Najčešći razlozi i opravdanja za neiskazivanje osećanja prema drugarici. Razlozi koji nam, je l' te, blokiraju muda.

Znate se dosta dugo, ali poslednjih godinu i nešto ste počeli da se družite intenzivnije. Privukla su vas zajednička interesovanja, muzički ukus i netrpeljivost prema svemu što ima veze sa Balaševićem i Vokrijem. Vremenom se spisak onoga što vam je zajedničko proširio, pa bi ti sad malo i da produbiš vezu (i još nešto sem veze). E, sad, ako si apsolvent nejebice sa podužim stažom (a sva je prilika da jesi, jer u suprotnom reči iz naslova ne bi ni bilo u tvom rečniku), sva je prilika da patiš od hroničnog nedostatka samopouzdanja, koje je, je l' te (da parafraziram Mešu Selimovića) nemoćno kad se rodi, a strašno kad ojača. To je rak-rana koja, ako se redovno hrani mudoblokatorima, može da nabuja poput amazonske prašume i zauvek spreči dve bedne klice koje se nalaze u tvojim mošnicama da klijanjem formiraju dva čvrsta i postojana kamena, suštinsko obeležje muškosti. Tvoje vežbe pred ogledalom da imaginarnoj drugarici na lep način i uvijeno u oblande saopštiš istinu, koja u izvornoj verziji glasi "Dosta smo se više šetkali u fazonu Snežana Dakić-Boško Jakovljević, želeo bih da ti restauriram vulvu ili, što reče jedan cenjeni autor, da te jebem kurcem u pičku", završavaju se patetično kao prvi pokušaji Cicerona da opiše političku situaciju u Rimu, ili još gore, kao pokušaji Forlana da postigne svoj prvi gol za Mančester. Još jednom su kličice ostale u prašini. Zašto? Zato što su mudoblokatori metastazirali.

Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda, Masačusetsa ili odakle već proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.

Nego, da se vratimo na temu.

Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).

Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).

Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti - u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.

Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.

Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I - to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom - na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.

BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

…ali doterao si cara do duvara! Više razumevanja nema.

Otac te je opravdao kod ucveljene majke i kada je razredna onomad javila da pušiš. "Šta bre kukaš, luda ženo, pa od nas je to i video." Nije se latio kaiša ni kada je direktorka, posle ekskurzije, javila da je iz tvoje sobe mirisao neki drugačiji dim, koji ne liči na duvanski. Majka je opet kukala, raspitivala se po Drajzerovoj i Palmotićevoj o trajnom smeštanju na odvikavanje. U svojoj glavi je već videla sahranu, jer si se predozirao džointom. Ćale je i to krajnje evropejski podneo, bez galame, batina i verbalnog opštenja, sa ucveljenom ti, sedativima nakljukanom, majkom. Kako da ti zameri kada je i on svojevremeno, na putu od Cepelina do Bisa, vozeći Rakovačkim putem, umeo u svom novom "stojadinu" da pripali džoint i to sa izrazitom strašću! Pokušao je razgovorom da reši i kada si sestru od tetke jurio sa spuštenim gaćama oko kuće, smatra, lude godine su to. Lično te vozio i na ispiranje želuca, kada si popio svu rakiju i svo vino koje se godinama čuva za tvoju svadbu. Prvobitno se čuvalo za diplomski, ali postalo je izvesno da do toga nikada neće doći. Izvlačio te, preko školskog drugara, svaki put kada si "slučajno" priveden da prespavaš u stanici.

Želeo je uvek da bude otac, kakvog on nije imao. Dan danas oseća da mu bridi guzica od kaiša kojim je major Stanković (kako je morao da se obraća tvom dedi, svom ocu), praznio svoju neistrošenost i dosadu u životu. Mesec dana nije smeo da jede u kući, kada je rešio da upiše primenjene umetnosti. Obećao je sebi da takav ni minuta neće biti. Verovao je da si na malo višem intelektualnom stupnju od vašeg labradora, jer je i njega čak uspeo razgovorom da dresira. Samo za tebe nema pomoći! Uspeo si da u svom ocu, slikaru i vajaru, nadasve emotivnom, nenasilnom biću, pacifisti, probudiš potisnute gene majora Stankovića! Prevršio si svaku meru, dečko!

Светло плава шуља, односно кошуља, кратких рукава. Као посебан тип шуље се издвојила захваљујући заштитном лицу др Војиславу Шешељу, који ју је поносито носио обарајући рекорде у пичкарању са студентима, јавним претњама утоком и позивању на освајање Вировитице.

Данас исти одевни предмет фурају шофери Икарбуса на међусеоским релацијама, маторе баје са брчићима које још раде у државним фирмама и чланови су непостојећег синдиката, плус још по неки примерак озраченог и изгубљеног омладинца који се није извук'о.

Сконтали се лик и риба, типа, ликуши врућа гуска, ортаку арно певац. Ма, шта певац, мочуга, бре! Нису дуго ривали индо, грање није могло са се ђена нигде, лерди из кблоа пао у мурију, све што су могли да груну била је једна пљага, а како су били на Калишу, због дурова су морали да је исцимају по војнички. Изделише тад прву пљугу, а једно о другом ништа нису контали. Цава је била Плазма девојка, а ортак обичан нолајфер. Цимају они тако пљагу, јер нису имали шкет за џиџу, а лерди одавно не дају на лер, само кажу : "Ај, паљба, не расмајте нас". И тако уз партизанску пљугу крене опуштена спика између двоје младих.

Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.

Људи чији су успеси са супротни полом обрнуто пропорционални њиховој умешношћу у датој игри.

Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.

dodji,ker,mali ker

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Rečenica koja zapravo znači: To služi za ukras. / To se ne dira. Čitav asortiman posuđa ( čaše, šoljice, tanjiri...) skuplja prašinu u vitrini, jer obični ukućani - smrtnici ne smeju da ih koriste, to je samo za goste. Za njih se čuvaju i zalihe alkohola, sira, domaće pršute i slatkog od šumskih jagoda. Za goste samo najbolje.