште и инспирације изрођена из вечне, несебичне љубави младенаца, и која се, јелте, овом приликом крунише браком, и притом си и ти позван да својим присуством увеличаш весеље, створила ове стихове, ове риме достојне божанскога трона, а онда и маси која их удивљена чита, и која их увелико користи да позове своје преувеличаваче весеља на тај сваком мили догађај препун радости и хармоније.

О Бого ал' је љута. Како те историја није ничему научила опет си засрао. Засрао си горе и масовније него одред фока после три тоне покварених шљива. Толико си засрао да не да нећеш јебати, него нећеш ни шетати а ни гледати. Ма нећеш ни дркати. Ма мораћеш да се запослиш у водоводу и канализацији да би могао све то да очистиш!

Лоше си поступио, знаш да си крив. Кајеш се. Али касно је. Извињаваш се, молиш за опроштај, купујеш цвеће, бомбоњере, гори си папучар од Пуме, више те јашу него баба Станину полумртву кобилу Шану, бацаш се на колена к'о несрећни Ера Клептон пред Лејлом, питаш за још једну шансу...

Osoba koja stoji uspravno i drži kuglicu u ruci dok mi pokušavamo da u sebi probudimo Supermenove moći rendgenskog vida i provalimo ispod koje šibice se ista nalazi.
Najteže je prihvatiti činjenicu da sami biramo šibicara kojem ćemo dati novac da bi nam pružio lažnu nadu u bolji život dok u podsvesti znamo da samo njega bogatimo.
A kad mu bude dosta, predaće tezgu i šibice sledećem.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Čovek kojem je svaki dan ludnica na poslu.

Мушкарац који нема муда да каже девојци у очи да хоће секс.

Српска народна песма, уједно и песма о вероватно најкуљем од свих хајдука икада.

Након девет година живота у страху да ће му Радоица пререзати гркљан на спавању, ага Бећир-ага ухватио Радоицу и сместио га у тамницу са још двадесет хајдука. Они кад су га видели, моментално су пали у бедак, јер им је он отприлике био једина нада за избављење, но, он им рече да искулирају, пошто има план, рече - ''Направићу се мртвим, па ће ме Турци изнети из тамнице и сахранити, а ја ћу се већ искобељати из земље као Ума Турман у Кил Билу 2!''. Ујутру 20 хајдука позва тамничаре, те им рекоше да избаце леш, да им не би ту смрдео кад почне да се дезинтегрише. Ага Бећир-ага је био приглуп човек, па се ладно примио и наложио слугама да га закопају, но, жена му, Бећир-агиница беше паметнија и провали да Радоица глуми, па рече слугама да подложе ватру на љубавном тепиху му и тако му ураде фрај депилациони третман. Подложише они ватру, а он, наравно, писнуо није. Јунак. Не прими се ни на то Бећир-агиница, јер за разлику од свога мужа она није била пријемник, те рече слугама да донесу змију присојкињу и да му је туре у ногавицу, не би ли се он уплашио. Змија присојкиња, кад му је кренула уз ногавицу, не да се Радоица није уплашио, већ се змија усрала од страха кад је видела питона и побегла главом без обзира. Но, Бећир-агиница се ни тад није примила, те наложи слугама да му ураде маникир и набију по ексер испод сваког нокта. Ураде они тако, наравно, Радоица опет не писну. Ни то агиници не беше довољно, па се досети та је Радоица трситељ, да би лево мудо дао за добру рибу, те доведе преда њ двадесет најлепших Туркиња и међу њима прелепу Хајкуну. Кажу да је Хајкуна тако добра риба била, да је и сам Бог помишљао да сиђе с неба и испроба своје чедо. Заигра Хајкуна пред Радоицом, а њему се насмеши јуначки брк кад је онако једру угледа крајичком ока. Наравно, и Радоица је био баја, па се и Хакуна наложила на њега и бацила свилену мараму преко њега, да га не провале. Ово је, у ствари, била велика Бећир-агиничина грешка. Да је Малом Радоици скинула панталоне, па тек онда извела лепу Хајкуну да заигра пред њ, десиле би се две ствари: Мали Радоица би најеб'о и био проваљен, а сви би се питали зашто ли га кој' курац зову Мали. Докурчи Бећир-агиници, те рече слугама да Радоицу баце у море и нахране њиме рибе. Баце они њега у море, а он кад заплива - ма, и Фелпс и Чавић би пали на дупе. Исплива он тако на неку плажу и тамо повади ексере из ноктију, те их метне у џеп, решен да истог дана неком јебе кеву. Врати се он у Задар град и пришуња се двору аге Бећир-аге, те види агу и агиницу како се спремају за неко тршење (напокон, пошто мисле да више нема Радоице да дође и истрси их заједно). Улети јунак Радоица у собу и у једном потезу отфикари аги главу, те рече агиници: ''Јебем ли ти маму, да ти јебем! Знаш ли, курво, како боли кад ти неко набије ексер под нокат! Ту су јебени нервни завршеци!'' Узе Радоица оне ексере, те јој наби пола ексера под нокат, а ова испусти душу. Радоица онда нађе Хајкуну лепотицу, она му даде кључеве од тамнице, те он ослободи своје хајдуке, као и кључеве од ризнице, те он подели дукате с њима, а Хајкуну одведе у Србију, прекрсти је у Анђелију, узе је за жену и направи буљук ситне деце, време губио није.

То је била прича о Малом Радоици, најкуљем од свих хајдука икада.

Poslednji pokušaj nekrofila da se izvuče.

Čarobni štapić eufemizama kojima se služe pedagoški radnici /valjda su radnici/ da bi simpatičnim, šifrovanim sajns fikšn jezikom, jednog običnog čovekolikog Zemljanina- minijaturnu repliku homo-sapiensa poznatijeg u narodu kao dete, preobratili u nama potpuno nepoznato biće i, shodno tome vanzemaljskog intelekta i postupaka.
Beleške koje se na kraju školske godine upisuju u đačku knjižicu nam poručuju da se to midžasto stvorenje ispraćeno iz kuće onako prljavo, pospano i garderobno što istrpano što nakaradno, pertlama nenapertlano, sa strane posmatrano kao naizmenična struja koja malo vuče torbu, malo torba njega, odmah po ulasku u hram znanja i prvim korakom po školskoj stepenici iz sasvim zadovoljavajućeg prosečnog truta metamorfira u marljivu pčelicu supersoničnih sposobnosti koja se spremno baca na obuku savladavanja svih prepreka ovog sveta.
Dakle taj neko ili u školi ima drugo lice ili neko tu dobro sere.

Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.