Кад загуглате овај термин свемогући претраживач вам као први резултат избаци ово. Ако вам на први поглед не делује сумњиво треба да се запитате да ли можда и сами не спадате међу рајетине.
Рајетин чак није ни чист турцизам, како су нас учили наши врли наставници језика сербскога. Има га и у арапском и, гле чуда, раја означава стадо.
Следећа нелогичност у објашњењу појма је – хришћанин. Глупости !
Рајетин нема везе ни са вером ни са нацијом на овим нашим просторима. Рајетин не можеш постати, рајетином се родиш. Или јеси – или ниси ...
Доказ ?
Хех, осврните се око себе. Посматрајте децу у игри. Ослушните њихове разговоре. Мале рајетине ћете одмах непогрешиво препознати. Киње слабију децу од себе, нарочито кад су у чопору, а кад се појави ауторитет у виду старијег брата, оца или било кога спремног да заштити нејач, беже подвијена репа. У разговору су надобудни и хвалисави дозлабога и углавном се хвале оним што им очеви ИМАЈУ, а не шта УМЕЈУ. Митоманија и идолопоклонство владају њиховим душама.
Од малих рајетина настају велики рајетини. На списак објеката идолопоклонства из дечјег узраста (углавном естрада и спорт) се додају нови (властодршци, политичари и тајкуни). Осећања су помешана – од имбецилне опчињености, преко страхопоштовања до клице мржње закопане негде на дну душе.

Рајетини и рајетинство, дакле, није турцизам. Турци су само кумовали.

Ako je suditi po diskaveriju svaki Amerikanac koji ima posao, tako da danas imamo eksperte za varenje, eksperte za čišćenje konjskih fekalija sa ulica, ekperte za pranje automobila...

Kanibalsko slavlje koje prelazi u sveopšte gađanje hranom.

Nedosanjani san kafića, klubova i drugih fensi mesta za provod. Normalno, nikad čist stolnjak. Normalno, za stolom sve četiri različize stolice. Normalno, aluminijumska piksla (sa staklenim gosti razbijaju glave). Normalno, gazda i kelner su jedna te ista osoba i, takodje normalno, iz kuhinje miriše gulaš. U početku se ne vidimo od dima, a kasnije... Ni ne pokušavamo da se vidimo.
Šteta što je takvih mesta sve manje.

Odgovor mog pokojnog dede na pitanje zašto nije otišao na sahranu nekom od svojih poznanika.

***"-Juče sam uhvatio veeeliku ribu...( i odruči rukama koliko god može...) Drug sa kojim sam bio, morao je da ode do kuće i donese motornu testeru da napravimo četiri dijela, kako bi je utovarili.
- Daj, ne mlati!
- Ozbiljno - ovolikooo oko je imala!
- E... Bio ja juče u lovu i na nišan mi izađe jelen - kapitalac sa ogromnim rogovima u rasponu od 2 metra... BAM i jelen pade, a na liniju gađanja, odnekud ispade medvjed. Ja nanišanim i otresem ga. Kad iz žbuna iskoči dijete...
- Nećeš valjda i dijete?!?
- Smanjuj ribu, pobiću ih autobus!!!"***

Vic! MINUS!!!

Čekaj, rođače, polako, vic je od *kurcijalnog* značaja za definiciju! Da, dobro si pročitao! *Kurcijanog* - jer bez njega defka ne jebe.

Čudni neki ljudi. Kako vrijeme prolazi, sve su skloniji hiperbolisanju svojih doživljaja iz mladosti. Dok ne prođe trideset godina niste ni svjesni da je s vama u klupi sjedio Zidan, u klupi ispred - Kazanova lično, a u redu pored - vila Raviojla.

Pričaju vam laži, kao da niste bili tu u trenutku dešavanja. Zapitate se kako je moguće da toliko baronišu, zar ih nije bar malo sramota? Nije - evo i zašto. U svom egocentričnom mozgu, sa slabljenjem sjećanja nadograđuju nedostajuće dijelove slagalice kojih sve više fali kako vrijeme prolazi, da bi na kraju ispala sasvim drugačija slika za koju oni duboko vjeruju da je prava. Od sardine, preko skuše, do velike bijele ajkule.

Takvih likova nikad neće nestati iz jednog prostog razloga. Zato što su u jebenoj većini. I to dvotrećinskoj!

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Nekada davno, u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu privreda je bila toliko jaka da se radilo u tri smene. Večita obnova zemlje, socijalna politika kao u današnjoj Jagodini, vodilo se računa da svi moraju negde da rade. Makar to bilo i kao čuvar plaže u zimskom periodu pa još i u noćnoj smeni.

Većina zaposlenih je zaista i radila u nekoj od proizvodnih delatnosti, šila, kopala rudu i rmbala od deset uveče do šest ujutro. Jebiga, rudarima je ionako mrak i svejedno koje je doba dana. Važno da se radi, da zemlja prosperira. A onda, u pola sedam ujutro, umorni radnik na putu do kuće, svrati u kafanče da popije jutarnju kafu jer mu je žena već otišla u prvu smenu pa da ne pije sam.

Danas, to je pojam za alkosa ili nezaposleno lice kojim se pravda rano ustajanje ili kasno leganje.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Verbalni buldožer. Suptilan k'o kramp, pizdurina u muškim cipelama. Udara gde najviše boli, ali ne zato što može, već zato što drugačije ne zna. Dođe iznenada k' herpes, po žrtvi razmaže svoje prosto prošireno vnugo, pa ode. Šukno je frustraciju po nekom drugom, za danas je miran pa kući neće morati da žvaće kurton i drka na voditelja najslabije karike.

Njegov problem je nerešiv. Probala je već mama da ga dovede u red terapijama i ćale kablom od pegle. Ništa-ne vredi. Ulubi mu neko katkad lobanju i kaže nemoj da se ponovi, ali isto džaba. Ponoviće se.

Kramp je kramp. Slomiti ga ne možeš, neće biti elegantan čime god da ga okitiš. Ružan je i proizvodi tupe svuke. Sposoban za jednu jedinu svar, šta udari-to pukne.

Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.

Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju:
- Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto?
Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.

Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada.
Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši.
40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.

Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.

Nju ne upoznaješ sa matorima. Ni sa društvom. Ne gledaš je dok spava. Ona ti neće mesiti slavski kolač i vaspitavati klince, ali će uvek biti tu za tebe kad ti je to najpotrebnije, da te sačuva od tebe samog.

Jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika. Od detinjstva prepušten sam sebi (u ratu je izgubio sve što se izgubiti moglo), od sudbine dodatno nagrađen tuberkulozom, pisao je o životu bez šminke, drsko i muški. Ono malo vremena, što je uspeo da ukrade bolnicama, proveo je po kafanama, uvek raspoložen za šalu i dobro društvo. Na pitanje kakav je uticaj imala bolnica za plućne bolesti na njegov život, jednostavno je rekao:
-Nikakav, ja sam umirao đe sam stizao.

Čovek čije ime na ovim prostorima nose samo jednosmerne ulice.

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

Jedina kristalno jasna vizija političara.

Порука монаха манастира у дивљинама Перуа, остављена путницима намјерницима, са циљем да их одврате од задржавања на том мјесту, због опасности од крволочних игуана.

Produkti odbrambenog mehanizma ljudskog duha, koji služe kao tampon zona izmedju okolnosti i ludila.

Мистериозна група људи који делују у позадини.

Ovo je stari izraz koji upozorava na takve ljude.

To su ljudi koji su pročitali jednu knjigu i drže se toga što su pročitali u njoj i smatraju da je to sva pamet ovoga sveta.

Najčešće su to fanatici koji čitaju Kuran, Bibliju, Mein Kampf , Marksov KAPITAL i takve knjige.

( što se tiče biblije i kurana ne želim da vređam ničija religijska osećanja )