Stvar koja je u višim razredima osnovne škole doprinosila dečacima da se osećaju kao muškarci.

Muva govnara. Ona velika i dosadna.

Čudan vid sekte. Pojave se s vremena na vreme da vam usisaju kuću i odu.

Он је длакав. Он је висок 220цм и вероватно има киту дугу пола метра. Oн је Роберто Дуењас.
Бивши кошаркаш Барселоне, синоним маљавости. Човек који је био инспирација Џејмсу Валеу када је снимао Франкенштајна. Доказ да вукодлаци постоје и да им није проблем да изађу у јавност. На леђима има више длака него што Бора Чорба има косе, само што његове длаке нису беле, фарба их, јер за себе каже да је врло педантан. Какав парадокс! Једино место на свом телу које је морао да обрије, били су дланови и то само због тога што су му длаке сметале при извођењу слободних бацања.

Маса зомбија која се креће, конзумира храну, заузима простор, смрди и штети животној средини, а чини слој становништва који такође има право гласа, а глас им вреди као и мој.

Družiš se sa njom uglavnom samo na faksu, kada nemaš ništa pametnije da radiš, na primer nešto čekaš ili ona nešto čega. Po difoltu solidno izgleda, obavezno pomalo kučkasta, pošto kao svaka stoka od muškarca ne započinješ razgovor sa nekom osrednje "lepom" devojkom.
(ovo se uglavnom odnosi na onaj kučkasti deo, tj. u većini slučajeva je barem malo ziljava)

Voli da flertuje i sa osmehom prihvata tvoje neumesne sekusalno začinjene šale tipa "Razvalio bi' te od kurca" ili "Daj šta se smaraš sa tim tvojim dečkom, šutni ga pa da se jebemo k'o zečevi" koje iako govoriš u šali, apsolutno misliš, do poslednje reči. Ona ih prihvata ili zato što je dovoljno glupa, ili zato što je dovoljno lakoverna pa misli da se samo šališ ili opasno vlaži na tebe pa bi ti popušila i na sred amfiteatra samo da joj tražiš.

Najčešće si sa njom u odličnim odnosima, baš zbog tog nekog odsustva želje za bilo čime osim šale i potencijalnog, "ako upali" seksa. Ne nerviraš se oko nje, niti nju boli dupe za tebe i sve funkcioniše savršeno.

Koleginica sa faksa je daleko od prijateljice ili drugarice, nije ti devojka, a opet nije ni poznanica. Ona je jednostavno osoba sa kojom bi rado seksualno opštio, a opet nije ti toliko stalo da se preterano cimaš oko toga. Drago ti je da znaš da uvek postoji barem jedna, "ona" koleginica sa faksa, na koju možeš da računaš kada se skenjaš zbog nečega ili nekoga u životu.

Стандардна екипица окупљена на свима добро познатом месту, обично на стану код лика који сам живи. То што сам живи не значи да је увек сам него да ни са ким не дели кирију и трошкове, а успутних цимера има подоста и свима је дао да копирају кључ у случају да неко има паузу између предавања и вежби или је неком хитно потребан јебодром.

Свакодневно се окупљају да циркају вопса, пурњају вутру од локалног лердија, пуштају Жарета и Гоција и играју ПЕС. Комшије их мрзе, полиција им понаособ сваком напамет зна регистарски број личне карте и име оца. Али то њих не дотиче јер су превише пијани и надувани да би било чудно да их боли кита за нешто. Осим кад нестане Мерака, сканка и коју формацију да ставе код Олимпика из Марсеја и да ли Манданда треба да буде у првој постави.

Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".

Fudbalski nadimci za vrlo iskusne igrače u žnj klubovima međuopštinske lige. Oni su nosioci igre. Bez njih na terenu, utakmica je unapred izgubljena. Oni dele šamare mlađim igračima, treneru i upravnom odboru. Bog i batina. Kapiten i zamenik kapitena (smenjuju se, jer ne mogu istovremeno da budu dva kapitena). Atila i njegov bič. Mirko i Slavko. Era i Milić. Endi Kol i Dvajt Jork... Jin i Jang... Zajedno imaju osamdeset pet godina i pet hektara obradivih površina. Oni jedan drugom oru njive...
Ravaneli je onaj (pro)sedi, a Lombardo (pro)ćelavi.

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Konkluzija. Krajnji argument. Apsolut.

Svijetlo oružje za diskusiju Izabranih koje garantuje suverenu dominaciju nezavisno od oblasti o kojoj se raspravlja. Glasna, ali neočekivana esencija pobede koja izranja iz ovog uzvika deluje jednosmnerno, jednom i za svagda pokopavajući sagovornika zajedno sa svim njegovim argumentima.

Zasluženo kao mit prepričavan od davnina, ovaj Retkima dostupan maherski potez drevnih besednika još nije dobio validan protivargument u modernoj retorici.

Često poslednji akord grupice sa gitarama negde na javnom mestu.

Misao sa kojom se svako jutro budi vlasnik kladionice.

U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.

Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.

Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.

Ноћна мора сваког шефа, директора или таквог неког главног курца експозитуре из унутрашности.
Пошто је, јелте, већина седишта фирми у БГ-у, телефонски позив ка сржи компаније улива страх у кости на само помињање те појаве, јер мисле да су преко пута жице бића са три руке и четири ноге који преко фона могу да те залепе шаком у главу. Ова појава се са шефова преноси и на остале запослене који прекидају везу кад их зове тетка из главног града.

Razmišljanja koja su vezana sa svim i svačim, sem sa onim što učiš.

Ljudsko telo koje nagoveštava promenu vremena.

јахачи Српске апокалипсе

Mišljenje većine ljudi gde bi moglo da bude nešto što smo zagubili u kući.

Резултира из ситуације у којој онај који слуша музику тотално погрешно чује речи песме а потом је до судњег дана погрешно пева. Може да се деси због алкохолисаности особе која слуша, кинеских слушалица које шуште или непостојећег певачког талента извођача који више мрмља и фрфља него што пева.

Заблуда обично траје све док тај који је погрешно чуо у неком друштву не прокоментарише како је текст песме до бола глуп. Потом следи разјашњење и цитирање оригиналног текста али упркос томе особа се и даље када пева држи своје верзије на коју се већ привикла, ма колико то глупо и нелогично звучало.