Pojava da ljudi po ceo dan rade da bi otplatili ogromnu kuću koju koriste samo da bi prespavali u njoj.

Од свих изума које је човек створио, често се говори да је точак најважнији. Е па није, књига је најважнији. Књига генерално ником није нанела зло ,наравно, можемо рећи био је "Mein Kampf", увек имате тај 1%, али оружје је много више нанело зла, новац је много више нанео зла. Значи ова максима „Књиге браћо, а не звона и прапорци“, у савремено време можемо тумачити као И књиге И прапорци. Јер су и народна музика (читај звона и прапорци) у ембрионалној бити човека.
Не смете увести диктатуру просвећености, јер се пре или касније то увек завршило идеолошком диктатуром и логорима смрти, али исто тако не смете увести диктатуру шунда. И не забранити књиге, него просто их не штитити. Организована држава је држава уравнотеженог развоја елитистичке и народне уметности. Она у исто време форсира звона и прапорке да би од тог новца преко пореза исти усмерила на књиге. Значи ако опорезујете те људе који учествују у популарној народној култури, ви НЕ смете да их понижавате и кажете „јаооо ви сте турбо фолк, ви сте стока, а ми смо господа из круга двојке, која свој идентитет не гледа према томе што нешто ради, него што вас пљује“.
Држава мора да им призна патриотски значај на један начин, јер не можете сад да је нпр Тома Здравковић жив, (узимам њега као врло озбиљног уметника који је заправо на модеран начин интерпретирао Бору Станковића кроз медији који је њему близак), ви се не можете од таквог човека оградити... „јаооо, има концерт у Бугарској, сад ће се тамо скупити неки примитивни Бугари“, ви морате да као држава стајити иза таквих својих вредности. Јер када може Енглеска да стане иза групе наркомана који се зову "Rolling Stones", чија музика је сјајна, али у основи је то исто. И једно и друго је далеко иза Рахмањинова, Моцарта и Хајдна. Значи за класичну музику су и рокенрол и фолк кич, са мање или више нијанси, и кад Енглеска може да стане и да титулу "Sir"-а Mick Jagger-у, јер од тога има користи, можемо и ми иза Томе Здравковића. А онда од пореза, ми као, надам се организована држава, нећемо дозволити да тај новац оде у руке неком од, до зла Бога корумпираном, политичару, него ћемо тај новац директно усмерити у развој младих талената који свирају нпр виолину. И то не апстрактно, него ћемо рећи име и презиме. Тада ће то добити смисао, јер ће и једни и други да се осете као део организоване државе и то је онда у неком најширем метафоричком смислу, могла да буде парафраза те велике Доситејеве максиме „Књиге, књиге браћо, а не звона и прапорци“, под један „књиге, књиге браћо“, али и „звона и прапорци“

Поруке приликом којих се честита одређени празник, од стране пошиљаоца, којег заболе баш курац за примаоца. Без трунке аутентичности и посвете, ради лицемерног испуњавања социјалних норми. Често стижу од људи, са којима више немамо никакав контакт у животу, а неким чудом се још увек налазимо у њиховом именику, који они темељно тероришу овим спам порукама, ни не сећајући се лица многих људи којима спам поруке шаљу. Не јебавачки, искрени став у којем се уместо овакве љигаве, не шаље никаква порука и игнорисање наставља, исказује већу дозу пажње и поштовања према примаоцу.

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

Interesantna grupa ljudi kojoj ni burek nije svetinja, a kamoli kakva druga hrana. Uz jogurt im je omiljeni prilog pričanje raznoraznih gadosti, od kojih se običnom čoveku javlja želja da tek unetu hranu brže-bolje izbaci iz sebe.

Kako je Iran sve sem sekularne drzave,njihov recnik slenga bi,za razliku od naseg,bio pun religijsko fanaticnih definicija sa neverovatnim prosekom uspesnosti,Ako bi se I pojavio neko kao sto je autor talentovano_glup,vlasti bi ga odmah pronasle I obesile na gradskom trgu za primer.

Насловна страна:
Интервју са Председником: САМО ШТО НИСМО УШЛИ У ЕВРОПУ
Премијер: САД ЈЕ СУПЕР, АЛИ БИЋЕ ЈОШ БОЉЕ
Коштуница: нешто-нешто-КОСОВО

Политика:
Министар економије: Порез на ПДВ је неопходан за излазак из криѕе из које смо успешно изашли
СРС: Министар економије је јудеомасонски амерички плаћенички Американац и западни амерички слуга који финансира тајкуне
Црква: Измена преамбуле Устава није у складу са традицијом српског народа
Коштуница: нешто-КОСОВО
Конузин: Коштуница је много добар човек, штета што није премијер, Србија би одма' добила петсто милијарди евра од Русије

Економија:
Мркоњић: ОВЕ ГОДИНЕ ПЕ'СТО МИЛИЈАРДИ КИЛОМЕТАРА АУТОПУТА, ДВА'ЕС' МИЛИОНА СТАНОВА И ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ КОСМОДРОМА!
Делта холдинг: ПРОДОР НА МАЛОМОШТАНИЧКО ТРЖИШТЕ
Министар трговине: Субвенције за велика предузећа ради продора на маломоштаничко тржиште
Синдикати: Врућа синдикална јесен
Коштуница: нешто-ЈУЖНИ ТОК-нешто-КОСОВО

Свет:
Русија: Путин лупио шаком!
Русија: ПУТИН: нема лабаво!
Русија: Путин се сликао у чеченској народној ношњи, жене полуделе
Русија: Медведев поздравља Путинову решеност
Русија: Путин забринут
Европа: Пропаде евро, рубља расте!
Америка: Обама се опет заложио за мир
Италија: Берлускони: Овима што ме оптужују је криво што нису потентни као ја!

Репортаже:
Косово: Службеници не примају додатак на тринаесту плату, останак није могућ, нешто-нешто-КОШТУНИЦА
Штрајк у приватизованој фабрици бродске ламперије: ОПЉАЧКАШЕ ОВАЈ НАРОД
Гасе се села: СТАРАМАЈКЕ НЕМА КО ДА ОДМЕНИ
Прве жене полицајци: ЛЕЛЕ МАЈКЕ, СТИГЛЕ ПОЛИЦАЈКЕ!

Региони:
Београд: ПОСЕЧЕНИ ПЛАТАНИ
Београд: Куда с платанима?
Београд: Шта уместо платана?
Београд: Пукла водоводна цев у улици Груча Маркса

Фељтон:
Добрица Ћосић - ТИТО И ЈА: 230. Подривао сам систем изнутра

Клуб познатих:
Јелена Јанковић: КАД НЕМА ПРАДЕ, ДОБАР ЈЕ И ГУЧИ
Динча: ЈЕБ'О САМ СВЕ ПО СТУДЕЊАКУ!
Рада Манојловић: ВОЛИМ МИЛАНА
Далибор Андонов међу младима познатији као репер Гру: Спремам нови албум
Коштуница: Слободно време проводим на Косову
Матија Бећковић: Слободно време проводим са Коштуницом

Спорт:
НОЛЕ РАЗБИО! Победа Београђанина за пласман Србије у Дубаи
ЗВЕЗДА: НАМЕШТЕНО ЈЕ!
ПАРТИЗАН: ЈЕСТЕ!

Signal nakon kojeg se munjevitom brzinom sklanjaju slatkiši sa stola.

Za većinu tinejdžera, a boga mi i odraslih najpoznatiji umjetnici renesanse su naravno čuvena četvorka nindža kornjača. Jer da nije bilo nindža kornjača prosječan stanovnik naše zemlje (a i svijeta), vjerovatno da ne bi poznavao Donatela, Rafaela Santija, Mikelanđela, dok bi za Da Vinčija vjerovatno čuli iz Da Vinčijevog koda.

Jer iskreno malo ko je od nas čuo za Bruneleskog ili Albertija, Mazača, ili Verokia. Jebi ga bilo je samo četiri kornjače. Ali hvala im, jer današnja djeca vjerovatno neće ni to znati, ali će znati ko je pikaću, jugi, ben deset,...

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Propagandni filmovi čije su se teme menjale u zavsinsnosti od američkih operacija u svetu.
U suštini uvek postoje dve strane- dobra i loša. Dobri momci su Ameri, a loši: Rusi, Srbi, Nacisti, Talibani... Dubokoumnu poentu i drmatičan kraj lako je predvideti posle deset minuta gledanja bez titla.

Рођен је у сеоској породици. У раној младости се истакао као јуначан и дрчан младић, познат по томе што је рукама убио вепра у 6. години живота. Кад је мало одрастао, радио је у каменолому код мрског капиталисте. Ту је видео сву бол и неправду који влада у систему где је човек човеку власник. Са 15 година га жандари терају у затвор, јер је лопатом истукао злог капиталисту који је поштеним радницима закидао од плате. Када је почео рат,он се са 18 година придружује народноослободилачкој војсци Југославије и њеном вођи, Маршалу Јосипу Брозу Титу, највећем сину наших народа и народности. Истакао се силним јунаштвом у народноослободилачкој борби:

-На Сутјесци је са шмајсером у коме је било пола метака у шаржеру и две кашикаре самостално победио целу непријатељску дивизију, да би потом купио и износио рањенике под тешком артиљеријском и митраљеском ватром кроз минско поље. Кад је пренео све рањенике хватао је бомбе које је окупатор бацао и враћао му их назад речима: Носи ово Хитлеру и Павелићу!

-Игмански марш је прешао без кошуље и чизама, чизме је уделио промрзлом куриру, а кошуљу уделио другарици партизанки. Ватрено је бодрио другове партизане да истрају у борби против мрског окупатора. Кад су се партизани одмарали поред ватре, он је седео у снегу, своје место је уступио рањеном другу.

-На Козари је дуал-виелдовао два митраљеза марке МГ-42, и са њима је жестоко распалио по окупатору. Са њима је и јуришао, први испред свих, на непријатељски бункер.

-На Дрвару се истакао хедшотовањем падобранаца, елиминацијом целе чете једном гранатом, искакањем пред метак који је био испаљен на друга Тита, и јуначки индивидуални јуриш на наступајуће трупе са одломљеном буквином граном у рукама. Овај његов јуриш је остао забележен од стране младог америчког извештача имена Џорџ Лукас,који се случајно ту затекао,и касније искористио те фотографије и записе као инспирацију са стварање Џедаја.

Његова погибија је била велики погодак за народноослободилачку борбу. Сви партизани су плакали, а прича се да је чак и Маршал пустио сузу, мада то вероватно има везе с тим што му је мушица улетела у око.

-Погинуо је разбијајући немачко-италијанско-усташко-четнички обруч који је опкољавао његову јединицу. У првом јуришу му је гранатом откинута нога. Међутим, он се није предавао,него је узео штаке од болничара и кренуо на окупатора наоружан штакама. У том јуришу му је бомба откинула другу ногу. Другови партизани су га узалудно наговарали да одустане, он је наредио да му дају кашикаре и шмајсер у руке, и да га носе напред. Замало да се пробију,кад се појавише тенкови који одбише партизане назад. Он је остао напред ,пуцајући на мрског окупатора. Елиминисао је цело крдо четника наоружаних барјацима, сатарама и ражњевима.Један Краљевски Тигар је кренуо ка месту где је он лежао,херој зубима отвара последњу кашикару и баца је под Тигра. Тенк је уништен, а возачев леш испаљује пројектил који уништава читаву чету непријатеља (ригор мортис) Херој издише, пошто је у њега испаљено више метака него што је Цигана на Зелењаку. На хоризонту боје крви се указује лик Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина.