Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Tehnika obuvanja dva para čarapa metodom jedne preko drugih. Koristi se u zimskom periodu. Moguće je koristiti i komplementarne parove, gde je jedan par čarapa cepan na prstima, a drugi na petama, pa se Dual Core tehnikom ovi nedostaci pokrivaju.

Kako sam ja čuo,to je čest oblik zabave u urbanim sredinama (kako to oni vole da kažu),odnosno gradovima.Oni se tako skupe u grupe od po nekoliko njih i onda tako,tamo puše drogu.

Neprestano izlaženje/ulaženje u prostoriju . Neko ko nema mira, pa se okačio na vrata pa otvara/zatvara, i onda starijim osobama Ćurli po ledjima . Uglavnom ovaj izraz koriste starije generacije .

Stara sarajevska "fraza prije zgaza". Obično se čuje kada neko toliko kenja, svira kurcu, džekira se i jede govna, da počne opasno ići sarajevskim mangupima na nerve.

Kada se čuje, za onoga kome je upućena je već kasno, i batine su sigurica.

Od 12.01.2015. više nije u upotrebi. Sada vele: "Jes' to Čarli, matere ti ?"

"Daj čoveku pisaću mašinu i dobio si pisca."- reče Bukovski, te tako i naše ministarstvo za turizam postavi znakove pored puta i dobi turističku atrakciju. SRPSKI VINSKI PUT, orgija za čula stranih somaliera. Sjebali smo makedonce koji strendžerima nude rodnu kuću Tošeta Proeskog, Majke Tereze i Muzej Vode u Ohridu. Od posetilaca se očekuje da donjloaduju .pdf fajl u kome se nalazi tačan spisak svih lokala i vinarija koji su platili da se tu nadju, uzmu dobar terenac zbog kvaliteta naših puteva i otisnu se u avanturu života. Problemi nastaju kada se sidje sa glavnog puta gde pokazuje znak jer narednih X kilometara do odredišta nije nikako obeleženo. Ali tu je naš predusretljivi narod da pomogne. Pratimo mladi nemački somalijerski par Spritzgangwaffen u njihovom otkrivanju srpskog vinogorja.

Opseg shvatanja i razumevanja ograničenih ljudi.

Klot automobil, kakav i treba da bude. Karoserija, volan, točkovi, motor, transmisija i puki minimalizam elektrike. I to je to. Retrovizori su poželjni, mada ne i obavezni, radio već spada pod luksuzne dodatke. Mehanika po pravilu predimenzinisana sa faktorom dva i po, čoveče, napravljeno da traje, tako se nekad radilo. Što manje delova, to manje ima da se pokvari. Volan u ruke, noga na gas, kamenje pršti, asfalt cvili, šaltaj i piči. Muški osećaj! Sloboda!

Limenka je u zadnje vreme agresivno potisnuta sveprisutnim američko-džastinbiberovsko-jevrejskogej-jebemmujamater-lobijem koji čini sve da učini vozača što pičkastijim, i ljude, kao takve generalno, što kenjkavijim i tupavijim. Laneni sunđerčići za naslanjanje ruku, senzori, aktuatori, držači i podgrevači kafe, masažeri otečenih vena, dirlikatori jaja. A tek "inteligentni" dodaci... Jebogabog, auto nariče, žmiga i neće pa bog da krene sve dok se ne svežeš - alo, dorate, pa ko koga jaše ovde? Sistem za automatsko parkiranje? Ako to nije dokaz da hoće neko da nas napravi retardima, na znam šta je, ja kad vam kažem. Već vidim tok evolucije gde će gomila pregojaznih ljudi da se voza u inteligentnim samoparkirajućim kolicima. Na jednu cevku će da ulazi braon kašasta smeša hrane, minerala, vitamina, na drugu će da izlazi braon smeša govana, automatika će da brine o ostalom. Boli nas kurac, mozak i muda će biti relikt pređašnje faze evolucije.

E, da me povučete za kurac, ko vas jebe! Gargija! Crno-bela slika Džejms Dina sa Reiban cvidžama, pripaljenom cigaretom i teksas jaknom dok stoji naslonjen na Porše ostaje za vijek vijeka pojam butnovništva, asocijacija mladosti i života. Svaki čovek će da umre, ali svako ne živi. Eto moj komša Paja. On sada ima ozbiljne probleme sa prostatom, uklještenje trećeg pršljena i brkatu debelu ženom strina-Milku, koja ga nekad pijanog ispendreči u avliji, a mi se pravimo da to ne znamo. I pored toga, Paja sa svojim Kadetom kockom '81 šesnest puta veći frajer od svakog vozača Smarta ili tako neke činčile od auta. Paja je makar sedamdes'četvrte furao repiće-nazad-glave frizuru, za ispraćaj bratu u JNA u Tristaću trsio lokalnu pevaljku Selmu iz Tuzle. Podigao čovek kintu od neke opklade, uzeo bolovanje u firmi i u Makarsku na more magistralom zapucao na dve nedelje. Takvu slobodu vozač Smarta eventualno mož' da vidi na slikama na Tambleru, gde ima blog "TheRealManLumberjack", a radi drugu smenu kao kasirka u Maksiju, pička mu materina.

Što je najgore, svi komplet postajemo pomalo pičkasti. Proces nije, meščini, reverzibilne prirode.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.

Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.

Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.

A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa *...Eh, avaj!*

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

Najpoznatija i, verovatno, najbolja pesma Darka Rundeka (uz šal od svile). Takodje i jedna od pet najboljih rok pesama (ako ne i najbolja) stare Jugoslavije. Predstavlja ne samo simpatije već i želju da se život proživi van sistema, buntovno, u slobodi koju samo retki sebi mogu da priušte. Neko tu slobodu pronadje u alkoholu, neko na motoru (gvozdeni konj i ja - svet je moj), neko u narkoticima, neko u "nikad stalan posao" filozofiji, ali, svima je cilj isti: dozvoli mi Bože da se oslobodim okova robova, da budem slobodan. Šejn predstavlja ideal, predstavlja bunt protiv društva koje nas gura u mašineriju iz koje nema izlaza. Šejn je sloboda.

PK

Придев који те пресече попут спуста бубрежног камичка низ тобоган мокраћног канала.

Било да је на крају реченице, у средини или на почетку, не ваља. Деминутив једноставно не може бити похвалан за једног пицопевца у успону. Он понижава. Ресетује труд и за трен руши крхке скеле надања.

Riba koja sama menja brzine u toku seksa. Tvoje je samo da ubaciš u odgovarajući slot i čvrsto držiš ruke na upravljaču.

Veliko veselje! Ždere se, loče se, pjeva se do zore. Prosipa se voda, prosipa se vino, prosipa se rakija. Igra se, popada se, nekad bude i rigoleto. Organizuje se povodom krsne slave, rođendana, ispraćaja, diplomiranja, maturiranja, neke godišnjice, povodom bilo čega drugog, a nekada bome i bez ikakvog povoda (što je najčešći slučaj).

Pare što skupljaju oni što nemaju, od onih para koje nemaju, da bi kasnije kada ne budu imali, imali barem nešto da pre prežive.

Inače, jedino se u Srbiji pare za "crne dane" koriste za svadbu.

Jedan od najčuvenijih komentatorskih izliva emocija tokom Velike Juge, kada ju je na splitskom Poljudu uskliknuo legendarni Mladen Delić u meču protiv reprezentacije Bugarske, nakon što je Safet Sušić rešio da u važnoj utakmici ocarini loptu u situaciji kada je imao mnogo bolja rešenja.

Ova neprikriveno pristrasna i totalno neprofesionalno navijačka sugestija od strane velikog vizionara, po mnogima je verno oslikala i najavila crnu sudbinu država bivše SFRJ, a Sušičeva solo akcija na kraju nije donela željeni rezultat, već samo gubitak lopte. Mada je kasnije uterao bugarskim ciganšturama dva komada.

Danas se koristi u slengu kod nešto starije populacije i jugonostalgičara za svaku radnju koju tvrdoglavi pajtos uporno obavlja solo, bez prihvatanja tuđe pomoći.

Oznaka za visoku frekvenciju. Link u primeru tuđe definicije koji će omogućiti veliku frekvenciju poseta na ovu definiciju.

Позитивни коментар равнодушних родитеља на пиздарије које им приређују мали враголани. Ријетко, у питању су максимално толерантни родитељи, али претежно се ради о душевно растројеним људима који не знају шта више да им раде. Шара по зидовима, извуку му уши. Избуши ћаћи кондоме, добије шамар. Запали комшији шталу, аперкат.
Помири се са судбином, шта'ш друго...

Rečenica, kojom u prvi mah zbunimo sagovornika, da bismo kasnije u toku razgovora mogli da ga šetamo na kratkoj uzici.