Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Zajedničko čuvanje ovaca
Највиши стадијум блискости. На прст у дупе.
Чобанин 1: Вруће.
Чобанин 2: А.
Ч1: Пио бих воде.
Ч2: Нема, попили смо.
Ч1: И јео нешто.
Ч2: Појели.
Ч1: И јебо бих нешто.
Ч2: Нема ништа женско.
(Тишина. Поглед према овцама.)
Ч1: Ал' да никоме не кажеш.
Ч2: Ово је почетак једног дивног пријатељства.
Period izmedju dva rata
Izraz kojim se u udžbenicima svetske istorije označava period izmedju Prvog i Drugog svetskog rata. U udžbenicima nacionalne istorije Srbije se ne koristi jer deluje zbunjujuće na čitaoce.
Aleksandar Saša Đorđević
3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...
2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.
Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.
Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.
Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.
Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati.
Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.
Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.
1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.
0...Zvuk sirene. POBJEDA JEBENA!
Falio četvrti za sanduk
Opis malog broja ljudi kog nekog na sahrani. Često zbog loše ćudi pokojnika za života i manjkom komunikacije sa ostatkom sredine.
-Čujem kad je umro Pera, šačica ljudi bila.
-E moj prijatelju, falio nam četvrti da mu nosimo sanduk. Srećom Mile dao traktor pa smo ga u prikolici transportovali. A kad smo se okupili kod groba tako masovni, predloži nam pop, da umesto pojanja svako od nas kaže nešto o pokojniku, jer će manje trajati.
Zozovača
Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi.
Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper
- Gle, nema venac!?
- E, pa venac dobiješ sutra!
p;np
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Dnevnik u budućnosti
Autobiografski pečat koji je nalazio svoja mesta u sveščicama i rokovnicima i koji je podsticao želju za pisanjem, otkrivao talente i predstavljao skriveni kutak emotivnog pubertetlije. Disciplina koja gubi svoje poklonike i koja će u budućnosti gotovo nestati ili zadržati par zaljubljenika koji će beležiti neke nove događaje, a pisaće je oni u kojima je ostalo bar trunke pismenosti.
Dragi dnevniče:
Evo ne napisah ništa već sedam dana, bila mi je tastatura na remontu, srećom pa je danas stigla...Pa prvi dan u školi je bio...kao i svaki drugi prvi dan. Naša gimnazija je tek na 35. spratu, jer su do 30. sprata kineski tržni centri, na 31. je laboratorija za nuklearnu fiziku, kabinet za fizičku hemiju, odsek za vanzemaljska istraživanja i kloniranje ovaca i krokodila. Srećom pa radi lift. Veliki je problem dolaziti u školu u septembru i to u skafanderu. Zdravstvena organizacija je izričito naredila to zbog one havarije u nuklearci u Bugarskoj. Gimnazija ko gimnazija, odeljenje ko odeljenje. Ima nas čak sedamnaest, a od toga su petorica Kineza. Imamo osam devojčica koje su mahom anoreksične i pohađaju školu za manekenstvo. E, da, na putu do škole naleteo sam na grupicu ljudi koji su nosili nekakve transparente Ko je ubio Slavka Ćuruviju, gomila omladine, mahom pijane ko guzice. Meni je delovalo kao da se snima neki dobar film, pa sam vikao sa njima, ko zna možda se pojavim kao statista. Na dedino zgražavanje, Kinezi su konačno brendirali svoj proizvod Šangaj Votku, posle godina natezanja sa Rusima. Ćale je konačno ubedio kevu da počnemo da pijemo pivo, jer je voda opet imala visok nivo žive i olova. Danas su nam opet dolazili oni Rusi, kustosi iz Ermitaža iz Sankt Petersburga i tražili dedinu Ladu Samaru kao muzejski eksponat. Deda je do te mere tvrdoglav, još jedva na noge ustaje, a kamoli da vozi Ladu. Rusi su nam ovoga puta ponudili 125 milijardi dinara i 50 ari na Marsu, ali deda ni da čuje. Povrh svih problema, ćaletu se pokvario onaj Tošibin robot za branje banana i pomorandži u voćnjaku, pa ga je odneo na remont. Mi smo zato morali ručno da oberemo ono što je ostalo banana, dok ne uhvati onaj oblak iz Bugarske i ne potruje i nas i banane.
Vesti i politika me stvarno slabo zanimaju, znam samo da je Moldavija konačno pristupila Ruskoj uniji, posle mnogo ubeđivanja i otimanja i od strane Rusa i od strane Evropske unije. Tako je Srbija ostala jedina nesvrstana zemlja na Starom kontinentu. Evo danas je i neki ministar svečano otvorio dva pogona za obradu i reciklažu ljudskog izmeta, tako da će posao dobiti puno mladih inženjera mahom prehrambenih tehnologa. Kinezi su dobili na tenderu prostor Nacionalnog parka Kopaonik za izgradnju fabrika tekstilne industrije (niko se nije ni bunio jer na Kopu već 20-k godina nije nikao bor, a i preti epidemija od najezde mutirnih pacova).
U kladionicu sam svratio tek onako, igraju se kvalifikcije za Evropsko prvenstvo u fudbalu. Odigrao sam keca na Kataloniju protiv Južne Osetije i Baskija – Vatikan od dva do tri. Što se sporta tiče, Četiri skakaonice biće održani na Andima, Himalajima, Kavkazu i Fudžijami, jer u Bavarskoj, Austriji i Nemačkoj, po rečima meteorologa, neće biti snega ni za jednog sneška a kamoli za ski skokove. Vimbldon je opet otkazan jer ponovo nije nikla trava, a glavni direktor turnira je podneo neopozivu ostavku.
Ako se nešto nesvakidašnje desi, svakako ću apdejtovati svoj dnevnik, ali stvarno mislim da nema potrebe da maltretiram tačskrin baš svakog dana. Ajd zdravo!
P.S.
E da, juče smo se ćale i ja odvalili od etil alkohola, komšija Žile je dobio blizance pa smo mu u tu čast cepali skafander. Hehehe..nismo rekli kevi.
17. Oktobar 2098.
Lepota
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.
-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.
-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.
-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.
-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.
-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.
''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.
EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
Tolerancija vlasnika blokirane garaže
Ona devalvira. Jede je inflacija k'o nacionalnu valutu Zimbabvea. Nalazi se u konstantnom padu i nikako drugačije.
Koliko god čovek bio tolerantan, pod dejstvom teških lekova za smirenje ili lakih droga, progres njegovog pižđenja je neminovan.
Poruke na vratima garaže u prometnoj ulici sa malo parking mesta. Sortirane po godinama.
2004.
Molim Vas da ne parkirate ispred garaže. Unapred hvala.
2005.
Ne parkirajte ispred garaže.
2006.
Ne parkiraj ispred garaže!
2007.
Ne parkiraj zovem pauka. (Skica tarantule ili sličnog zajebanog pauka.)
2008.
Ne parkiraj stoko! Zabadam eksere u gume i lomim retrovizore! (Skica čekića.)
2009.
Ne parkiraj sve ti jebem! Zabadam eksere u glavu i lomim noge! (Skica lobanje. Crna.)
2010.
Prodao sam stan i garažu. Odselio sam se na Durmitor. Bolje mi je sa gladnim vucima nego sa vama. Dabogda vam se po ženama parkirali!
2011. (Novi vlasnik)
Molim Vas da ne parkirate ispred garaže. Unapred hvala.
Izduvati
Pandan izrazu ispušiti, ali znatno prijemčiviji onima koji favorizuju Vajduga Loma, u odnosu na Šipu Rac. Označava ostajanje kratkih rukava, nakon iskrenog i dubokog uverenja u pozitivan ishod. E đoku!
- Mare, koji ti je? Zašto cepaš taj listić, kao jebeni Tasmanijski Đavo?
- Ma opet sam izduvao na kladži zbog jednog meča. Glupi Bordo!
Evropska i srpska svadba
Kao i sve, i naše svadbe se do nekih granica razlikuju od jevropskih.
Može se reći da su srpske proslave kao i srpski javni klozeti - SAMO ZA HRABRE.
Marsej, 23. maj, mladenci: Žizel i Adam, broj zvanica: 40.
-Adam ustaje iz kreveta probuđen mirisom hrizantema i pesmom devojaka koje kite kuću i dvorište holandskim lalama. Odlazi u toalet, tušira se, oblači bade mantil i čeka krojača da mu donese odelo.
-Žizel ustaje iz kreveta probuđena mirisom naparfemisanog pisma koje joj je dragi poslao dan pre venčanja i zvucima violina uz koje njen otac prima čestitke od komšija. Odlazi u toalet, tušira se, oblači bade mantil i čeka da dođe čopor krojača, dizajnera, šminkera, frizera, molera, dunđera...
-Adam je spreman, po njega dolazi limuzina i sa užim krugom prijatelja odlazi u pravcu mladine kuće uz pratnju aplauza sa okolnih balkona i prozora.
-Žizel je spremna. Adam stiže i mladenci sa užom rodbinom odlaze na terasu najfinijeg restorana sa pogledom na vinograde.
13:00- Adam i Žizela plešu uz muziku simfonijskog orkestra, sve oči su uprte u njih. Roditelji plaču od sreće.
14:00- 17:00 Svatovi jedu kornjaču sa breskvama, batak pterodaktila i zmajevu kuglu sa sirom od nojevog mleka.
17:00-18:00- Svi plešu. Mladoženja je popio dve čaše vina i uši su mu postale crvene. Svadba je gotova. Mladenci idu svojoj kući od 400 kvadrata koju su dobili za svadbu od deke i bake. Vode ljubav a ujutru idu na medeni mesec na Tahiti.
.......................
Pirot, 23. maj, mladenci: Nebojša i Radmila, broj zvanica: 530.
-Nebojša ustaje iz kreveta probuđen mirisom svadbarskog kupusa koji se kuva ispod njegovog prozora i drečanjem vepra koga pijani kasapin pokušava da zakolje flašom rakije. Ne odlazi u toalet jer se već, mrtav pijan, ispišao u saksiju pored kreveta. Ne tušira se. Navlači čarape od prekjuče i zove kevu da mu nađe odelo.
-Radmila ustaje iz kreveta probuđena mirisom gaća koje je njen dragi zaboravio dan pre venčanja i zvucima protivtenkovske paljbe uz koje šenluči njen otac i gađa komšiju na drugom brdu. Mrzi je da se tušira. Odlazi da se zapere. Oblači trenerke i čeka da joj buduća svekrva donese venčanicu sa buvljaka.
-Nebojša nije spreman jer je košulju izmazao paradajzom. Oblači dedinu košulju spremljenu za sahranu. Seda u golfa i ide do kuma, gastarbajtera, koji vozi stodva'estrojku.
-Radmila mu psuje majku jer kasni. Mladenci sa širom rodbinom, poznanicima, komšijama, prijateljima i neprijateljima odlaze sa 4 autobusa i konvojem vozila u pravcu barake sa pogledom na farmu tovne junadi.
13:00 Mladenci su mrtvi pijani, pleh muzike nema jer im se pokvario kombi kod Vlasotinca. Počinje ''Rumenka'' i ''Vlaško kolo'', al' na sintisajzeru.
14:00-21:00- Svatovi jedu šareno meze, mućkalicu, sarmu, punjenu papriku, pečenog ovna, kupus, prasetinu, baklave i doboš tortu.
21:00-04:00- Svi su pijani. Kuma su odneli još kod predjela. Organizuje se potraga za izgubljenim starim svatom koga nema već dva i po sata. Nalaze starog svata na farmi tovnih junadi. Mladoženja se raspojasao a mlada je stavila peškirče oko vrata.
Deda 'vata šurnjaju za dupe. Izbija opštenarodna tuča. Dolazi policija i rasteruje pijane goste. Saldo: 150 uhapšenih, 438 kopče, 12 preloma, 570 slomljenih tanjira.
Mladenci idu njenoj kući u francuski ležaj ''Ambasador''- poklon njegovog dede.
Pijana mlada pada u nesvest, a napaljeni mladoženja odlazi da firca taštu.
Srednji prst
Prst koji je svoje konačno značenje dobio još u davna vremena, kada je prvi muškarac stavio burmu na domali prst i glasno rekao - do kurca.
Ugovor o bankarskom kreditu
Član 1.
"##$$%%%&/&////(((%%&&/%(&%&/%%&$%&$%&$%&$%&$$%
%$#$%#%$#/%&$(&%$($(&%)&%&/&&%/%&%$%$#$%&$#%&$%&$
543%$%&$&/%)&%&(/%(&/%&/%$&%$%&$(%&$&/%(/&%&$%&%$
&$#$%#%&$%&$(&%(%(/%(/%&%$%&$%&#%&#$"#$%%&$%%&$%&$
Član 2.
"##$$%%%&/&////(((%%&&/%(&%&/%%&$%&$%&$%&$%&$$%
%$#$%#%$#/%&$(&%$($(&%)&%&/&&%/%&%$%$#$%&$#%&$%&$
543%$%&$&/%)&%&(/%(&/%&/%$&%$%&$(%&$&/%(/&%&$%&%$
&$#$%#%&$%&$(&%(%(/%(/%&%$%&$%&#%&#$"#$%%&$%%&$%&$
(.....)
Član 57.
špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.
špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.
špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.
špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.
špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.špansko selo.
Član 58.
glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.
glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.
glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.
glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.glup si.
Član 59.
"##$$%%%&/&////(((%%&&/%(&%&/%%&$%&$%&$%&$%&$$%
%$#$%#%$#/%&$(&%$($(&%)&%&/&&%/%&%$%$#$%&$#%&$%&$
543%$%&$&/%)&%&(/%(&/%&/%$&%$%&$(%&$&/%(/&%&$%&%$
&$#$%#%&$%&$(&%(%(/%(/%&%$%&$%&#%&#$"#$%%&$%%&$%&$
#$%&/(%$%/(%%&/(()))&&&%%%&&&//%$$$%&/
sitnaslova.najebo si ga.sitnaslova.najebo si ga.
sitnaslova.najebo si ga.sitnaslova.najebo si ga.
sitnaslova.najebo si ga.sitnaslova.najebo si ga.
sitnaslova.najebo si ga.sitnaslova.najebo si ga.
Saglasan sam sa uslovima naznačenim u ugovoru
Ovan Ošišić.
--------------------------------
(svojeručni potpis)
Pomijari
Čovek jeste svaštojed, ali pojedini i u tome prednjače nad drugima.
Ima ih više vrsta.
Pomijar flegmatik. Njega boli uvo šta će strpati u usta, samo nek ne umre. U stanju je da živi na paušalnim obrocima od skorele paštete, majoneza i buđavog pekmeza mesecima, odnosno, dok se nekim spletom okolnosti ne pojavi bilo šta drugo u kući. I kad može da bira, ne ume. Nije mu nikakav problem da stavi sarmu i pire krompir u tanjir sa supom.
Opsesivno - kompulzivni pomijar. Ima jednu, dve ključne namirnice koje forsira uz sve živo, stavlja majonez u čorbu, kečap na banana split, cepa lubenicu sa hlebom, eurokrem sa ljutom paprikom i sl. Sve što nije predmet njegove fiksacije treba da ima samo zapreminu, ništa više.
Pomijar ala - jede sve što mu padne šaka i sve trpa u usta odjednom. Zalogaje ribljeg paprikaša natapa sokom od jagode. Opušteno će naseckati parizer i čajnu u pesto đenoveze, pride može i pokoja belolučena paprika, i ako ima od Uskrsa neko kuvano jaje. Kad ne jede, sisa kocku za supu ili cepa crni luk solo. On je od onih što umaču hleb u vodu od salate.
Pomijar gurman. Obožava sve. Ne zna šta bi radije pojeo pa uvek orgija kao na slavi. Sapira želudac špricerom ili koka-kolom ne bi li ga resetovao za nove pohode - jagnjetina sa burekom umesto hleba posle lignji u sečuan sosu, onda jedna sočna komplet lepinja, pa bi valjalo naseckati malo kulena i šunke a onda može jedna kaprićoza. Sve je lepo na svoj način.
Pomijar domaćin. Hrana ga veseli. Ponajviše svinjski nusproizvodi. Krvavice, kavurmice, džigernjače, švargle, škembići, loj, papci, uši, muda, crevca, sve što zaudara na mokraću, govna ili leš mu rasplamsava apetit i donosi radost. Za razliku od većine ljudi, njega demistifikacija ovih namirnica dodatno motiviše.
Piroćanski ad hoc pomijar. Prežderava se o tuđem trošku, za švedskim stolom, na svadbama i sahranama, jede izbezumljeno, kao da mu je poslednji put, ne pita šta je. Pokušava da stvori rezerve, što u vidu zaliha masti, što tako što će napuniti džepove predjelom, šniclama i pečenjem, za poneti. Boli ga duša ako nešto ostane i zavodi ga ideja da se ispovraća pa da krka opet.