Onomatopeja ubersmeha kod bakutanera, krajnji stadijum cerekanja u vidu gromoglasne ekstaze, nešto u fazonu iiiipa, samo što je svojstveno isključivo bakutama.
Swarm bakuta na ulici:
- I ovaj Dinkić sad nešto palamudi...bla-bla...ostavka bla-bla-bla...
- Bla-bla-bla...Šešelj bla-bla...skupština bla-bla...
- Bla, bla-bla...bla-bla-bla!
- 'iljadu dinara?...bla-bla, blabla!
- Bla?!
- ...
- Ohohooij!
- Hooij!
- Johoho!
- Ojhoooij! Bla-bla-bla...blabla...
Nebo se otvara i nesebično daruje! Zrak duševnog prosvetljenja pada nam na uboga lica! Osećate li kako se gorčina gradskog života pretapa u eliksir parasimpatikusa u kotlu Vaše natmurene svakodnevice? Osećate toplinu? To se otčepljuje tobogan kog su naslage kulturne i materijalne korozije i čamotinja rutine odavno blokirale. A taj tobogan je put ka nirvani, put ka hedonističkoj oazi, sklonište od opšte lelemudije i dušmanluka s kojom imamo čast da se družimo na dnevnoj bazi.
Da ponovim, nebo se otvara i nesebično daruje.
Daruje nam elektronsko-mehaničkog mesiju, rešenje za odrpane nerve i žuljevite šake: prečistača, ne samo vazduha, već i pohabanog razuma i oslabljenog duha. On jonizuje! Ne samo sićušne čestice, nego i samu našu pojavu. Krišom nam krade elektron iz poslednje ljuske ličnosti i pretvara nas u krajnje pozitivnog nepokolebljivog stoika sazdanog od testa optimizma. Noćno svetlo kažete? Pre bih rekao sveprisutni svetionik, dugo ksenonsko svetlo na autoputu ka izbavljenju, ili čak skromni skeledžija preko Hadove reke.
Zar sve ovo u jednom paketu?
Koliko god neverovatno zvučalo, istina je. Ovakav sklop postoji i ponosito se smeška sa televizijskog ekrana. Funkcionalnost kakve nema u tri sistema Mlečnog puta. Čedo inženjera i indijanskih vračeva, protkano prostošću alpske čobanice, može biti Vaše za simboličnu količinu dukata, u četiri jednake mesečne rate.
Ta, zašto biste se premišljali i uskratili sebi portal ka dimenziji u kojoj ste Vi jedini kovač i jedini arhe, jedini uzrok svega i jedini cilj svega? Nabavite jonizator ozonizator noćno svetlo i uzdignite se na nivo starih Maja i svevidećeg oka.
-Ukoliko poručite u sledećih trideset minuta, poklanjamo Vam i priručnik za spoznaju astralne projekcije u više kvantnih stanja.
Zgrožena konstatacija srednjovječnog muškarca kada mu izostane jutarnja erekcija.
Možda sam je prespavao? Možda samo kasni? Možda neće doći? Šta ako ne dodje?
Iza ovih vrata, u zgradi koja se nalazi u najlepšem delu Beograda, naselju Neimar, živi gđa Hristić. Gđa Hristić, svojevremeno prevodilac, publicista, pikolista velikog orkestra SHS-a i mačevalački šampion, osma je generacija koja naseljava ovo zdanje u srcu grada. Supruga akademika Pajića i majka Staše i Andreja, slikarke i narkomana.
:Zvrnddddd:
Dobardan, izvolite uđite.
- Dobar dan, gđa Hristić? Ja sam Milan iz magazina "Moć Žene", povodom onog intervjua...
Aham, tako je Hristić, jeste. Žaluzina Hristić, ali svi me zovu Zina. Da pređemo u dnevni boravak? Pravo kroz foaje, evo mene za sekund samo da presvučem bolero, potkačila sam ga malopre o natkasnu.
Kao što verovatno već znate, ovaj stan pripadao je mom ocu, Alekseju Hristiću Fontaneli, čuvenom predratnom dečijem hirurgu.
Evo njegove slike, malo slabije vidim na blizinu, al ništa strašno čitam novine i sve bez naočarija. Mislim da tu ima 26 godina i je l' da da imamo iste oči?
- Izvinite, ali ovo je omot od Noblica?
A je li? Recite kako su samo ukusne... Ja i moja unuka uživamo da slušamo tu reklamu, zagrlimo se i pevamo: "Noblice noblice i slatkaste stolice, hajde Rado dome momu da ljubimo mladog momu".
- Baaaabaaaa, brzo!
Evo to je moja unuka, zlato bakino, mnogo mi je pametna i bistra. Kaži srećo moja?
- Babaaa, izašla mi je astma na kolenu!!
Ne lupetaj, to ti je kanuo kačkavalj. I to nije koleno već nadlaktica.
Skoro joj je bio rođendan i ona je skroz sama, princeza bakina, vezala pertlice na lakovanim cipelicama, obukla prelepu roze haljinicu i stavila mašnicu u kosu. Samo da ste je videli, ali nema veze, dođite sledeće godine kada bude slavila 27.
Pustite ovu ploču molim vas, ploča, izvolte, daće finu pozadinu daljoj priči.
Eee daaa, bile su to prelepe godine provedene u podparižju, naime u konzervatoriju se baš u vreme mog studiranja pojavio Regtajm a sa njim i Fokstrot. Kako je samo Šarl de Gol znao igrati uz Regtajm, ahhh. Každuю nočь mы tancevali, moй dorogoй Šarlьuška.
I dan danas znam svaki korak. Biliste pogledali? Biliste?
- Pa ono, bilo je i stvari koje sam više želeo...
Sjajno. Samo pre nego počnem zamolila bih vas da pomerite ovaj tabl. Tako, stavite ga vizavi ragastola, i pazite na porculanskog žreca, e tako, otlično.
Jedan dva tri četir, pa ide okret, tri tri dva jedan,
dva dva tri, taaaaako, četir četir pa dvosekla polupipeta,
jedan jedan dva četir, Hej!, dva tri tri tri i okreeeeet,
tri tri jedan jedan, saad jedan Lebjatnikov, iiii okreet,
pa brzo, jedanjedandvatridvatridvadvajedantri iiii
doskok. Huh.
Umorih se.
Ja ću uskoro morati da krenem, može neko piće? Kabeza, bevanda, konjak? Pošto imam partiju sa drugaricama iz jahačkog kluba, ja ću konjačić jedan, dva. Danas idemo prvi put da igramo onu igru, kažu da je kao tenis, a ja sam kao devojka dobila na poklon raketu i lopticu od Suzan Leglen i igrala, igrala, jao koliko sam volela. A ovaj skvoš sličan je, kažu čak i lakši.
- Lepo kažu. Lagana jedna igra, misaona.
Pa da pođemo?
- Da pođemo.
Uništio ga. Ubio boga u njemu.
(Braća Musić nadgledaju okupljanje osmanlijske vojske na Kosovu Polju 1389)
Stefan Musić: Lazare, drž' der ovu opremu za nadgledanje, ti govori šta otkriješ, ja ću da beležim.
Lazar Musić: Ček samo da razmontiram ove skalamerije... Dvogled- tu, stalak za dvogled- tu, termalna kamera- tu, detektor za visoki napon- ne znam ni koj' će nam kurac kad visoki napon nije ni izmišljen, infracrvena... 'de je infracrvena, jeb'o te Svarog!
Stefan: Otkud ja znam 'de je infracrvena, ti si pakovao stvari!
Lazar: Kako sam ja pakov'o stvari, pizda ti materina, kad nas posl'o knez Lazar sa već spremljenom opremom?
Stefan: Aj' ne seri nego pričaj šta vidiš dole.
Lazar: E ovako- na detektoru visokog napona, ništa- baš sam začuđen; na ostalima, s leva na desno: anadolijska prva četa, anadolijska druga, rumelijska prva...
Stefan: Kad su formirali već rumelijske čete?!
Lazar: Pa nisu ti to Mađari da im treba petnes' godina da skupe 200 ljudi, to su bre Osmanlije, to boja, to kvalitet, ej! Nego piši dalje- rumelijska druga, akindžijski odredi, pomoćne hrišćanske trupe, opet akindžije, neka bula s dobrim dojkarama, još jedna bula s dobrim dojkarama, još jedna, malo deblja... a ne, greška, to je Mula Jusuf od akindžija.. dalje idu janičari, rumelijska treća, sultanov šator, pet volova na ražnju, neki imam, anadolijska treća, Bajazit koji je napeo neku Turkinju u misionarskoj... ček' bre malo, otkud muslimani znaju za misionarsku?
Stefan: Majmune, to se tako zove, svi ljudi znaju da misionari vole zguza.
Lazar: Au, ja to nisam znao.
Stefan: Pa normalno nisi znao kad si devica od dvaespet godina.
Lazar: Ne iji govanah, nego piši dalje- opet janičari, neki derviš igra neko njihovo kolo, opet akindžije, i to bi bilo to.
Stefan: A de su im anadolijska četvrta i peta?
Lazar: Pa pobio ih knez Lazar kad su mu krali trešnje dole u Pločniku.
Stefan: Krali mu trešnje? E jesu cigani, svega mi.
Lazar: Tebra, nemoj da si politički nekorektan, to su sad Romi, tužiće nas tribunalu u Nantu, ej.
Stefan: Dobro, jesu Romi, ko da je sad to bitno, nego stvarno ih Lazar pobio?
Lazar: Ma isek'o ih k'o Smiljana burek za poneti.
Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.
(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315))
Gospodar Boleslav ulazi na kapiju.
Boleslav: Di ga je Milutin?
Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir.
Boleslav ulazi u svečanu salu.
Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče.
Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more.
Milutin: Onda raznesi stenu.
Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem?
Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a?
Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao...
Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA!
Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo.
Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno?
Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo.
Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa.
Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a?
Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa.
Ulazi čelnik Joakim.
Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili.
Milutin: I ko vodi?
Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme.
Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe.
Joakim: Recite, kralju.
Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe.
Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru?
Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš.
Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana...
Milutin: Dva dana.
Joakim: Ali...
Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama.
Joakim: Razumem, gospodaru.
Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put.
Joakim: A kako je on prošao, gospodaru?
Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu?
Joakim: Da
Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu.
Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker.
Joakim odlazi.
Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio?
Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju?
Milutin: Svadba!?
Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu.
Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan.
Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu.
Milutin: A jel bar neka pička?
Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima.
Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.
Slabić, nesposobnjaković.
(1345. godina, opsada Sera)
Dušan: Nosi 'vamo ovna da probijamo kapiju!
(vojska se postavlja)
Braht: UND JEDAN, UND DVA...
Hlapen: Čekaaaaj, čekaaaaaj!
Braht: Kaj je sad dećko majku ti božju!
Hlapen: Strelci se nisu postavili! Čekaj da se postave!
Braht: Oh mili deuse, stalno neki problemi s ovim Srbima.
(deset minuta posle)
Braht: IDEMO VOJSKA, UND JEDAN, UND DVA, UND...
Hlapen: Čekaaaaaj, čekaaaaaj!
Braht: Doista, ko kani ratovati uz ovakve barbare, kaj je sad hoklicu ti poljubim!
Hlapen: Romeji vrše napad po našem desnom krilu, ne mogu nas pokrivati!
Braht: A mogao sam ljepo biti kardinal, pa unterhaltovati talijanske ćasne sestre, a ne, kani Palman ratovati uz Srbe, jebali ga oni.
(pola sata kasnije)
Braht: DOBRO JESMO SVI SPREMNI SAD
Posada ovna: Jesmo!
Braht: SIGURNO?
Posada: Jesmo!
Braht: UND JEDAN, UND DVA, UND D....
Hlapen: Čekaaaaj, čekaaaaj!
Braht: Ma gonite se u tri ljepe pizde materine!
(Braht odlazi u Dušanov šator)
Dušan: Oj Brahte, probiste li više kapiju?
Braht: Ma probili smo kurac moj, onaj tvoj cmolja mi sabotira svako probijanje, gori je od onih pizdi sa Švapske Jure.
Dušan: Nemoj tako, znaš da Hlapen uvek igra na sigurno. Ajde idi, reci mu da ne podjebava, pa probijajte.
(Braht se vraća)
Braht: UND JEDAN, UND DVA, UND DRAJ!
(istovremeno u tvrđavi)
Janis: Šta ćemo, Aleksandre, najebali smo sada.
Aleksandar: Znaš šta, ionako smo najebali, kad se ovi budu zaleteli da probiju kapiju, vi je odjednom otvorite, pa nek popadaju unutra, kad već izginemo, da izginemo s osmehom na licu.
(ovan se zaleće, kapija se otvara)
Posada: IIIJOOPAAAAA
(ovan prolazi kapiju, protrčava u zaletu glavnom ulicom dvesta metara i udara statuu konja na trgu)
Braht: Ah jebem ti bizantske barbare, znao sam da će mi ovako nekaj prigodit, idem ja odavde gonit' se u pizdu ljepu materinu u Štajersku na godišnji, nema raja bez rodnoga kraja.
Razložen hronološki prikaz niza događaja koji ima za cilj da i najgorem retardinju pokaže proste uzročno-posledične veze između pojedinih akcija i ukaže na problem sa rezonom. Nalik Sokratovskom razgovoru, izgovara se naizgled mirnim glasom. Naziv dobio prema ustaljenoj praksi koju poprima u opusu Kventina Tarantina
Naravno, uspeh nije zagarantovan.
- Dozvoli samo da ponovim. Krenula si kod babe, i, iako ti je mater rekla da ne otvaraš korpu i ne cunjaš unaokolo, morala si da popiješ pola flajke vina i skreneš u livadu, pod izgovorom da nabereš konoplje babi protiv bolova. I, iako ti je rečeno da ne pričaš sa strancima, ti si detaljno objasnila vuku gde živi matora gospođa.
I posle nisi prepoznala da je u krevetu vuk, a ne baba, iako si videla da ima velike uši, nos, zube i da je dlakav ko azijatska cupi. I na kraju, kada vas je lovac izvukao iz vukove mešine, rekla si mu, citiram "De si do sad, ćomane debeli, jebem li ti trunje šumsko!?", kraj citata. Radomirka, je l' to tačno?
- Crvenkapa. Umetničko ime mi je Crvenkapa. I nije tačno.
- Kako?
- Rekla sam "krme ćomansko".
***
-Jesam li ja to dobro shvatio, gospodine? Samo da se preslišam: posle osmomesečne operacije praćenja i nadgledanja, udruženog rada svih službi, mojih pet intervjua i deset snimljenih izjava u kojima sam obećao hapšenje, vas četvorica ste sačekali da osumnjičeni stigne do ambasade da biste onda, kada ste krenuli po njega, shvatili da ne možete da izađete iz kola, jer ste se parkirali tako da ne možete da otvorite vrata?
- Da, gospodine Vučiću.
- U redu, gospodine.... Ma šta u redu, jebaću vam sve po spisku, jeste čuli, gospodine!!
:tras, bam, krc:
Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.
Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.
Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.
Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.
Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola.
Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.
I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.
Toliko.
Ovo je nepotrebna, ali neizbežna pojava u domaćoj porno industriji, koja služi isključivo da ubije svaku želju za drkanjem, dozvoli, masturbiranjem.
Porno deda mraz:
"Tako je, liži dedi kurac, liži"
Neki domaći snimljen u Dominikanskoj republici, scena gde crnac prca u taksiju neku našu plavu bičarku:
"Tako ti je to kad nemaš para za taksi, pa moraš da se karaš."
-A u kurac, neću ni da drkam, odoh u manastir!
Pravljenje špricera.
- Šta će gospoda popiti?
- Daj dva produkta hladne fuzije, da se tako štreberski izrazim.
Mnogo zajeban dan.
Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla.
Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate.
Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji.
Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk.
Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...
