Fabrika nameštaja čiji su radnici posle stečaja masovno prešli na Vukajliju.

Onaj što u crkvi prvi detektuje ključne reči pa se prekrsti, i onda ga ostali prate.

Zvanično poslednji dan života bez obaveza.
Od sutra, pa sve dok ne umrete, uvek ćete imati neke veoma važne obaveze koje morate da završite.

Породично стабло.

Особа за коју је Рубикова коцка увек сложена.

Malograđanska varijanta moralnih vrednosti, iliti ''nije važno šta se radi, nego šta se priča''. Radi šta 'oćeš, s'm da ne čuju komšije. Jebi se, al' neću da gledam isto na jutubetu. Puši kurac i jebi se u dupe, ali budi nevina. Naplaćuj pod plavim mostom, ali preko dana izgledaj konzervativno. Drogiraj se, ali nas ne turaj na trošak i nemoj da zapadneš na neko lečenje, pa da se pročuje. Švaleriši se, ali se ne razvodi. Varaj dečka, al' mu vari gra. Sve iza zavesa, sve pod ključem, neš val'da komendiju od života da pra'iš. Ako drvo padne u šumi, a niko nije čuo ni video, onda nije ni palo- filozofija. Nešto kao koka kola ziro- licimurština spakovana u konzervu i hermetički zatvorena.

Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.

Neka ne pametna osoba koja u pekari umesto pleh kaze hleb...A pri tom nemaze da kaze h

Metafora za pohlepnost, čoveka s kratkim pogledom na budućnost i željom imati više nego što mu treba ili što zaslužuje.

Jedan od najbezličnijih predmeta koji gle ironije služi za vašu prepoznatljivost. A u njoj stoje primera radi, vaše prezime koje niste izabrali nego ste ga nasledili, vaše ime koje niste izabrali nego su vam ga nadenuli, vaš datum rođenja kada su vas gurnuli u ovaj svet, vaše mesto rođenja u kojem ste se zadesili u tom trenu, vaš matični broj koji vam je upisan u registar od strane nekog službenika i vaša fotografija iako možda i ne želite da se slikate, ili pak ne želite da obrijete bradu i brkove a primorani ste na to uz jednoličnu pozadinu koja vam je takođe nametnuta. Kada se sve to zbroji, lična karta ne govori, ama baš ništa bitno o vama.

„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“

Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.

Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.

Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.

Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.

„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.

Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.

Poslednji stadijum razvoja : neodlučnosti, razmaženosti ili perfekcionizma kod žene, potmuli dubinski nagon koji čeka ekstremnu situaciju da ispliva na površinu i okonča tvoj, njen ili oba života. Garantujem da je ubio odredjeni broj ljudi u brodolomu Titanika.

Stanje svesti i način života duboko ukorenjen među Srbima.
Paničan strah od najsitnije promene.Svakodnevni ritual počev od kupovine uvek istih dnevnih novina do trpljenja ukućana bez obzira na smrdljive odnose,odlazak na posao koji mrzite,samo zbog straha od promene.
Čovek koji kroz život ide kao voz ili tramvaj,uvek istom trasom,uplašen da će i najmanjim skretanjem izleteti iz koloseka i izazvati potpuni kolaps i havariju.Trgnite se!

Prosto je. Jednostavno ne mešati sa drugim izrazima i načinom izgovaranja. Pogotovu ne sa obližnim gradovima. Recimo:
-šta= kvo
-ću,ćeš,će,ćemo,ćete,će= ču,češ,če,čemo,čete,če
-BE se dodaje svuda kad se neko imenuje= ti be, on be,...
-J takodje se takođe dodaje= ko/j, to/j, ovo/j, ono/j,...
-me/mi/te/ti,... veoma učestalo= tebi ti, meni mi, tebe te, mene me,...
-spajanje slova Č= ččkalica, ččkaš, ččneš
-majka=maća
-tata=bšta
-ujak=uća
-čika=čiča
-govoriti=oratiti,vreviti,šoljćati, multipleksni izgovori za jednu reč
...
učestale reči:
-orata,turim(stavim ),z'kvo(zašto, za šta,zbog čega), očeš, misiš li, kude be, mrtvc, tavri(smrdi), bicman, čepav, televizorat, vratata, maće ti ga nabijem, jok bašta ti, oč me ostajiš, če te utepam, vrni mi opnci, izeš mi kurc, o be kude si be, cepelinu, dzviska(recimo "lujka"), civun, kako kutre(kao pas), papuči, šljapa(šljipa), izeš, tova(to), nacepen(nasmejan), k'kvo be(kakvo),...

Највећи шизофреник у комплетној људској популацији.
Та појава је цео свој живот водила равноправан дијалог са самим собом. Па га је прилика натерала да размишља као две особе играјући рата са две војске, играјући шах против самог себе, побеђивати изнова и изнова у баскету екипу коју неће шут..

Особа веома тешког менталног склопа, патолошки лажов, додуше потенцијални јер се ова особина може може изгубити у неком од периода одрастања и сазревања.

Себичност се често помиње када се говори о јединцима, мада често воли да подели, иако се ретко сети, јер му је једина обавеза била, кад добије флашицу сока да празну амбалажу одложи у канту.

Не треба му нико. Родио се сам и најлепше му је кад је сам, а као такав, има своју музику којој се он диви. Други слабо разумеју коло које је он измислио слушајући Моцарта и Баха, игру са картама у којој није потребан други играч, романтичну вечеру за једну особу.

Центар пажње сунчевог система се родио и цео универзум постоји да би он живео, ти што се нађеш поред њега, јеби си матере.

Svi oni koji studiraju, rade i stvaraju izvan svog rodnog mesta duži vremenski period.

Reč kojom se toliko toga može reći.

Надобудна тврдња сваког живог мушкарца, да не кажем пичкопаћеника. Наравно, из потпуног незнања будала може изговорити ову реченицу, али шта се заправо крије иза рупе? Не пада вам на памет депилација, јебена чорба и болови у вези са истом, напади депресије, љубави, пижђење, хистерисање, преемотивни испади, кулирање, сламање срца (множина), нокти, косе, шишке, фенирање, шминкање сваког јебеног јутра, детаљи, проклети детаљи и наравно бол бол бол? И коме још може да падне на памет да се сваки дан трси?
Користећи женски унутрашњи монолог, завиримо у свест једне несрећнице на само пола сата. Пакао.

Pitanje koje smo svi kao deca jedva čekali da se postavi kad mama isprazni fil iz činije preko patišpanja. Nema ničeg slađeg ni veselijeg od lizanja činije i varjače.

Gotovo je. Dan koji sanjaš od sedme godine svog života, i trenutka kada si shvatio da su roditelji i nasmejane karikature u školskim knjigama prećutali činjenicu da škola nije samo druženje i zajebancija, već i dranje dupeta u školskim klupama od ponedeljka do petka, izuzev raspusta. Gotovo je. Polovinom osnovne te već smaralo, u srednjoj slabo zanimalo, a nakon srednje su te odrali - školski sistemi, stanarine, računi, zakevljene devojke ako si jebo a nisi pazio. Popele su ti se na kurac roditeljske besparice, preživljavački nestalni poslovi sa smradovima na mestu poslodavca, selidbe, depoziti, punjenje džepova zaposlenih na tvom na pare ni malo gadljivom fakultetu..Gotovo je. Ali to "GOTOVO" nekako ipak ne dolazi sa uzvičnikom kako si očekivao da će biti. Odjednom shvataš da ti u stvari i ne želiš da završiš sa studiranjem.

A i zašto bi? Jebem mu majku, pa u stvari i nije bilo tako loše - kad pogledaš šta sve u uskoro dolazi, a od čega te deli još samo taj jedan, poslednji ispit, koji si ostavio za kraj jer je najteži, nakidao ti se šivaca i napio krvi..Ali biše ti i ne deluje tako strašno, tvoj poslednji ispit koji sad već počinješ da voliš. Doživljavaš štokholmski sindrom, zaljubljuješ se u kidnapera tvojih nerava - statistiku, statiku, turističku geografiju, betone, mehaniku..Šta ti je već ostalo na tom tvom šklju fakultetu. To je brana, slamka spasa, stena u koju si udario neposredno pre nego što ti se čamac survao niz vodopad, koji će te svejedno povući..No ti si zahvalan na još to malo vremena koje ti je dato.

Noževi su već spremni da te dočekaju. Završavaš fakultet i to je za porodicu, preživele babe i dede velika stvar. Postaješ svoj čovek, matorcima pada kamen sa srca jer sad si svoj, krojač sopstvene sudbine koji dalje u život kreće uglavnom sam, konačno će moći da se posvete sebi i svemu onome što im je falilo, čega su se odricali, čemu su se nadali..Nema više spavanja do dva, bančenja, orgijanja..Trpeće te koji mesec, a onda će početi da ti seru kako si neodgovoran, kako bi našao posao da želiš, svi su oćekivali više, svaki je posao dobar za početak..

Već vidiš sebe i svoju perspektivu, s jedne strane daleko od krampa i lopate, s druge daleko od direktorskih pozicija : u stvari si go kurac sa parčetom prreplaćenog nekvalitetnog papira, bez veza i bez love da podmazuješ gde treba. Pereš čaše govnima sa megatrenda koji voze pičke po džipovima, u lokalu koji iz dna duše prezireš, zajedno sa muzikom koja ti kida mozak, i sa svim onim što po klubu petkom i subotom gamiže. Dragi moj mehatroničare, menadžeru, diplomirani pravniče - kasno shvataš da te širom otvorena vrata nigde ne čekaju, da nisi gospodin čovek, ova zemlja nikada nije i nikada neće ceniti takve kao ti, sedi na dupe i isplači se pošteno, možda bude lakše, možda ne. Drugo ti i onako ne preostaje.

Ali ne! Tada shvataš da još uvek nije sve izgubljeno - još uvek imaš tog jednog dušmanina kog sad sve više grliš i stežeš. Nećeš ga dati o ne, nikako! A možda ni on tebe nije naročito voleo? svejedno, čuvaćeš ga dokle god moše, do samog kraja, dokle god ima smisla. Odugovlačićeš, i to pošteno!

Ne želiš da budeš odgovoran i samostalan diplomirani dr.mr.pr. Nije lako. Treba da se osamostališ, oženiš, izrodiš klince koji će posle tebi jahati po grbači, stiće te godine, umor, nećeš više uživati u dorsima, flojdima, cepelinima, pivu za 80 dinara po zavučenim kafanama, brucoškinjama..Neće ti dati, neće biti primereno, izgubićeš volju.

Zato izbegavaš, mesec za mesecom, rok za rokom, da otvoriš vrata diplomskom. Prijavljuješ ga i ne učiš, jer nemaš srca da lažeš svoje kako si izašao da polažeš - a nisi, a opet ne možeš da dozvoliš sebi ni grešku da položiš. Po prvi put u životu moliš Boga da te ne puste da prodješ, iz sažaljenja ili jer ti je poslednji, ko će ih i onako znati kad nikad ne puštaju. Trošiš sve otrcane fore da su te namerno srušili, da je profesor bio nervozan, da su svi popadali..Tvoji se već zabrinuto pitaju zašto padaš iznova i iznova, sedmi, osmi put. Shvataju da si neozbiljan, zavrću slavinu, primoravaju te da diplomiraš. Ali ti se ne daš!

Nalaziš vikend posao, pranja čaša u klubu koji prezireš, spalio bi rado sve što u njega navraća, ali sada ti je lakše, jer još uvek si student, ovo je samo privremeno, dok ne diplomiraš, lažeš sebe da će nešto već iskrsnuti, da će bolje vreme već nekako doći, da će kosmička pravda i tebe pogledati, i tako dan za danom..Neće. Čekaju te sve nedaće koje život nosi, a od jednog dobrog dela njih te još uvek, koliko toliko zaklanja taj jedan, dva, pet, dvanaest..Ispita koje imaš. Uživaj u njima pažljivo, propij ih i prokurvaj, gubi dane i nedelje iz sećanja i ne žuri..Čini se tako daleko, no taj poslednji će doći. Kad ga pogledaš izbliza, nateraće te da se okreneš i sagledaš sve ono iza tebe, 4, 5 godina koje su praćene svim mukama, strepnjama i natezanjima ipak bile nešto čega ćeš se za koju deceniju sa tužnim osmejkom setiti, kada tvoja deca podju u veliki grad da tamo postanu veliki, odgovorni ljudi. Sada sa njim, bar na još neko vreme otegni.