Neka ne pametna osoba koja u pekari umesto pleh kaze hleb...A pri tom nemaze da kaze h

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Odvesti potencijalnog poslovnog partnera iz Izraela na some šanome, nakon što ne ugovorite posao, ali po nalogu šefa morate da ga izdadiljate još jedno veče, jer mu avion poleće sutra.

Слика коју добијеш када ствари не гледаш из правог угла.

Примарни циљ и прва фаза сређивања собе.

Животни век. Трен, ако узмеш у обзир да се Велики Прасак десио пре 13 и кусур милијарди година, у некој већ постојећој форми и димензији свемира. И да је ова наша лоптица претрпела гомиле вулканских ерупција, киселе кише, ледено доба, колизије са астероидима и кометама, настанке и нестанке живе материје, еволуцију и истребљење. Безброј рођења и исто толико смрти (минус ми, који јесмо).

Дакле, оног момента кад почнеш да се нервираш што си нико и ништа, кад ситним успехом подстакнеш своју болесну амбицију и још болеснији его, кад зарад малог, личног ћара испаднеш нечовек и превариш ближњег свога; сети се да твој животни век траје минорних 80 година, и то ако си живео смерно и здраво (читај: као пичкица и папучар, а сви знамо да ниси).

Е, сад, са тих твојих мајушних 80 годиница, које представљају зрнце песка у Сахари, наспрам милијарди година света и века, покушај да замислиш (мада нећеш успети) своју ултра-пико-нано-егзистенцију у засеоку званом Млечни Пут у руралном, забитом делу непрегледног пространства овог Универзума. А било би апсурдно да је једини...

Poznatiji kao "Onaj što prevozi klavire". Preko dana, Ostoja je tihi čukarički preduzetnik. Noću, postaje dobrodušna zver, koja se bori protiv kriminala na ulicama Beograda.

Ostoja zapravo nije čovek, on je ideal, on je heroj kakvog Beograd zaslužuje, ali koji nam sada nije potreban. I zato ćemo ga loviti, jer on to može da podnese. On nije heroj, on je tihi branilac, bdijući zaštitnik. Klavirski vitez. Snovidjenje koje ti kaže - "Raduj se".

Misterija ovog heroja decenijama muči Beograđane: Zašto Ostoja ne prevozi trombone, sofe ili aligatore, nego baš klavire?

Селекција ВОС-а, док се опушта, након квалитетно одигране текме на сунцем окупаном бетонском борилишту.

Izdominirati tokom neravnopravnog sportskog duela u toj meri, da se protivniku ne pruži prilika ni da makar ostave srce na terenu, kad već nisu ispoljili ni naznaku neophodnog umeća.

Najveći stepen primanja, odmah iznad baba i saučešća. Nastao fascinacijom učesnika VOS-a Beton ligom i registrovanjem FK Vukajlija u istoj.

Naziv za izuzetno debele prste u muškarca. Osobe sa ćevapima u većini slučajeva ne poseduju mobilne telefone jer oni gube svrhu u njihovom slučaju.

Сленговски израз за мешавину џибера и сељака уз примесе павијанства и тоталног мулца. Типичан ђиђан, одликује га облачење без укуса, кретенско понашање, надкани поглед и наравно трибал тетоважа на видљивом месту. Ако не трибал, онда кинеска слова која ни не постоје у Кини. Кајла златна и рука кроз прозор док се возе кола.

Ovim najčešće želimo saopštiti sagovornicima da nam noge zebu, ili ne daj bože da na krstima osetimo neko blago kretanje vazduha. Reči najčešće nagoveštavaju da bi promaja mogla biti blizu i da je treba preduprediti.

Uglavnom prećutna opaska, na nečije recimo ''neobično'' ime.
Nastala je na osnovu Konamijevog neimanja licence, te davanja svakojakih imena igračima u PES-u.

Proterivanje klinaca sa terena.

Odgovor za besmislena pitanja ili pitanja na koje je odgovor apsolutno očigledan.

Ako ne najstarije, onda sigurno jedno od najstarijih oldskul sleng poređenja kada je u pitanju stepen nečije navalentnosti. Možda i jedini vid nasrtljivosti koji ispunjava većinu uslova za kliničko kategorizovanje. Naime: zec je gladan pa navaljuje na kelerabu; jedan penzioner mora nekako dispuni mučne pauze 'međ Dnevnicima pa razdragano juriša na šaltere k'o nekad na Švabe 45' ( da, da - goloruk; prim.prev. ); gospodin Kosač i baba imaju neke račune još od ranije, dok jebenog Goluma i njegovo insistiranje na mrtvom prstenu uopšte neću ni da spominjem! S druge strane, pak, BLESAVOM je - kao što vrlo dobro znamo - neobično teško objasniti i predstaviti da nešto ne može i NEĆE biti te on, siromah, uporno i uporno udara glavom o zid, navaljuje i nasrće protiv svih zakona fizike, hemije i verovatnoće i ni jednog jedinog trenutka ne zastaje da se priupita od čega mu to jebeno krvari lobanja, a u vezi sa gorepomenutim zidom. Otud i gorepomenuta klinika.

Eventualno razumevanje javnosti za ponašanje subjekta inicira isključivo akutni sindrom zagorelosti III-eg stepena kod istog ( drka na sestru ( od tetke ); prim.prev.), u čijem slučaju ima i važnijih problemčića od jedne pišljive razbijene glave. Laku noć.

Univerzalan odgvoror na sve

Cigareta u žargonu.

Zajednički naziv za sokove od limuna i grejpa sa blagim ukusom piva koji su postali jako popularni u poslednje vreme, a nastao je ne da bi prozivao one koji ga piju kako su Vilenjaci, jer nije to loše osveženje, već da bi prozivao one koji ih piju i smatraju ih pivom, kao i za one koji u društvu gde se glasno poručuje ko će koje normalno pivo, tiho ubace svoju porudžbinu ovog sokića.