Idealan kliše za priču o 'kenijadi' je PIĆE NAŠE MLADOSTI.
I stvarno jeste.
Kenijada je sok koji je bio popularan 80-ih i početkom 90-ih i koji je naprosto nestao.
Pravio ga neki Stopić iz Sarajeva, Mostara, ko će ga više upratiti mada nije ni bitan on za ovu priču.

Sok od manga, marakuje, papaje, čega sve ne, točen iz automata ili pakovan u one staklene, zelene, duguljaste flaše zapremine jednog litra, zatvoreno limenim čepom.

Popularni "KENO".

Poprilična egzotika u moru kola, fanti, mirindi i pepsija i kokti i onih razmutljivih sirupa.
Otvori ti ćaća, sipa čašu, ti popiješ a onaj mango i papaja te opiju i odnesu pravo u Keniju, kraj tebe proleću antilope i crnci i svima je divno i toplo na kenijskom suncu iako za Keniju skoro ni da čuo nisi...

I ne možeš piti koliko hoćeš, čaša il' dvije dnevno, ipak je to gazirano. I jedva čekaš sutra da dobiješ još jednu čašu narandžastog soka, da te golicaju mjehurići i ukus da te odnese u Keniju...
Najdraža je bila ona iz poslastičarnice kod Ahljulja Šiptara u centru. Da li zbog kolača i sladoleda ili je stvarno bila boljeg ukusa...

Izbacivanje nepotrebne karte iz ruke. Obično se dešava u preferansu (ili u nekoj drugoj kartaškoj igri koja je orjentisana na boje) kada onaj koji igra forsira adute (ili neku drugu, kod tebe deficitarnu boju) pa si prinuđen da škartiraš karte za koje procijeniš da ti kasnije neće trebati. Škart, kartanje, škartiranje, etimologija ove riječi je prilično jasna.

A procjena, ko procjena, ukoliko se to desi u poodmaklom stadijumu igre velika je vjerovatnoća da znaš što onaj koji igra siječe, škartanje može proći bez problema i sve ćeš svoje jake karte sačuvati za kraj. Ali, ukoliko se onaj koji igra uhvati i odmah počne da gruva adute, škartanje se vrši samo na osnovu informacija dobijenih preko licitacije.

Bilo kako bilo, nezgodna situacija za onog koji prati, i greška, odnosno preškartavanje, je uvijek prisutno kao mogući ishod. Zato je važno pratiti saigrače i ako se to kvalitetno odradi, kako za vrijeme licitacije tako i za vrijeme odigravanja, preškartavanje je praktično nemoguće. Dobar igrač uvijek zna šta da škarta.

U slengu, škartanje je proces eliminacije nepovoljnih ishoda a preškartavanje glupa greška, situacija u koju dovedeš sebe usled nepažnje ili neznanja, odnosno nedovoljnog razumijevanja u određenu oblast. Ili prosto bola u kurcu, što je nažalost i najčešći slučaj.

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

Доказ који се не побија. Шарао си, магарче, крвави ти зуби. И пао си на тако јефтину финту, обукао светлу шуљу, она имала јарко ултра-љубичасти руж, па баш нашла по кошуљи да те љуби, поред толике главурде и осталих екстремитета, са нагласком на гениталије.
Ма 'де бре, то је неки лош сценариста филмова Џ продукције некад поставио као премису, и сад у сваком другом филму, шатро она пребира бели веш да не побоји, и као скапира његово неверство, није него.

Укључивање смарача у виду шунтавог буразера из Немачке, кумовог напаљеног клинца или сличног ментално изазваног лика у сопствено друштво. Не би ти сам то никад предузео, али те економскo-финансијски разлози притискају, а и маторци исто, па мораш. Последице су трајне и негативно утичу на твој имиџ међ’ ортацима.

Веома снажне штипаљке за веш. Назив добиле због облика који подсећа на датог гмизавца и опаког стиска проузрокованог јаком опругом.
Управо због јачине, која и при најжешћој алавуџи задржава гаће на жици, примену налазе и ван матичног домена, тј. вешераја: за затварање разних кеса, за осигуравање расклиманих делова, као мини-стега при лепљењу тањих елемената и тако даље.

Ово неко трик питање, а?
Зар није очигледно? Оно - митоза, мејоза, настављање лозе, огњиште, сећање на прадедину споменицу, патријотизам, небески народ, пензиони фонд, још мало огњишта? Добро то, то је по дифолту, мајка му стара. Али, има још тако пуно "за", мање сакралног карактера, да човек просто пожели да залиху кондома напуни водом и промптно пофрља на пролазнике. И баци се на посао. Како који посао? Еее, ово је последњи пут да ти показујем.

- Сам назив (тата, ћале, отац, ћаћа) јебе маме. Буквално, фигуративно, како год. Моћно је. Плодни папе, машина за производњу потомства. Ћале си. Легенда си. Родитељ. Тата-мата. Творац. Боготац! Маћори. Аутор.

- Можеш да немилосрдно патишпањишеш уоколо и изиграваш фацу, нарочито ако ниси матор. Као: "Јеботе, што је скочио педеве. А баш ми ћера јутрос каже 'Тата, можемо ли да купимо хрчка'". И онда сви као "Имаш дете?" "Ма, да" - одговараш на кулијанском наречју, "ја то онако успут, то ти је ништа. А возим и голфа тројку, тјунован, шампањ боја".

- Пред женским светом си цар. Падају на то: пажљив си, родитељ тааако сwатког детенцета. Види му сааамо распар чарапице... Упамти: "бући-бући дете" лако прелази у "бући-бући вршњак". Обавезно опет помени голфа.(Жено, ако читаш ово, не настављај, шалио сам се... Јесте, глупо је, да жао ми је, знам - на каучу... Е, пази сад, читаоче, 'начи све је сува истина! Настављај.)

- Можеш да се под плаштом детета провучеш за милион ствари.
Клопаш све редом, шатро да пробаш, па да провериш рок, па не може оно, болеће га тииииба. Легитимни Чоколешник, ало! Први новогодишњи пакет је твој, нарочито ако је беба рођена крајем године! Јер тада не може из њега ништа да хаса (евентуално му дај да глође кутије, згодно је за прве зубе). А и касније се уграђујеш онако момачки, ко Ђинкић у приватизацију.

- Игрице, цртани. То је посебан одељак. Ти им само помажеш. Ти испробаваш. Ти само прелазиш неки тежак ниво, скењаваш боса, јер мора да се искомбинује пет раштрканих тастера плус скрол на мишу. И играш, жртвујеш се - шта ко може да ти каже. Исто и за цртане. Сад можеш до миле воље да турираш све: од Блуфонаца до Бетмена. Глуми ту колатералну штету, а овамо пуца ти стојан.

Има још тога онолико, али сконтао си ваљда срж, носачу мошница, сапатниче по полу. Зајебавај се док можеш, а после... Па, наставићеш да се зајебаваш, дакако. Ћале.

Arhaična alatka iz porodice klešta.

Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.

Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!

Црвена лампица која се упали у глави сваког иоле хетеросексуалног мушкарца при рендом сусрету са неким од многобројних облика женског *вагино-одбрамбеног репертоара*, а који може варирати од оног "хард ту гет" става, преко "моје тело је моја тврђава/ја НИСАМ таква девојка" филозофије, до оне најогавније сорте феминизма која просто провоцира силовање и остављање сијасет пута избоденог тела у напуштеном контишу с ону страну *Панчевца*...мада би, реала, и Котеж био једнако задовољавајућа солуција.

Елем, обзиром да је сваки људски облик живота са простатом поред исте опремљен и врхунским, само-апдејтујућим сензорима за појаву из наслова, јасно је да је само питање времена када ће поменути пронаћи одговарајући отварач за конзерву испред себе и моћи уживати у сочном садржају који она у себи држи. Тојест, уколико се претходно није преценио па насрнуо, фазон, на некo од *РиоМаре* паковања сан-пјера шуреног у козјем млеку...

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Pitanje koje ti često postavljaju najbliži u danima pred rođendan, Novu godinu ili Božić.

Ne bi želeli da ti poklone neku glupost, nešto potpuno nepotrebno, nešto što ne želiš ili već imaš...ili su jednostavno ostali bez ideje, pa ti na taj način ostavljaju mogućnost da sam izabereš.

     Калдрма је пуцала под нашим ногама док смо се вукли ка месном тргу. У колони тајац док нас наслоњени на капије посматрају мештани, срећни што се налазе са друге стране улице. Са супротних страна стојимо, они у свету живих, ми већ у раки, неопојани и заборављени. Похваташе нас у њивама, амбарима, ливадама, шумама. Одведоше нас из својих топлих кревета, право у хладну гробницу. Поведоше нас као стадо оваца у кланицу, не удостојише нас последњег поздрава и мајчиног загрљаја.
     Те је ноћи небо горело. Десетине људи у црним униформама су трчале са упаљеним бакљама по вароши проваљујући у сваку кућу. Кажу, траже неке бандите комуњарске. Уз њих су попут керова трчали Недићевци, улизујући се новом господару тукли су народ и пљували их како и сами не би осетили швапску чизму на свом лицу. Испреврташе ми све по кући, али не нађоше никога. А Бога ти, као да бих ја чувао неко мудо црвено... Отац ми је скончао негде у Проклетијама, поклекао у снегу. Животом је платио слободу Србинову, што бих ја сад чувао неку сецикесу и пробисвета, 'ајдука и револуционара проклетог. Није ми доста што су његови долазили код мене сто пута да отму козу или овцу, сад треба и главу због њега да изгубим. Море, све вас треба по кратком поступку, уза зид. Сутрадан сазнадох да је тај студент, комунац, убио двојицу Немаца кад су се пијани враћали из кафане. Каже народ, велико нам се зло спрема. Швабо не прашта, гори је од црног Ђавола. И од Турака, и од суше и поплаве. Куд прође, сеје смрт и страх. Пих, бекрије само плаше људе. Кад ухвате студента, добиће своје. Шта има нас да дирају, нити смо му јатаци нит саучесници. У се и у своје кљусе, пусти учене да воде политику.
     Зној ме обливао док сам тресао последњу шљиву. Родила, мајку јој, као у срећна времена. Роса је окупала, а она мирише и плави се као мастило, лепота Божја. Да драги Бог да среће па да је у миру попијемо, славећи слободу. Мисли ми прекину црквено звоно. Мајку му, данас није неки битан светац. Можда је неки ратник настрадао па му фамилија држи помен. Ма не би Швабо дао то. Дотрча комшијин мали и рече да идемо сви до крчме да нам кажу нешто. И дете, где ме сад прекидаш у послу. 'Ај ако се мора. Одосмо тамо и нешто нам се драо онај начелник, а ја само на шљиву мислим и ништа не запамтих шта рече. Само да дођем кући, ухватиће ме мрак па од посла нема ништа. Из мисли ме пробуди јак ударац у стомак. На улици вика, кукњава, запомажу људи док други псују и ударају их кундацима и чизмама. Крв и поизбијани зуби по калдрми помешани са прашином, људи се саплићу док беже а швапски меци фијучу за њима. Потераше нас као стоку низ чаршију, оно што је од нас остало. Једва дишем и стењем као жена док у реду идем на губилиште. Да скончам као нека лопужа и јајара, уз зид и везан као кер.
     Постројише нас поред зида избушеног мецима, крвавог. Бол у стомаку престаде кад чух команду официра. Народ ћути и не гледа нас, чекајући пуцањ само да оду кућама. Црвени се варошица, од крви и Сунца које се сакрило иза брда, запалило последњим зрацима небо и моје лице. Опсовах мајку швапску и падох на калдрму гледајући ка западу док се Сунце не угаси. Шљиве у трави леже окупане росом.

Tekst i melodija su pisani za takmičenje "Pačija škola". Ne morate da čitate, ali obavezno oslušnite melodiju.

Slutim, skoro će mrak. Kako se bliži, u meni raste nemir. Jutros o njemu nisam razmišljao. U podne ga se nisam plašio iako sam se do tada već susretao s njim.

Bogu hvala, gazim devedesetu. Ah, guram nekako, malo me muči reuma, sevne u krstima pred neki kijamet, ali srce se još nije umorilo. I glava me sluša. Ni promaje se ne bojim. Vid me izdaje i o tome htedoh da vam pričam.

Prođoh kroz dva rata, kroz onaj veliki i aktivno. Ovaj najnoviji me je dotukao. Ubiše mi sina, dušmani! Milosrdni! Na onom prokletom mostu!
Tad sam prvi put video mrak. Još me prati i plaši.

Onomad, malo posle te nesreće, varih ogradu s komšijom Milojem. Svetlucaju iskre kroz masku. Prelepa slika. Samo se kod mene zadržala malo duže. Legao sam i budio se s njom. Doktor kaže - ablacija retine. Ništa strašno, malo će to da prihefta. Laserom! Postoperativna procena: na levom oku je vid sačuvan do 20%, na desnom manje od 15. Popraviće se, kaže, malo naočarima, malo čuvanjem od napora, pa neću u nišandžije.
E, moj doktore, izgubio sam ja sve ratove, još se malo koprcam u ovom psihološkom. Sa životom!

I stvarno, ne prođe malo, počeh da razanajem oblike, slike kao loše sklopljen mozaik. Nosim naočare i sve bolje vidim, kao da će mi značiti!

Al' čovek ti je čudna zverka, sinko, tvrđa od najtvrđeg paščeta. Izvedoh na put unučiće, divna deca. Danas su već svoji ljudi. U njim nađoh utehu i tračak svetlosti.

Unuk mi često čita novine, ja se brzo zamorim. Kaže kako živimo u mraku. U tamnom vilajetu, u medijskom mraku...

A ne zna da je to tek suton, dok god ima zraka svetlosti, priroda je lepa, u suton su senke najduže, najživlje. I mašta je najrazigranija. Dobro, i izjutra, ali davno beše, jedva se sećam. A naredna jutra su za nove ljude.

Ovo nije tema. Ovo je poruka. Osveta. Šamar. Lupljen sa smeškom.

Znam da si je zbog mene zadala! Znam da si provalila kako te gledam, kako i koliko drkam kod kuće (dobro, nekad i u školi, u wc – u, kada izađem sa tvog časa zbog *napada kašlja*).
Znam da i ti znaš da znam. Al ja znam i ono što ti ne znaš: *Sada ti meni daješ temu, ali zapamti – doći će dan kada ću je ja tebi zadati*.

Zvaće se: *Iz žablje perspektive gledam mu u oči*. Opis toka svesti, da, da. Ajmo smešak, tu si bar ekspert štovateljice Džejms Džojsa , jebo te Džejms Džojs da te jebo. Posvetimo se Uliksu, skroz se posvetmoi mom nadrkanom Uliksu, usnima se posveti mom nabreklom Uliksiću. Radite na temi profesorice Davidovič, napravite Uliksu mašnicu od tih haltera koje slutim pod suknjom. Poludeću, sve ti jebem...

*- Kh, kh, oh ne, kh, kh, opet onaj moj kašalj...
- Izađite Bradiću, izađite, znate kako se kaže: Kašalj i još po nešto se ne da sakriti. A ni zaustaviti.*

Jebem ti vreme, još petnest minuta do zvona, a nisam završio. A sad mi se i ne piše, osećam se nekako prazno, izduvano.

A vid' samo ove male štrebere. Ko robotići neki, majke im ga spalim. Alo rođaci, o čemu li serete tolko? Ovo je moja tema, koju je zadala moja buduća žena da me jebe sveteći se jer oseća da ću ja jebati nju jer će mi se podati jer ne može više da se odupire osećajima koje gaji prema meni, jer... Prema meni statisti, prema meni školarci, diplomiranom, odabranom Meni...

*- Još pet minuta, privodite kraju.*

Kraj? Ljuto se varate gospođice Davidović, prepičko Majo profesorice. Ovo je tek početak.
Ali da ti na brzinu napišem, neka ostane na ovom papiru koji će jednom, uramljen, krasiti našu spavaću sobu, da ti napišem da znam svaku tvoju misao (ne ljutim se, znam da se igraš, da me provociraš).

ZRNO – zrno kao zametak, kao klinac? Ja klinac? A? Balavac? Znaš da znam da te to pali? Nisi ti slučajno posle književnosti odlučila da vratiš pero u repić i da njime mašeš pred mladim petlićima. Osetila si da nemaš reku u sebi, pa si na tuđe izvore došla vampirice, da se hraniš mladim sokovima. Pun sam ih.
GRAŠAK – očekivao sam bolju metaforu profesorka. Nikakav, bezvredan dečkić, bljak mirisa i ukusa. Da, kapiram da si mi to poručila. Grdno se varaš, videćeš kada me lizneš, kada me zagrizeš. Videćeš kada moj mali čarobni grašak proklija u tebi princezo. * Vot čudnij metamorfoz.* Daćemo mu ime Miloš. I ja volim Crnjanskog, ti tako divno pričaš o njemu.
IZ PROFILA – ti samo misliš da si me upoznala iz mog jebenog fejs profila. Namerno tamo gajim sliku površnog klinca drkadžije. Pažljivo poliram taj stereotip jer znam da svakodnevno, manijakalno proveravaš šta ima kod mene. Krijem ja svoje dubine na plitkom netu, ne boj se. Ne znaš ti još ništa o meni AnaFontana95 (čim si poslala zahtev znao sam da se ti kriješ iza nika, nekako sam osetio). Ima vremena, upoznaćeš me!

I za kraj: Svaki put kad izađem sa časa, čekam te u profesorskom toaletu. Uvek se nadam da ćeš doći. Jednom i hoćeš, osećam da samo čekaš pravi trenutak.

*- Hoćemo li više Bradiću, samo vas čekam!*

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Osećaj promene u nečijem emotivnom statusu koji retko ko poseduje, a izabrani koje, po njihovim rečima, Bog obdari ovim darom, postanu čuveni pevači balada u Srbiji.

Najsvežiji primer posedovanja hipersenzitivnosti je Sergej Ćetković, grdosija od dva metra, čije meko srce i topli osmeh, topi pred sobom sve hladne barijere i ruši mit o Balkancima kao tvrdom i zatucanom narodu bez osećanja, jer on oseća. On se saživljava sa svima koji pate. On vodi ljubav sa svojom publikom na duhovnom nivou.

Osećaj hipersenzitivnosti je jednom opisao kao neki dubok bol koji oseti u duši, u momentu kada neko pati i kada je ostavljen, kao i neko čudno treperenje vazduha oko njega, nakon čega odmah uzima papir i olovku, a ruka sama počinje da stvara srceparajuće reči, dok njegove suze natapaju papir po kom piše kitinjastim pisanim slovima, čineći da ta pesma dobije novu dimenziju osećajnosti koju njegova publika toliko voli kod njega.

Međutim bol u duši nikada ne može da umine samo posle pisanja pesme, pa čim uspe da zaustavi suze, odmah počinje da pravi sendviče koje nosi napuštenoj deci, hraneći ih svojom rukom, a nakon toga na ulici nalazi malog psa lutalicu i odvodi ga kući, gde ga nahrani, okupa, pa zatim celu noć drži u krilu i mazi. Tek nakon toga bol umine i može da se ode u studio na snimanje te pesme.

Naravno, ja ga smatram ozbiljnom pederčinom i njegova hipersenzitivnost mi opasno ide na nerve, jer iako uspem uvek jako brzo da prebacim kanal kada naletim na njegov spot, dovoljan je sekund samo da ga vidim i da poželim da mu opalim šamarčinu preko onog njegovog plačipičkastog smeškića, pa da stvarno ima razloga da plače.

*Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...*

I odjednom *puf*, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...

Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.

Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.

Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.

Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od *novih kompozitnih mikro fiber materijala* koji će mi partnerku, povećajući *voluminoznost* kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.

Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.

Sloboda kurcu, smrt kurtonima!

* - Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu! *

Kovitlac vetra nosi prašinu gde je nekada lagana košava talasala zlatno klasje. Potpuno odsutvo umirujućeg cvrkuta ptica uz blaženu škripu okrtanja čeličnog ražnja opterećenog prasetom. Poznati takt tamburaša i komad hleba u pretopu. Deronje. Mesto odmora od tmurne svakodnevnice i mesto gde valja dobro podložiti pre nego što se okusi kvalitetno vino sa peska.

Idila?

Ne bih rekao. Oni su svida. Tu su u liku žene, devojke, tašte, ortaka koji gricka viskas. Tu su da pokvare svako zadovoljstvo. Oni se kote, ima ih sve više svakoga dana. Postoji i profesija, nutricionisti, klasična sekta. Dolaze na gajbu, presreću te na ulici, prodaju ti herbalajf i preporučuju sjajan tretman smanjenja želuca. Mažu se sjajnim i nadasve imaju potrebu da ti skrenu pažnju na tvoj srčani mišić.

Imam ja i drugih mišića kojima je potrebna pažnja, manite se moga miokarda, evo vam moj Miodrag pa se brinite o njemu. Šta ne smem da radim? Da jedem? A smem, ali ne ono šta volim, je l' tako? Znači malo artičoke s mošnicama andaluzijskog pacova? Murš bagro! Šećer! So! Brašno! Slanina!

Propovedate pogrešnu veru odma' da vam kažem. Pogrešno ste obavešteni, da ako pokucate na ova vrata ima zainteresovanih, u mene je srce k'o u junaka i ne treba mi ta vaša preventiva. Ne treba mi taj vaš džoging i merač pritiska. Meni je potrebno da skrljam ovu skrajku sa pretopom. Posle malo od paufleka i dve litre dobrog crnog. To!

Smeta vam dim? Pa dobro majka mu stara da li ste normalni?! Evo, ovako, prestanite da dišete jedno pet minuta dok ja završim cigaretu. Veliku ćete uslugu učiniti svetu. Kako da ne pušim kad me nervirate, de makte se sotonjare.

Stres? Pa kako da se ne stresem kad vidim kako oni igraju. Jeste li gledali sinoć utakmicu? Plač majke božije. Tri pakle sam stukao, htelo srce da mi stane. Aha! Tu sam vas čekao! Pogrešan način života vodim pa će čuka da mi rikne? E oće kurac! Tri rata sam pregurao i jedan brak. Alo bre ja sam zemlju izgubio zabole me kurac za taj vaš miokard.

Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.

Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.

Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".

I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.

Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.

Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom *profy, inter, global* pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.

Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.

Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.

Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.

*Definicija pisana za mizantrophy.*