Baš kao što je pronalaženje igle za kukičanje za šivaću mašinu "Bagat" komada jedan u n^2 plastova sena zahtevan i značajno otežan posao, tako je i pronalazak nečega kvalitetnog "made in PRC" kod malih nezvaničnih distributera-azilanata put posut trnjem i šoderom krupne granulacije. Verovatnoća da će te ovako nešto zadesiti jednaka je verovatnoći da u (pokojnoj) "Zastavi" kupiš dugotrajni "jugo" - minimalna, ali kad se desi, čini ti se da je svaki golub na ovom svetu odlučio da te dekoriše celokupnim sadržajem svog sengrupa.
- Pošto ti ovaj trimer za živicu? - Pesto dinala! Mnogo dobav! - Aha... Imaš nešto jače? - Taj dobav! Pesto dinala, mnogo supel! - Ne, imaš nešto čemu neće da se slomi nož na mladoj lucerki? - A! Vidim ti u očima mir! Ti si taj! - A? - Mir, mir, mala moja krompirova zlatice! Prošao si vrata na koja kucaju samo malobrojni, ali budi strpljiv! Potok koji juri ne uzburkava reku! - Znači nemaš? - Oh, srećnog dana! Imam, imam, drugima sam prodavao trimere što ih proizvođahu đaci iz Baodinga na časovima opštetehničkog obrazovanja, a on je čekao na tebe da se pojaviš, da ga uzmeš i krotiš šimšire i tuje! Ali stoj - da li si ga dostojan? - 'Oćeš da mi daš ako imaš? Ako nećeš, idem. - Tri mu je konjske snage, makaze 50 inča, vatrena mu sila suklja kroz auspuh kaogod ždrepcu stepskom dah za hladnih dana! Pogledaj u srcu svom i reci - nisam li ga dostojan? Šta ću za njega žrtvovati? - Sedamsto. - Ko ima novca, zmaju je po snazi sličan! Nosi ga, mali moj morski krastavče, nosi ga i zapamti: trava se povija pod nogom što je gazi! - Prijatno.
Mreža koju posebno volim jer kad sam na njoj Novak Đoković mi zvoni na interfon i bole ga kurac i smara me da idemo da mrljamo koks iza arene i da plašimo babe na jacpi.
ZVRRRRRRR -halooo -BRATEEEE NOVAK OVDE, JAO JEBOTE AJ IDEMO GAELU NA GAJBU -novače dobar si ti i sve to, al spavam brate...radim za dva sata -AJ PLAŠIMO BABE BRATEEEEEE!!!!
Ako recimo neki muškarac umisli da je zec(ili tome slično) i počne da se ponaša i oseća kao zec, a pritom je evidentno da nije zec-pošto je čovek, neminovno je da će posle nekog vremena biti smešten na psihijatriju i biće smatran bolesnim čovekom. U bolnici će psihijatri pokušati da ga izleče od te njegove bolesne fantazije.
Ali ukoliko neki muškarac umisli da je žena(ili tome slično!) i počne da se ponaša i oseća kao žena, što evidentno nije - kao što ni onaj mučenik od pre nije bio zec, ne samo da neće niko pokušati da ga izleči, nego će se hrpa nevladinih organizacija boriti za to da se ta njegova bolest smatra normalnom i zahtevati od svih njemu bliskih da tu njegovu bolest prihvate kao nešto sasvim normalno i kao njegov lični izbor i slobodu, a automatski dobija i titulu "gay"!
Pa lični izbor i sloboda biranja i onog prvog je bio da živi i da se oseća kao zec i nikog da ga razume, pa da mu pomogne u tome!
Obojica se osećaju kao nešto drugo, a ne kao ono kako su se rodili, a samo ovom što se oseća kao žena se pomaže, a ovaj drugi treba 'ladno da ide u ludnicu!
JA se ovom definicijom borim za prava svih, a ne te tamo neke gay organizacije..! Borim se za prava ovih koji misle da su zečevi, Napoleoni, itd... Gde je tu pravda, gde je tu jednakost, gde je njihovo pravo da se javno deklarišu tako kako se osećaju?!
Zašto je samo njima zabranjeno da se osećaju i izjašnjavaju kao ZECOVI?
Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.
Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.
A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.
Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!
Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.
Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.
Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)
Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.
Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.
Đonara je prečista, nečista savest svih.
Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.
Alfa - Ogrešismo se o dete... Beta - Ko se, bre, ogrešio?! Pa, kako si ti zamišljao to da uradimo? Gama - 'Ajde, bre ,znaš ti koliko ja usta 'ranim? Delta - Meni se položaj drmao položaj. bre! Epsilon - To je tako moralo... Zeta - Ma. preterujete ništa mu neće biti. je l' da? Eta - Ja ne znam zašto uopšte pričamo o tome... ... Omega - Dosta više. Ništa, u stvari, i nije bilo. O kakvom detetu vi govorite? O kom svetu? Je l' ste sanjali nešto? 'Ajde - kraj.
Inicijalna kapisla koja iz malog mozga povuče neka davno zaboravljena i uredno uskladištena osećanja, mirise i slike. Pokreću ga potpuno indirektne asocijacije, slučajni susreti i neočekivani događaji, a u stanju je da u momentu pokrene lavinu misli koje razbucaju telo, uskomešaju vihore i na površini duše naprave dar mar, pravolinijskom putanjom pustošeći prolaz po sred mozga i ako je sreće, ponovo neprimetno kako su stigle, šušnu, nestanu, i za sobom, kao magijom, zatvore načinjenu štetu.
*Da se razumemo, nisam romantičan uopšte, ali, jutros je, pravo niotkuda, na moje rame ateriralo perce neke ptičurine, gadljivim pokretom sam pokušao da ga stresem sa ramena, a ono se uskovitlalo i pravo meni pod nos, zagolicalo me i odjednom osetim dodir onog čuperka...i ukapiram da miris njene kose, kao eho odzvanja u meni već godinama, a nisam siguran osećam li ga u nozdrvama i nosim svuda sa sobom, pa je možda to razlog zašto odavno sebi nisam kupio parfem ili ga, da zvuči još luđe, čujem kao šuštanje jesenjeg lišća pod đonovima..Ih, mirise čujem? Biće da ludim..ne, ipak čujem njen glas, ali, zaboravio sam njegovu boju, zaboravio sam te površne stvari, ali znam da je boje maslačka, golica me njen pogled dok joj objašnjavam stvari koje zna, ali uživa u tome da joj ipak pričam, smeškam se, jer je skoro već deceniju nosim na ramenu iako ona to ne zna, sve što radim, radim posmatrajući se njenim pogledom i... Molim? Da, četvrt praznog i jogurt, molim Vas.*
U svetu danas postoji približno dvesta država, svaka od njih je po nečemu posebna, Kina ima dve milijarde stanovnika, Rusija po teritoriji, Brazil ima kafu i fudbal, Austrija ima Beč, Estonija, Litvanija i Letonija nekako idu zajedno, U Švedskoj je "hladno, al' standard", Vatikan ima papu, Kolumbija Eskobara, Bugarska Nesebar, Nemačka i Srbija Golfa dvojku, Ukrajina krizu, Nepal Dalaj Lamu, pa čak i zemlje poput Svazilenda, Butana, Istočnog Timora i Zelenortskih Ostrva imaju nešto za šta ste nekada negde čuli, ili znate nekoga ko zna nekoga ko je nekad negde nešto o njima čuo. Sa druge strane tu je i Moldavija zemlja o kojoj manje piše na vikipediji nego na deterdžentu za veš, vermiform appendix, slepo crevo, zemaljske kugle, čardak ni na nebu, ni na zemlji, tampon zona između Ukrajine i Rumunije, superlativ neznanom junaku, Fulam u smislu suverenosti. To je crnomorska zemlja, koja ne izlazi na Crno more, republika koja nema predsednika, već privremenog vršioca dužnosti koji sedam godina izvlači zemlju iz krize. Moldavija je najsiromašnija država u Evropi. Ima jednu pokrajinu, koja se zove Gaguzija, i koja je jednostrano proglasila nezavisnost, a osim Moldavije, nijedna država u svetu je nije priznala. Kada ukucate na guglu "znamenitosti Moldavije" Gugl se smori, jer postoji nešto što ni on ne zna. Stanovnici Moldavije se izjašnjavaju kao Rumuni, jer verovatno ni oni za Moldaviju nisu čuli, govore rumunski, pa čak su i zastavu ukrali od iste. Jedina stvar za koju Moldavija služi je da promašimo odgovor na pitanje "Kroz koliko zemalja protiče Dunav" jer je kači u dužini od 570 metara. Za Moldaviju je mogao jedino čuti prosečan kladioničar, igrajući na Šerif iz Tiraspolja.
- E tebra, zamisli ubodemo džek pot 4 miliona. - A joooj, ne znam šta bih radio sa tolikim kešom, možda bih čak zapalio i do Moldavije. - Gde je to? - Ne znam.
Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.
Jutros. Prilazim pekari Friteza. Red ispred barake (više liči na golubarnik napušten s početka prošlog veka nego na mesto gde ljudi jedu, al' zato burek prste da poližeš). Vreme tmurno, oklembesili se ljudi, savilo glavu i staro i mlado, računaju verovatno kako da se uklope sa skresanom platom i ubogaljenom penzijom. Mlado devojče ispred mene odustaje i oslobađa mesto. Ostadosmo samo nas desetak muških da pouzimamo hranu i begamo. Al' ne biva. Unutra kao da tri radnice porađaju četvrtu ili se dešava neka grđa muka. Ote se prdež gladnog stomaka jednom deki, pronese se karaburmom, a ja konačno uđoh unutra po svoje nutrijente. Zastoj. Četiri žene bezizraznih bledih lica nesvesno glume loptice za fliper, zuje iza pulta, odbijaju se o zidove, vraćaju se, lutaju, odlaze po nešto, donose ništa, niko ne dobija uslugu. Mislim se u sebi: “hoćete da vodite državu, a ne mož' da se organizujete da nam podelite po burek i jogurat, ne tražimo mnogo!“ Nekako dođe na red debeljko kome spakovaše u džakove četvrt pekare, odvuče svoju guzičetinu i gladne oči i oslobodi mesto njemu-kralju doskočica i motivišućih fraza. Iz okovratnika maslinasto zelene jakne (najverovatnije iz seknd henda vojnog otpada) promoli se špicast, tanak nos, i čovek progovori: - Jednu lepezu sa sirom, kiflu sa džemom, jedan osmeh, i jedan jogurt! Kad čuše ovo za osmeh sve radnice se nasmejaše (čudo jedno), jedna pokri prazninu gde bi trebalo da bude zub (ili dva, tri) i prasnu u smej: -ći ći ći ći Radnica sa tetovažom na vratu (mlado pičence, onako nije loša, samo ko zna koliko je ta istetovirana ako je i šiju popunjavala, na nadguzju je verovatno scena usekovanja Jovana krstitelja u hd koloru) isto pršte u smeh pa prionu na kasu. Dok si reko sirnica svi bismo usluženi i sretni. Izađoh sa svezanom kesom napolje, a ono sunce granulo.
Postulati kvaliteta defke, sa terminologijom inicijalno poteklom od Luksa Uč'telja. Ako kaniš napisati dobru defku, ne smeš pisati lošu, te evo kratke legende ovih izraza, kao vodič za novajlije željne slave i on-lajn pražnjenja libida.
Ovsebujnost (sveobuhvatnost, sistematičnost) podrazumeva da defka obrađuje malo generalniju temu od "Svraba međice na drugom času prepodnevne smene". Čak i ako je tematika specifična, poželjno je da ima određenu strukturu, da ne kažem glavu i rep. Naravno u tom žaru pisanja ne budi Tolstojevski, jerbo to onda teško da će iko čitati, a i Kaizenu će da lupaju penale zbog prekoračenja disk-kvote na moldavskim serverima.
Visprenost. Defka bi trebalo da bude originalna, da zaintrigira um i zavrcka poput bijonsare u elastinu. Šaljive fore i prežvakane igre rečima, te prepotopske pošalice sa rabljenjem parova tipa "mudo/jaje", "ženska/riba", te njihovim beskonačnim kombinovanjem u sintagme "Jaja na oči", "Riblja salata" i sl. sačuvaj za teču iz Rekovca ili eventualno za Dane kajsije u Miokovcima i muvanje pripitih pičadi između bisa Radeta Jorovića i napeva Crnućanki.
Živina. Iako je ovsebujna, defka mora biti pokretna, pitka, da klizi ko 'ladno pivo niz jednjak nadničara. Umotaš li je u previše mambo-džambo rečenica, gubeći i sam nit dok je pišeš, tek će nesrećni čitalac biti u rarebusu i zastati nasred pasusa, zarobljen u brzovezujućem cementu haosa. Kao što je dobar film stvarnost lišena dosade, tako bi trebalo da i dobra defka bude okraćena za osrednjost, ostavljajući samo čitko slatko jezgro. Ne zaboravi pravopis, velika slova i ostalo. Evo ti nekoliko znakova interpunkcije, da ti se nađe za početak: .;-,;,,:.’’’
Šašoljivost. Zajebancija. Život je apsurd i hajmo se sada malo, brate, zavitlavat' sa tim. Defka treba da zasmeje čitaoca, naravno ako nije od onih ozbiljnih (pogledaj pod Mehkoća). Da se nolajfer koji zavaljen u dvosedu čita, dok gricka čips i natapa ga kolom, zaceni lepo od smeha, zakašlje od slano-slatke smeše u ustima, ispljune većinu na monitor, i mal' ne krepa od trunke Debelog-Čipsa-Što-Ga-Reklamira-Sergej-Jebo-Dedu-Svog-Trifunović, upale u dušnik mu.
Mehkoća. Duševnost, humanoća. Obično krasi one ozbiljne defke, koje te ispune toplinom ili te nateraju da se nakratko zamisliš nad životom, a onda se preneš i nastaviš da gađaš ukućane praznim limenkama od piva. Ume da se iskombinuje i sa šašoljivošću, dajući miks sete i humora. Mehkoća ne sme preći u patetiku, a granica ume da bude tanka poput jeftinog toalet-papira. Ako si mislio žaliti što si nejebač, promeni kanal. Mada, ovde su svi mahom apstinenti prvog reda, eh, kada se samo setim, kako sam nekad… Kah, Kah.. Uglavnom, mehko nije pičkasto, nego, pa: meh-ko. I kapak!
Kasniti za većinom, glavninom grupe ili populacije.
- Ajmo deco, dvoje po dvoje. Markoviću, zašto si tako zaostao? - Odvezala mi se pertla, učiteljice. - A dobro, ja mislila da je genetski, ali hoće to i od pertle.
