Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.

Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.

Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.

Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.

Što kaže moja baba kad krenem u crkvu:
- Kad se svi krste, krsti se i ti, ne mož da omaneš sve i da oćeš.
- Nemoj da ideš prljav, nije lepo, šalje lošu sliku o tebi (namig), možda vidiš i neku pristojnu curicu, pa šta će ona da pomisli kad te vidi takvog ko iz kanala! Obuci nešto čisto, nemoj novo, jer ćeš ispasti pomodar, a ja to, sine, najviše mrzim! Svi bi sad da idu u crkvu, koj kurac!
- I obavezno čiste cipele ili patike! Pa ulaziš u Božju kuću valjda, zamisli da dođe neko kod tebe u kuću sa blatnjavim čizmama!
- Prekrsti se i na ulazu u portu i pred vratima crkve. Nemoj to da zaboraviš!
- Kupi sveću, ali nemoj neku malu, će se smeju ljudi. Kupi bar one od 35 dinara i zapali sebi za zdravlje, babi ne moraš, dosta sam ja preživela... I upali jednu za deda Žiku, Bog da mu dušu prosti... Ali tamo dole, za mrtvake, nemoj gore, za ove žive, da ti se ne smeje neko.
- Kad sve to završiš, meti neku paru na one slike i ikone, valja se.
- Stani sa desne strane, tamo su muškarci, levo stoje žene.
- Ćuti i slušaj popa i gledaj dole, kad kaže AMIN - ti se prekrsti. Nemoj prvi, možda ga nisi čuo lepo. Opet gledaj druge, da ne štrčiš ko pevaljka u kafani...
- I nemoj da psuješ! Ni naglas ni u sebi!
- I ponesi ona jaja, će se tucate tamo, valja se... Vaskrs...

Kao prvo da kažem, žene, ovo nije Hladni rat! Nije Berlin 1967, a vi morate govorom tela da prenesete poruku o lokaciji sovjetskih raketa, zagorelom balvanu kojem taj trzaj vašeg ramena ama baš ništa ne znači.Najdvosmislenija stvar na svetu. Ne mora sve da bude toliko diskretno. Uzmite u obzir činjenicu mi NE UMEMO da čitamo između redova. Način na koji držite piće, sklanjate pogled, naginjete tela, naglašavate pojedine reči, naše sive ćelije ne nadražuje ni malo. Zaslepljeni smo picom. Koristite ili reči, ili gestikulaciju pariskih profesionalki. U suprotnom, od koitusa ništa.

Oh, meni, blagog li muzičkog ugođaja! Sergej miluje svojim talasajućim glasnim žičicama audio-vizuelni kompleks jednog, u srce pogođenog, čoveka. U stvari, ne čoveka, već ljudine, jer ljudina ne brine šta o njoj pričaju, ljudina ne krije da se raspamećuje od bensedina i sveže smiksanih numera Sergejevih kad mu muka srce mori.
Ta žena, žena sa deficijencijom srčanog lokaliteta, što gazi po egu našeg junaka, nastavlja da kidiše na gladne, a neiskusne gospodinčiće. Ta žena ostavlja za sobom uplakane grdosije dimenzija prosečnog terenskog vozila, kiteći ih karakterističnostima pretpubertetske curice koja je upravo odgledala Titanik i nije joj jasno što se Dikaprio ne trlja sa ženama u vodi kako bi se ugrejao i spasao.

Ali, nade ima! Ruke same klikću na jutjubov bukmark, naslov pesme se kuca gotovo refleksno, i pred mučenikom se stvara lik izražajnih jagodica, a dobroćudnih očiju, lik Sergeja Ćetkovića. Taj čovek zna šta je muka, te svoje iskustvo u plođenju mnogih mladih i starih, a dobrodržećih dama bezuslovno transportuje u ganglije povređenoga.

Povređeni ubrzo prestaje da cmizdri, lice gubi odlike brkatog smuđa, a junak je spreman za nov lov. Sergej iscelitelj.

Реченица којом матираш у секунди сваку продавачицу која неће да ти уситни паре.

Дете које од малена показује склоност ка гурању прстију у штекере, сијалична грла, грејалице...

Posto si primoran da sa osobama iz kupea provedes vise sati voznje,do odredjene destinacije vase druzenje obicno ide ovim redosledom:
-ulazis u kupe ,gledas gde da ostavis torbe dok te ostali posmatraju kao da si madjionicar.
-posle nekog vremena sledi pitanje : Mogu li da pozajmim novine? Gde smo sad?A gde vi idete?Evo,posluzite se,ako neko hoce kiflice.... itd...
-u poslednjih 2 sata putovanja kad ostenete obicno sa jednim putnikom (najbolje kada je vasih godina)pocinju da se pricaju price o zivotu,resavaju problemi, bez ikakvog blama i stida(i onako je mala mogucnost da cete ikada videti tu osobu)
-i na kraju razmenjujete brojeve telefona , msn ,skajp izgrlite se i izljubite kao da se znate sto godina...

Desilo vam se da se izgubite u gradu? U sumi? Od uvek ste bili avanturisrta i mastali ste o putovanju kroz lavirint?
Razmisljate o samubistvu a ne znate kako to da obavite?
Imam jedan predlog za vas! U blizini Vukovog spomenika nalazi se jedan , spolja , veoma lep objekat. To je beogradski univerzitet kome pripada nekolko fakulteta (arhitektonski,gradjevinski,tehnicki).
Ko je boravio u njemu,zna o cemu pricam...

U svakom drustvu postoji minimum jedna,vecito neorganizovana osoba.Kad god se dogovorili da se nadjete unapred znate da cete je cekati bar pola sata u najboljem slucaju.
Izlazak joj mozete najaviti i nedelju dana unapred,ali ona ce bas u zadnjih sat vremena primetiti kao mora da zavrsi sve obaveze koje je do tada odlagala.
Kasnije vam se naravno smuci cekanje i polako prestajete i da je zovete.

Ono sto se obcno kupuje da bi se resili kilograma i zategli a posle tri nedelje u 90% slucajeva postaje civiluk za odecu.

Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“
Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić
Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe!
Korisna stvar.

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.

EXIT за паоре.
У време када EXIT-a није било једино место где си могао да чујеш туђински језик и видиш црнца у оделу и кравати(у емисији опстанак су у кежуал стилу).
За децу је имао статус празника који се не сме пропустити јер би се догађаји препричавали бар недељу дана после.

Isto što i sajam automobila, ali samo bez automobila.

Главни састојци рекламе за пиво.

Veoma simpatično biće. Smeška se, pogubljena je, ne čuje porudžbine a i kada čuje pogrešno razume, dobacuje koleginicama, a jos ako se nadje neki kolega...