Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Fraza za ekstremno pijančenje na račun domaćina.

Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

Onaj koji nema vida. Znači slepac?

Људи који нису слушали пјесму.

Стари израз, настао у доба отоманске окупације Балканског полуострва, када је управо колац био главни реквизит за кажњавање најтежих прекршаја, типа раздевичење субашине ћерке јединице или ношење дреса репрезентације са оцилима.

За оне који су историју заборавили или је никад нису ни знали, тј. учили је од пијаних гостију на слави док се свађају око порекла Вечитих ривала и њиховом везом са усташким и масонским покретима, важно је напоменути да се у овој фрази не мисли на припадника влашке националне мањине, познатом по јаким скиловима у домену вуду магије и читавом албуму за сличице "Животињско царство" овековеченом у облику гипсаних фигура и смештеном на ограду од кованог гвожђа око вишеспратнице у Неготинској Крајини. Влах је стари турски назив за Србина, православца. Дакле, погрдан за сву сиротињу рају јер Влах у оригиналу значи чобан или шта већ. Овај назив се одржао у неким србским земљама под окупацијом, нпр. у БИХ и Санџаку. Јебига.

Зашто Влах псује са коца? Мајку му, и ти би некако гледао да испровоцираш обрезаног да ти скрати муке јер ти се налази јебени комад дрвета пречника десет сантима у чмару! Замисли онај бол кад поједеш пола теглице феферона безлеба и сереш жилете наредних пар дана, па га помножи са 10¹². Дакле, треба бити изузетно креативан и маштовит како би лични кочијаш Веље Илића под дејством зозоваче поред тебе изгледао као шездесетдвогодишњи Жан Пјер Константиновић, професор чембала и страствени колекционар хаику поезије док у "Квадратури круга" најфинијим буржујским речником објашњава како нема леба у цреву, а да је чембало продао ромским скупљачима секундарних сировина. Значи, оно најгрђе.

Tradicionalno najteži udarac za najveći deo punokrvnog Srblja. Slom. Tragedija. Porast nasilja na svim poljima, u narodu rastu tenzija i podiže se mutni talog beživota, ulice su tihe, vazduh zloslutan - čak i političari izbegavaju da stanu pred kamere, iako je već uveliko počeo sedmi mesec predizborne kampanje. Dan posle sutra. U apoteci trljaju ruke i dižu bensedin za 40 dinara. Vinjak se razgrabi do pola devet, u dnevnoj sobi delikatna situacija - ćale otvara četvrtu kutiju monte karla, keva zakuvava dvanaestu litru kafe. Šta ćeš, vraćaš se u krevet i nastojiš da budeš očajan preko mere, ali - ne ide. Slabo se solidarišeš sa ostatkom nacije i to te pogadja čitavih pet i po sekundi. Gledaš kroz prozor, pusto..Deca ne idu u školu iako je sreda, na poštedi su - Novak ispao od Vavrinke u osmini finala. Odbojkašice savladala uvek neugodna reprezentacija Kube. Asmir Kolašinac završio peti. Seča vena, gore kontejneri.

U kafićima klasična muzika, dominiraju Šostakovič i Smetana, pink menja programsku šemu, na farmi, učesnici spuštaju intenzitet svadje na 25 decibela. Beogradska hronika počinje sa minutom ćutanja, fudbaleri izgubili od Letonije tri - jedan, ali na to niko ne obraća pažnju..

Osam promašenih trojki Teodosića prouzrokovalo isto toliko srčanih udara, mahom sa tragičnim epilogom. Iz nabubrelog oblaka sipi tamna, plesniva kiša. Nema sunca. U Kurtalićima rodjeno dete sa okom na čelu, Tisa počela da teče uzvodno. U znak solidarnosti sa srpskim narodom, madjarska policija obustavila batinanje žena i dece na Horgošu. Vlada u krizi, premijer uputio protestnu notu sportskom savezu Litvanije. U krvi potištenog naroda bude se drevni nemiri, oživljavaju stara neprijateljstva, starci odlaze u baštu, vade iz zemlje davno zakopane mauzerke koje su zaplenili u prethodnim ratovima, okupljaju sinove i unuke pod istu zastavu, ljube uplakane supruge i majke i uz rakiju i pesmu kreću put Bugarske.

Nasušno dugme na tastaturi čija je funkcija da upali scroll lock diodu. Legenda kaže da ima neku praktičnu primenu u Excelu, ali korisnici Excela se već sasvim dobro snalaze i bez njega. Bliži se doba kada će stari dobri Scroll Lock biti zamenjen tasterom :), OMG, lol ili rofl. Svi ćemo ga se sećati, ako ni po čemu drugom, onda bar po tome što je na najizlizanijoj tastaturi ovaj taster uvek izgledao kao da se juče iskrcao sa prekookeanskog broda.

Алкохоличари ранораниоци који џеџе испред своје омиљене радње и циркају пиво, врло су одани својом одредишту и дају му посебан шмек.

Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.

Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.

Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.

Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.

Odgovor prefinjene lutke na tvoju nesuptilnu seksualnu propoziciju, kojom istovremeno postiže tri bitnosti:
1. Čuva integritet (procesom ako lako dam ispašću zešća vakur i poslije jebanja me neće jebati ni procentno.
2. Testira ti testiculuse (nindža ili mindža).
3. Daje ti do znanja da želi tvoju močugu.

Starci u vikendici, mladjem burazu si dao kintu za blejanje, uz konsekventno objašnjenje kol'ko će da boli ako pomisli na kitoblokativnu sabotažu a la John Rambo. Sami ste na gajbi. Iz pozadine ti diskretno pomazu Stan Getz i njegova Djevojka iz Ipaneme, a angažovao se i ćaletov Penfolds Grange.  Rasan si ko Vizigot na steroidima svjež iz tvorza a ona lijepa kao san umornog andjela i miriše na grijeh.

Силовита колизија нечијег лица и нечијих песница.

Bismillahi rrahmani rrahim.

Ćafir je hajvan koji ne poštiva presvjetost Allaha svevišnjega. Karacrni damar mu je, ha duša mu je šejtanova ćenifa. Taj ahbaba nema, a još mahnje ahlaka. Šejtan mu je bezbeli divanhana, samo njehgova avaza sluhša, ha džehenema nije ga stra'. A kada kap džehenema kane na dunjaluk - badahava ti dunjaluk, jarane moj. Ha ja... Ba.

Sin odokativne metode.
Kćerka šacometrije.
Srpski apgrejd Međunarodnog Sistema Mernih Jedinica (SI).

...i kao sve sa prefiksom ''srpski'' u nazivu, krajnje mistična, transcedentalna, sakralna ali i totalno ujebana varijacija one standardne, belosvetske verzije. Elem, kao nacija koja je svet brojeva već obogatila izrazima poput šurnaest, namnaest i pešes, koji poput bastiona NEPRECIZNOSTI stoje i prkose modernom poimanju matematike, vremena i prostora, mi Srbi smo se vazda trudili da budemo i ostanemo mimo ostatka Vasione, uže Mlečnog Puta, lokalno planete Zemlje. U tome smo, na sreću, i uspeli, mada to i nije neka veća misterija. Ipak, to ne možemo reći i za film ''Pogrešno skretanje'' za koji se po holivudskim kuloarima uveliko priča da aludira upravo na tematiku iz naslova. Šta je prava istina, teško ćemo saznati. Verovatno treba da prođe još dobrih 100 godina pre nego se neko zainteresuje.

Ja, personalno, smatram da je u sve, kao i obično, prste umešala srpska predusretljivost tj. genetski ukorenjena želja Srbina da pomogne ljudskom sa-biću. Doduše, ne baš najbolje i realizovana u stvarnosti. Uostalom, ''put do pakla popločan je dobrim namerama''...

Najznačajniji filozof iz plejade nosilaca namještaja.

Taktika koju poseduje svaki, malo veštiji, "igrač" koji je spreman da brzo odgovori na napad koji je izvršen na njega i pri tome u potpunosti onesposobi napadača.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Rakija u čijoj destilaciji nije učestvovalo voće, već samo šećer i voda. U našem narodu omiljena u ratnim godinama. Vrlo jeftina, a često se preživi.

Jedan od najbitnijih odbramberno-pravnih organa u porodičnoj zajednici. Služi za pravdanje i za dokazivanje istine. Svaki vid zloupotrebe je kažnjiv utajom novca za izlaske i ukidanjem osnovnih razonodnih potreba.

Некада, епитет који би твој рад добио само ако је вишеструко користан, далеко испред свог времена, ако је плод мукотрпног рада, иновативан и схватљив, ако има моћ да промени људе и свет (а можда ни тада, ако је неком баји требало хартије за огрев).
Данас је, пак, довољно да на неком тамо забавном сајту подсетиш људе на неку њихову свакодневну радњу.