Ne držimo veliko pivo
*Držali kurac u ustima dabogda!*
Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju.
Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje.
Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života...
Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – **Mora da se drži i veliko pivo**.
*Aj pa živeli i živa nam bila vel'ka piva!*
*Definicija je napisana za* Mizantrophy.
Kad koljete?
Šaljivo pitanje koje postavljamo prilikom upoznavanja i barenja osobe suprotnog pola, a u cilju prekidanja neprijatne tišine. Kec iz rukava kada nam je to najpotrebnije...
Dvoje se upoznavaju, hemija u vazduhu, međutim manjak inspiracije za razgovor...
ON: "I kažeš... Studiraš mikrobiologiju?"
ONA: "Mhm..."
ON: "To je baš... ono..."
ONA: "Mmmm pa da, nije lako."
ON: "Mda, da..."
Posle minut...
ON: "E, a ovo vreme... kakvo je. Ne znaš kako da se obučeš; čas toplo, čas hladno..."
ONA: "Da, tačno... katastrofa."
Nakon minut i po:
ON: "Ovaaaaj... šta sam ono hteo...? A da! Kad kolju tvoji?" :osmeh kao da je šala:
ONA: "Iju, kakvo je to pitanje? Pa dvaezdevetog novembra, ko i svaka srpska familija"
ON: "S... stvarno??"
ONA: "Pa nego šta... Jbt, mislila sam da me nikad nećeš pitati!! Imamo tri komada po stodvaes kila i jednu krmaču od dvesta sedamdeset... Ona ide u kobasice, matora jbg. Sve meljemo, čim ispirimo creva..."
ON: "Traži kumu, sutra te vodim u Veliku Remetu pred oltar..."
Dart Vejder
Otac Luka Skajvokera koji voli da se oblači kao svetleća kanta za djubre, priča kao pokvaren telefon i diše kao prehladjena hemijska olovka. U svakom slučaju, sva je sreća da je dotični serijal snimljen na engleskom, jer bi Vejder zauvek ostao upamćen mesto po: ''Luke, I am your father'' po srpskoj verziji:
Luk, jebo sam ti kevu!
Klabana
Налицкани фенси хомосексуални ретардирани млађи брат говнар кафане.
Зна се шта је кафана: мало мезетлука, ракија, вињак или пиво, евентуално шприцер, има и са роштиља понегде и а у курац више. Цене синдикалне, све благо штрокаво, двојка или евентуално седам осмина са звучника, фригијска лествица. Попијеш па се усереш, а не примети ти се јер си усран и дошо у кафану, није битно шта си обуко. Од риба дебела конобарица Синђа у педесетим; све је видела и све зна. Углавном, све како Бог милује и заповеда.
Али курац.
Васколики педерлук што чупа обрве, има твитер и облачи се кежуал ко пазарски шофер за сунет пре неког времена је почео да се ложи на ћирилицу: као, то је оно наше, тиме ми јебемо, тиме смо ми тако урбани а опет тако своји, СЕРБИА БРЕ! И онда је решило да поткреше урођени празилук из гузице, не да га чупа ко до сада, него нако да га фазонира машиницом на двојку, да то изгледа свецки а наше. И онда је створило клабане.
Клабана је дакле геачка фузија КЛАБИНГА и кафане. Недовољно хардкор за кафану, недовољно урбана за КЛАБИНГ. Метиљава као и гости који долазе у њу, што цитирају самониклог кантаутора, сина Титовог амбасадора Јована Балашевића и слушају Фрајле или ова говна. Име јој је обавезно шаљиви цитат из неке песме или враголаста игра речи ("Она моја", "Моја бивша"). Пиће скупо ко отров, ако наручиш ракију питаће те оћеш ли од боровнице. Музика такође метиљава, јер звуци Нина или Шемсе гостима изазивају осип. Разбијеш ли чашу, одма стиже обезбеђење да ти физичком снагом покаже да је чаша купљена код Вицка. Све сређено и чисто. Пичке сређене и чисте. Мушкарци који би се нежно волели са другим мушкарцима сређени и чисти. Столњаци такође сређени и чисти.
НЕ СМЕ БРЕ ТО ДА БУДЕ СРЕЂЕНО И ЧИСТО МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ У ПИЧКУ!
- Где излазиш, прескупа пичко коју мувам?
- Ахахахахахахахаха, идем у кафану "Чамцем пловим сам по Тиси"!
- УМРИ, ПОЈЕЛА ТИ МАЈКА ГОВНО ОД МУФЛОНА МЕСТО ЖИТА ДАБОГДА, ФУКСЕЖДИЈО!
Hoćeš pod moj kišobran?
Олд скул џентлменски позив да други организам, потенцијално лепо грађена хуманоидна јединка тзв. препичка, борави скупа с тобом под том портабл зоном приватности, званом кишобран. У ствари, то је можда и најбоља функција ове справе која по својој незграпности и непрактичности улази у саму завршницу избора најапсурднијих изума.
Тек, пиша Свевишњи, а њој се жури, цупка у месту, оклевајући да се отисне кроз пљусак. Ти имаш амрел, она јок и ту се тривијална ситуација претвара у прилику, а тренутак накислог поподнева у блесак провиђења. Подићи ћеш надлактицу галантно пружајући ослонац, онда ћете се прибити не бисте ли обоје стали под куполу кинеске шклопоције. Даље ћеш се већ снаћи, није добро много планирати, боље овако, импровизуј, снифај јој шауму, блени у сисиће и огреби се макар за телефон.
То, додоле, у гујцу вас љубим!
- Хеј, нећеш ваљда по овој киши у тој танкој мајичици? Мислим, лепо би изгледало, али прехладићеш плућо. Хоћеш под мој кишобран?
- Супер, хвала ти, баш си љубазан. Даниел беше?
- Симеун. Можда бисмо могли и да…
- Само до преко пута, ено ми га дечко у Аудију, оном црном.
- Море шупичкуматерину, купи си кишобран, стипсо!!
Nenamerna zaostavština
Хипотетички гледано, може да се деси сваком нашем потомку.
Рецимо да си кобјашњавао дефкама, постовао на различитим форумима, објављивао на нету под разним псеудонимима, али без веће пажње шире јавности. Био си несхваћен, ако ме разумеш. И онда ти истекло време, отегао си папке, представио се. Нико са нета не зна ни ко си, ни да си покојни, твој провајдер се убрзо угасио, а и све IP адресе су пребачене на IPv6 формат. Затире ти се сваки виртуелни траг. Што си био - био си.
Године 2167. твој потомак пубертетлија, између два дркања на Ћићолинину чукунчукунунуку, узме да брља по бекаповима хардова од пре сто педесет година. И у неком забитом фолдеру, између порно клипова од 10 секунди и мп3-ја Жарета и Гоција, нађе велики број текстуалних фајлова писаних у непознатом едитору. Скапира да то мора да је трућао неки његов далеки предак, пребаци у Ворд 2168 и почне да ишчитава. Како нема времена за толики материјал, компресује 250 гига у 1,2 килобајта и сними на гаџет 2х2 милиметра. Касније док седи у градском летећем превозу из пограничног дела Србије, јужног Франкфурта, ка универзитету у Лајковцу, на прозорском стаклу ласерски пројектује твоје писаније и наставља са читањем. Поред њега случајно стоји искусни уредник реномиране издавачке куће, коме твој потомак наравно није луд да устане и уступи место, јер крв није вода. Матори кришом чита редове на стаклу, и док му вилица зјапи од одушевљења, он пада твоме потомку на груди и кличе:
- Младићу, ти имаш редак таленат!
Мали капира све из цуга, јер, опет, крв није вода, и договара састанак са уредником. Остало је будућа историја. Потомак ређа издање за издањем, снимају се филмски и остали спектакли по сценаријима на твоје умотворине, на Месецу се отвара забавни парк са тематиком твога житија. Туристичке агенције млате паре за туре на Марс у обилазак јавних кућа са равама које си ти описао. На Венери, брегови добијају имена по теби и твојој лози.
Потомак ти, у знак захвалности, прави маузолеј који се види са Плутона, на обраслом гробљу између рударских копова у ненасељеној Шумадији и коначно сврстава твоје презиме у ред буржоаске властеле, тј. пиша по сиротињи. Твоју заоставштину крчме генерације и генерације, а можда и данас то раде, ако нису умрли.
Zozovača
Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi.
Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper
- Gle, nema venac!?
- E, pa venac dobiješ sutra!
Period izmedju dva rata
Izraz kojim se u udžbenicima svetske istorije označava period izmedju Prvog i Drugog svetskog rata. U udžbenicima nacionalne istorije Srbije se ne koristi jer deluje zbunjujuće na čitaoce.
Aleksandar Saša Đorđević
3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...
2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.
Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.
Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.
Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.
Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati.
Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.
Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.
1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.
0...Zvuk sirene. POBJEDA JEBENA!
To što ja želim, ne ide na fiskalni račun
Još jedna ne toliko otrcana fora da u vidno alkoholisanom stanju počnete da barite konobaricu neke birtije. Uspeh nije zagarantovan.
- Izvolite, želite li još nešto?
- To što ja želim ćero ne ide na fiskalni račun ako me razumeš, xe xe...
- Vidi seljačino, ja nisam od tih za koje me smatraš odma da ti kažem. Te fore da prodaješ onim brđankama u selendri iz koje si došao na magarcu. Ako ne možete da pijete više, platite račun pa da zatvaramo, ne mogu da vas gledam kako lizućete te flaše, i žvalavite prazne priče!
Ide malo brže od kontinenta
Opis osobe koja izgleda kao akter usporenog snimka.
- Požuri jebote, pre 2 sata si krenuo.......
- Bratić, Pužolinu sam poveo, sve ti je jasno. Aj ako ne evoluiraš u neku biljku ili se pak ne spojimo sa Australijom eto nas na kafi do večeras.
Naručivanje vinjaka na prvom sastanku
Олд скул фора за проверавање стадијума алкохолизма до којег је стигао потенцијални трситељ, а можда и отац деце госпођице која изводи тест. Користиле су је намазане девојке пре 30 и кусур година.
Подразумевало се да тај вињак неће да попију, а знале су о каквом је мушкарцу реч ако и он наручи исти или попије њен рубинштајн.
Фора је почела да оживљава под утицајем данашњих девојака које пију више него мушкарци, али са сасвим другим циљем - како би се што пре улетвале и могле да слушају или уопште гледају мушкарца са којим су изашле.
Пролеће '76. године, кафана "Крива сиса", општина Кнић
Келнер: Изволите!
Драгана (у себи: баш да видим да л' ће да наседне): Ја ћу једну киселу воду и један вињак.
Милисав (у себи: Ууууу, курво! Где баш Рубинштајна нађе, мајку ти покварену. Е па нисам ја сис'о весла, знам за јадац): Ја ћу киселу воду и кафу. Алкохол не пијем.
Драгана (У себи: Хм, овај неки баш фин, не пије. Даћу му.).
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Пролеће 2012. године, кафић "Марабу", Крагујевац
Конобар: Изволите!
Милица (у себи: Јао, само да се обезнаним што пре. Јеб'о ме коњ кад изађох са овом смарајућом ругобом!): Дупли абсинт, непаљен!
Стефан (у себи: Ууу, ова 'оће да се јебе ноћас, то бре! Јаооо, какав сам плодитељ): Дај и мени исто.
Džabe okrećeš list kad ti je rukopis isti
...Iliti, takav si - kakav si!
Koliko god se trudio da promeniš nešto, ono iskonsko u tebi živi i nema namere da se menja, niti može.
- A, neće više ovako, ne, ne, od sutra se okreće novi list, pa da vidimo šta će biti! E, vala, ima da bude sve kako treba!
-Brate, ne seri više! Milion puta si okretao novi list ali džaba kad ti je rukopis isti.
Voditelji dječijih emisija
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Kulturiška
Izraz koji na "kultivizacionoj skali" predstavlja aritmetičku sredinu Rakijade u Pranjanima i Novogodišnjeg bečkog koncerta (da, ono što jedva čekaš da se završi pa da počne skakaonica u Garmišu). Dakle, nešto što ostavlja jako dobar utisak na sva čula, nije poseljačeno, a opet nije ni uštogljejno ko vrhovni sudija Haškog tribunala. Kulturna medijana, ukratko rečeno.
- Kad mi je keva rekla da treba da idemo u zapizdinu kod Despotovca, na svadbu neke sestre koja je devetnesto koleno, dobro mi nije bilo. Mislim se u sebi, koji ću kurac tamo. Al ajde. Pomirim se sa sudbinom i krenem očekujući polivanje jeftinim špricerom, guranje evrića pevaljki u vime, tuču mladenaca i slične običaje, kad ono međutim. Lokal totalno avangardan, plitki tanjiri u dubokim, saksije sa rupom umesto čaša, švedski sto koji se rotira u sfernim koordinatama, a u ćošku DJ remiskuje Moravac. One klinke što kite svatove, kače buksne za revere i uzimaju 100 dindži. Kulturiška, majke mi. Jedva čekam da se i mlađa šveca uda, pa da idem opet.
-----------------------------------
- Priznajem da sam imala predrasude. Ipak je on fudbaler, a ja širim noge da smestim violončelo na Kolarcu. Al nemaš pojma koliko me prijatno iznenadio. Očekujem nekog mamlaza u trenerci, sa tarzankom na glavi, kad ono dolazi tip u fazonu voditelja jutarnjeg programa na b92. Znači, bradica od 2 dana, džemper, ispod viri kragnica od šulje, neke krem pantalone i kanađanke iz ofis šuza. I ne samo to, dečko čita, odma' sam ovlažila na Preverove stihove. Jebote, da mi levi bek recituje Barbaru, zamisli. Ništa, primim se ja ko nikad, odemo kod njega gajbi i odvalim ga od pičke. A on fin maksimalno, čak me i pitao gde da mi svrši. Al bila sam malo zločesta, nisam mu odma dala facijalni kamšat, već samo sise da mi isprska. Mica jedna, posle me detaljno obrisao svršavačkim peškirom i skuvao fuka.
- Kulturiška, nema šta.
Igo je o njima pisao
Ljudski šljam, premazan svim nijansama vidljivog dela spektra. Pobednici svetskog prvenstva u licemerju, nosioci zlatne medalje za koristoljublje. Tragovi im smrde nečovještvom, a radnje su im mutnije od koktela na "Ladies free" noćima u diskotekama Paralije. Jadnici.
- Izvini Jelena, zašto grizeš produžni kabl, okružena polomljenim saksijama sa facom koja neodoljivo podseća na Džeka Niklsona iz "Isijavanja"?
- Zvala me je kuma. Tražila je 2 hiljade eura na zajam. Bez pardona, nakon što mi je napila i kresnula muža. Falsifikovala potpis u banci kao žirantu, ispričala familiji kako sam bila na lečenju u Lazi, kada nisam razgovarala s njom, jer mi je pregazila dalmatinca i bacila u kontener praveći se blesava. Dete mi je naučila svim mađarskim i bugarskim psovkama. A na tetkinoj sahrani je prodavala vutru mojim matorcima za smirenje živaca, koju je kupila od novca koji sam joj pozajmila za lečenje leukemije, koju je imala, koliko i ja znanja o deonicama na Kineskoj berzi. Na kojoj je šatro radila, dok je zapravo ležala u Temišvaru u pritvoru zbog šverca.
- Ona bi baš poslužila Bukovskom kao muza, mada mi se čini da je Viktor Igo o njoj već pisao.
Bunker
Imaginarna ostava za jugoslovenska (mahom srpska) crnotalasna filmska ostvarenja, koje je savezna komisija označila kao društveno štetne promotere dekadencije i raspaljivače pesimističke lomače u bezbrižnom socijalističkom društvu. Zabranjivani filmovi su držani u 'bunkeru' (terminu kumovala UDBA), odnosno izolovani od domašaja kulturnih radnika i spoljnog sveta uopšte.
Termin bunker predstavlja divan primer tajnopolicijskog doprinosa bogatoj slengovskoj riznici Srbije.
- imaš u Kinoteci 'Zasedu' Žike Pavlovića.
- uuu, to beše bilo u bunkeru?
- kako ne! tek devedesetih isplivalo...