Svete krave Sremsko-Banatsko-Bačkih puteva. Noćna mora svih putnika-namernika kroz Niziju.
Dolaze niotkuda i odlaze nikuda. Terajući vas da se, iz straha, pribijete do šora suprotne trake puta i ulećete u makazice drugim vozačima, uzrokuju više saobraćajnih nesreća od dekoltea Mice Trofrtaljke.
I dok će Gradski Biciklista projuriti pored vas, trudeći se, očigledno, da negde stigne, Panonski će sve svoje psihofizičke kapacitete upregnuti da do svog konačnog odredišta, daj bože, nikada ne dođe -- jer, ko zna šta ga tamo čeka? Usporiće svoj metabolizam do stepena medveda u hibernaciji, a bočnu amplitudu vrludanja maksimizirati do granice koju mu fizika dozvoljava. Zato što je tako u mogućnosti.
- Grupa naučnika sa Stenforda je pokušala da ih analizira i matematički modeluje, ali najbliže do čega su došli je Braunovo kretanje čestica, koje je njihovo ponašanje ipak zadovoljavajuće opisivalo u samo 63% slučajeva.
- Priča se da je 1979. kod Malog Iđoša voz izleteo iz šina, kada je mašinovođa naglo povukao kočnicu, pokušavajući da poštedi jednog Panonskog Biciklistu, koji je u tom trenutku pasao na sred pruge.
Jako iritantno pitanje poslodavaca. Ne libe se da ga postave iako posao nema blage veze s kompjuterima. Danas i najveći tutuban zna ponešto da iskuca ili pretraži na netu, pa i samo pitanje gubi i ono malo pređašnje težine.
- Lepo, lepo, sviđa mi se ovo što ste pokazali. Biće od vas rudara. Još me interesuje šta znate na kompjuteru. - Je l' to znači da u jami ima računara? - Ne trenutno, ali biće do 2017.
Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći. U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo. - Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio? - Bez mene kume. Odlazim. - Gde? - Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim. - Kakav Frankfurt, koji ti je? - Moram. - Dobro, i kad se vraćaš? - Ako Bog da, nikad. - E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom. - Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više. - E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više. - Nemoj kume, ne treba. - Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
U modernoj medicini nazovi poremećaj, čiji su simptomi, na prvi pogled, gubljenje one tanke linije koja razdvaja istinskog genija od reklesnog, lucidnog, zapuštenog sledbenika vizuelnih halucinacija, proklamovanog, notornog čoveka zagađene duše. Ono što savremena medicina nije u stanju da spozna, to je da istinski genije ostaje to čak i sa gaćama na glavi, bez onih na preponama, sa višemesečnom bradom i zapuštenim noktima, dok pokušava da zapiša kamen temeljac obližnjeg suda, sve sa manijakalnim sjajem u očima i daljinskim upravljačem od Ei-Niš televizora u ruci, kojim pokušava ugasiti nadolazeće snage reda. Jer, takav primerak, makar prividno izgubljen u hodnicima svoje uobrazilje, ipak poseduje samo onaj mali, elementarni deo koji jednog čoveka čini da se uzdigne i radi po svojem, kaže ono što misli, makar ga koštalo društvenog položaja, za koji mu se uzgred jebe k'o za monetarnu krizu u Madagaskaru. Možda je i savremena medicina u pravu, pa se danas individualnost i uzdizanje iznad mora istomišljenika zaista može nazvati sindromom, poremećajem. Dvojac gore pomenut je ostao dosledan sebi, pa su odbačeni od te mašinerije, sačinjene od identičnih organa, nazvane društvom ostavljeni sami sa svojom ingenioznošću i usput, torturisani uskrašćenošću ljudskog dodira, samo podigli evoluciju na viši nivo.
(Bobi Fišer, sa nevericom gladi bradu) -Savo, ko te je naučio ovako da pikaš šah, moraću da predam. (Sava, ganjajući lastavicu) -Pederi, kurve, licimuri, demoni, što kartaju šaha umesto da crpe kikindške jame. -Jes', to su oni što su na meni dizali svoj kvazi-patriotizam za vreme hladnog rata. -Paraziti, moj Bobi, a nas dvojicu niko ne sluša. -Ni oni iz Bosne, što te proteraše nisu bolji. -Ko ih jebe, nego pij tu Frutelu, i namesti figure majstoru.
OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost tv lica gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo kao sav normalan svet može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!
- Gospodine Berček kada ste počeli da se interesujete za glumu? - Gluma je... ne znam... otac donosio kačkavalj nedeljom... i tako... - Dragan Nikolić mi je, pre nego što me je oterao u kurac, rekao da ste bili jako talenotvani... - Gaga je... I Milena isto... Gluma je... znate onu pesmu Krompir mrkva paškanat... e to je... - A onda dolazak na akademiju, potoji anegdota da ste došli mrtvi pijani... (vrhunac emisije) - Ma to je sve bilo... Paja Vujisić... cvekla... - Dok ste bili upravnik mnogi su pričali da ste ovakvi i onakvi da ste malo težak čovek... - A to su sve... težak čovek, hm, vepar je težak.... - Je li ovaj kej vaše omiljeno mesto, jel se tu koncetrišete za uloge, jel iza onog žbuna kenjate? Jel imate uzorak za uspomenu i laboratoriju rtsa? - Ovaj, kelj... poljoprivreda... glumci su posebna... fela... Gaga Nikolić je rotkvica... - Negde sam pronašla da ste vi imali prvu fiću u Banatskom novom selu, je li to istina? - Eeee vidi avion... Tanja odo po cigare el treba vama nešto, oće kamerman semenke?
- Kamerman kuca slobodnom ruku poruku: dusho stizem samo bercheck da prducne malo tanji stisla se pickha misim berchek ne tanja da ne pomislish neshto
KAKO JE PAMETAN OVAJ BERČEK! ČUJEŠ KAKO JE MUDAR SKORO KO JEROTIĆ I BAVI SE POLJOPRIVREDOM SHVATIO JE DA JE GRAD KURAC!
Jedna od neminovnosti koju će političari iz FBiH morati da prihvate kako bi očuvali gram nade o "cjelovitoj BiH"."Srdačne" čestitke će se podrazumijevati.
(Federalna televizija,14. januar 2015 godine,naciji se obraća Haris Silajdžić)
"Sijaset rahatluka na ovome dunjaluku. Da šućurate Alahu na berićetu, da vas dragi Alah čuva od šejtana, nalet ga bilo u džehenemu. Da svaki hastaluk i svi hećimi budu daleko od vašeg vilajeta. Da vas svi kijameti zaobiđu. Hairli Srpska Nova Godina pravoslavni vjernici BiH."
-Brate, gde si ti sinoć? Čekali smo te do 2 sata. -Izvini brate, ja i Ćomi upali u neki kokošinjac, sve same ribe, vazduh miriše na pičku, takva prilika se ne propušta.
Veverica koja ne prodaje veru za večeru. Ona priznaje jednog jedinog sveca, zaštitnika šumskog življa - Svetog Žira Leblebiju. Lasica je probala da je preobrati obećavši joj tovar svežeg dominikanskog kokosa i vaučer za Teranovu, ali je neverica saznala za taj lukavi plan, prerušila se u Svetog Leblebiju i ukazala lasici iste noći na prozoru. Sutradan je lasica kupila bombonjeru verici i izmolila oproštaj uz pratnju ruske plesne trupe i prelepog svirača na šargiji poreklom iz Štrpca.
Verica je napisala i ilustrovala "Prvi šumski bukvar" u kome se vide mnoga njena dobra dela koja je učinila za šumu tokom godina. Tako pod slovom A vidimo vericu kako sklapa analogno-digitalni konverter za razglas u šumskom domu kulture, pod slovom I je fotografija verice sa prototipom interneta pod miškom, a ako okrenemo slovo Č, videćemo vericu kako brani šumu od razjarene ajkule čekićare. Pod slovom Š jeste momenat kada je verica sastavila iz delova Šekija Turkovića nakon njegove čuvene borbe sa Obi-Van Kenobijem. _________________________________________________________________________ Verica, pored svih svojih vrlina, poseduje i autorsko pravo na izraz "žirova pobeda", što označava vekovnu duhovnu pobedu veverice nad kolektivom lasica.
Vrhunsko dostignuće srpskog gurmanskog zanata, i vrhunski domet srpskog inata. Pola milenijuma brušeno umeće inaćenja turskom zulumu i njihovoj kulturi. Suprotstavljanje njihovim normama, i ismevanje njihovog strogog kažnjavanja. Oni nas na kolac. Za najmanju sitnicu. Da nas ponize i unize. E pa i mi će da nabijamo na kolac. U inat, bre! A koga ćemo da nabijamo? PRASE! Najprljaviju životinju od svih životinja. Životinju koju oni ne jedu, jer je previše prljava. Ne da ćemo da je nabijemo na kolac (ražanj), nego ćemo da uživamo dok je okrećemo i posle da je u slast pojedemo. Njima u inat. Uz najbolju domaću rakiju (opet zabranjeno voće - alkohol). S kolena na koleno prenošen je zanat nabijanja praseta na ražanj, njegovog pečenja, i uživanje u njegovom ukusu. 500 godina. Brušen je brilijant našeg kulinarstva. Doveden do savršenstva. Inat je naš najslađi specijalitet.
- Al' će da bidne dobro ovo prase. Tako ga okreći. - Evo ga Ali-Paša. Pazi sad ovo. Oj Pašaa, dođi da se gostimo! - Merhaba Srbi! Šta to spremate, lepo vam to miriše, otvara apetit! - Dođi, probaj. Vidi kako se lepo okreće na ražnju, vidi ti to prase. - Neverni psi! Svinja je najprljavija životinja. Bah! (u sebi misli: ali lepo miriše, majku mu njegovu)
