U narodu poznat kao Loki - Autor kultne emisije na opskurnom SOS Kanalu - SOS Bubamara.
Legenda fudbalskih terena i najveći poznavalac igrača za koje vi garantovano nikad nećete čuti, sem ako neki od njih nije vaš komšija ili vam je rod. Ipak, to mu ne smeta da igrače opštinske lige Sopota upoređuje sa učesnicima Svjetskog Prvenstva '86.
Čovjek koji nas svake nedjelje prošeta od treće (Srpske) lige do drugih opštinskih, međuzonskih i ostalih beton liga.
Nekoliko je karakteristika koje izdvajaju Lokija od mora ostalih mediokriteta na nebu sportskih komentatora:
1. Karakterističan glas - kad na TV čujete glas nekoga ko vas automatski podsjeti na gomilu ispijenih vinjaka i kiselih voda, dranje na utakmicama, duvanski dim i kladionice - odmah znajte da je to Loki. Grč u njegovom glasu tačno odgovara stanju srpskog fudbala.
2. Nevjerovatna česta upotreba vrlo malog broja epiteta - i to onih old skul. "Agilni", "brzonogi", "legendarni", "popularni".
3. Pretjerivanje i genijalno odusevljavanje stvarima koje su vezane za beton lige - nesto na cemu se Lokiju mora skinuti kapa. S toliko strasti ne pričaju ljudi o sinoćnjem seksu, kako Loki predstavlja Drugu zonsku ligu Srema. Doduše, ima to i dobru stranu, slušajući Lokija, sve je dobro, sve je ok, djeluje antiinflamatorno, Loki nikad nema zamjerke na bilo šta i generalno podiže nivo optimizma.
4. Uvlačenje vlasnicima klubova - crna mrlja Lokijeve briljantne karijere. Pošto se oko klubova i fudbala vrzmaju neki krajnje sumnjivi likovi od kojih Loki (navodno) dobija oko 100 evrića po prilogu ako obiđe njihov klub (plus ovo iz broja 5.) tako Loki hvali neke krimose iz nekakvih sela i to sve pod firmom "Agilna uprava na čelu sa gospodinom Belim/Crnim/Kecom/Živčetom". Od nečeg mora da se živi.
5. Treće poluvreme - Najčešće se povezuje sa utakmicama veterana. Pošto vrlo često vlasnici ili ljudi iz uprave klubova imaju i nekakav restoran, nakon utakmice "stari sportski prijatelji" često odu na "treće poluvreme" kod "gazda Žike, dugogodišnjeg prijatelja kluba". Obično vidimo samo početak krkanluka koji Loki najavi riječima "sledi lepa sportska (?!?) priča iz velelepnog objekta gazde X". Inače, ovo objašnjava zašto je jedan od Lokijevih omiljenih klubova "BigBul" iz Bačinaca, "popularni Bulsi", jer ljudi posjeduju svoje klanice i mesare.
I za kraj, neke od "legendarnih" izjava Lokija:
- agilna uprava je uložila mnogo u sportski centar i prateće objekte stadiona u X (npr. zaboravio sam tačno gdje, neko sremsko selo, uglavnom preko stadiona od publike krave mirno pasu, a ogradu predstavljaju kukuruzi) - Sopotski Krauč, Miloš Manojlović - gospodin BMW Ostoja, novi Kapelo srpskog fudbala - legendarni delegat Milivoje Milijanović - legendarni semenkar Bidžolini - fudbalska legenda Slobodan Plavšić Čkalja - navijač popularnih Žicara, legendarni gospodin Poštar - gospodin Dragan Nedeljković Kec - Borčanelo - sveži mladoženja Ratko Grabić - Gospodin Zoran Moca Mitrović, borčanski Berluskoni - Sportski Centar Jakovelo - Mladi perspektivni sudija, za kog ne bi bilo čudo da ga vidimo uskoro i da sudi Srpsku Ligu - Legenda beogradskog petoparca, Radovan Beli - ima ovde materijala i za treću ligu - Brazilska atmosfera na stadionu
Porodili ste četvorke, doživeli dvostruki prelom noge, bili na gastroskopiji, pažljivo odslušali celokupno predavanje profesora na času Ustav i Prava građana. U prevodu mislili ste da ste spoznali pojam bol u svim njegovim modalitetima. A onda ste otišli kod zubara da vam izvadi živac.
I tako odete vi kod zubara naterni mukom koji proizvodi šestica gore desno da bi vam gosn. Mengele pažlivo promatrajući vaš slučaj i istovremeno sređujući svoju sado-mazo aparaturu rekao da je neophodno umrtviti problematični zub, dakle izvaditi živac iz istog. A čika zuba to radi sa nekim turpijicama kojih ima pun kurac raznih boja i veličina, i on se onda zagleda u tu gomilicu i birka onako sa sve sve smeškom radosan zbog bogatstva izbora koji je pred njim i onda izabere jednu, pa se ti obraduješ jer je izabrao najmanju, a kasnije saznaš da su bol i veličina turpijice obrnuto proporcionalne veličine, i onda priđe i počne da struže i struže, i posle sat vremena radosno kaže: "super, završili smo", a ti kroz zakrvavljena usta kažeš: "zar već?", a on kaže: "da,da ostala su nam samo još dva živca u tom zubu" i ti onda uzmeš iglu za anesteziju i zabodeš mu u oko i tako......
- Napisao sam jednu pesmu u latinskom heksametru o proleću i lasti, jesam li sad kulturan kao vi, Dejane Vuče Predraže Nenade Stefane Nemanja Rambo Treći Stankoviću? - Jesi kurac, ja jebo Predraga Ejdusa, OPAAAAAAA
Upoznah se sa likom 2011. ili 2010. godine i mogu Vam reć' da mi se tada učinjelo da je baš baš ono. A kako tad WOW nijesam ni znao da igram pa mi čo'ek objasni masu toga učinio mi se toliko dobar momak, a čega dobar, strašan momak za ne vjerovat'.
I tako, počinjemo Doticu malo ovo, malo ono, i garili smo tu WOW jer u Dotu je bio nub prevelikih razmjera, družili smo se baš baš ono skorosvaki dan. Igrali i tako.
Onda me upoznao tu sa njegovim drugom sigurno najboljim Dovijem. Počesmo sa njim onda WOW da igramo sigurno svaki dan, znači svaki dan, odlično nam bilo svaki dan, kad god mi nešto trebalo, neki torrent, tu je bio Cupara, kad god mi je bio potreban neki crtani, tu je bio Cupara da bez pogovora pomogne. U WOW nije bio nešto ali se trudio, u Dotu je bio ništa i nije se trudio ali nije to bitno sad za priču.
No, kako to obično biva, dođe mu fakultet nekakav i ode čo'ek, ka' da je u zemlju propa', ode, tu smo se nešto isprekidano čuli i svi vi mislite dobar momak, strašan momak, i ja sam to mislio ali jednu noć riješili Dovi, drug mu, i ja, drug mu, da krenemo mu put kuće i ono šćeli da ga iznenadimo, odemo mu od pozorišta onamo u centar do kuće mu, pješke, a on živi u Tološe mrtve, i dođemo mu do kuće, četiri sata hoda, i ovaj Dovi, drug mu, ga zove na telefon da izađe, a ovaj veli da je sad legao i mi nalijevo krug i kući i eto kakav je čo'ek, eto kolika je to ubazda od čo'eka.
To su momenti kad slušaš neku super dojajnu muziku (ja to radim tako što stavim slušalice u uši pa mi je doživljaj još jači), i maštaš o stvarima koje ne bi mogao da postigneš ni da imaš još 5 života. Ne radi se tu o malim željama, već maštaš o delima koja bi ti pronašla mesto u istoriji, barem na neki period...
Zamišljaš da si reprezentativac, i da imaš tu čast da predstavljaš otadžbinu, a toliko si dobar u tome da možeš sam da srušiš recimo veliki Brazil, i to u finalu Svetskog prvenstva...publika te obožava, cene te, poštuju...eh Neretko si i apsolutni prvak teške kategorije u ultimat fajtu, iako zapravo imaš jedva 75kg, ali dok maštaš uz muziku, toliko realno deluje da neku istetoviranu nabildovanu crnčugu istreseš iz gaća u ringu, iako bi neko takav u stvarnosti tebe, tvog ćaleta i strica lupao jednom rukom...al jebiga, u tvojoj mašti ti si taj koji bije kao maljem.
Holivudska zvezda?? zašto ne bi bio i to? život proveden uz obilje lepih žena, para, zabava..a glumiš samo neke uloge gde si glavni jebač i razbijač u svakom filmu.
ali kad prestane muzika, nekako te bude i sramota šta si sve zamišljao, shvatiš da si ipak mediokritet koji će proći kroz život nezapažen, al šta je tu je...onda odeš na fudbal sa društvom i shvatiš da ne možeš da trčiš pola sata, duša ti izbija na nos od iscrpljenja.....tad shvatiš ono najgore. Da se nisi dovoljno trudio u životu, da si dovoljno želeo neke stvari o kojima maštaš uspeo bi onda, jer ljudski um je neograničeno moćan, sve što zamisliš to si u stanju i da ostvariš, samo ako dovoljno snažno veruješ u sebe...nepokretni ljudi uspeju da prohodaju, tužno siromašni postaju bogati, žene kojima doktori govore da ne mogu da imaju decu-uspeju da rode...al jedino što treba je da budeš hrabar i da ne odustaneš na prvim težim preprekama, nego da odlučno koračaš ka ispunjenju svog cilja. Ta mala granica koju neki uspeju da savladaju, tj. da nateraju sebe da veruju da mogu i da istraju u tome, čini razliku između mediokriteta i šampiona u svakom mogućem smislu.
Jedan od najboljih albuma grupe Pink Flojd (kasnije je snimljen i film, sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi), a po subjektivnom misljenju autora i najbolji. Album je u formi rok opere, to jest, pesme nisu prosto pesme, nego su deo odredjene celine, to jest price. Prica prati zivot rok zvezde Pinka Flojda, koji je jos od rane mladosti bio emotivno povredjen od strane drustva. Otac mu je poginuo u Drugom svetskom ratu (Another brick in the Wall part 1), u skoli ga je maltretirao profesor koji se izivljavao na deci zbog torture koju je morao da podnese kod kuce ( The Happiest Days of Our Lives i Another brick in the Wall part 2, zajedno cine pesmu koju napamet znaju sve generacije ucenika osnovnih i srednjih skola), a kod kuce ga je previse zastitnicki nastrojena majka drzala pod staklenim zvonom, sto ga je socijalno hendikepiralo za sva vremena (Mother). Zbog svega toga, Pink resava da stvori Zid (eng. The Wall), metaforu za emocionalno otudjivanje od celog sveta (takodje u Mother). I tako, Pink se povlaci u svoj zamisljeni svet, unutar Zida. Kasnije postaje poznata rok zvezda i zeni se, medjutim brak brzo propada (Empty Spaces). Saznaje da ga zena vara zato sto se previse hladno odnosio prema njoj (Empty Spaces i Young Lust). Kad je to saznao, Pink je poludeo, demolirao apartman i svojim ponasanjem oterao grupi-devojku koja je bila sa njim u tom trenutku (One of my turns). Lezeci u razrusenoj hotelskoj sobi, Pink pocinje da ocajava i da se dere "da ga ne ostavlja" (Don't leave me now), ali uprkos svemu, posle tog dogadjaja zavrsava gradnju Zida, tvrdeci "da mu ne trebaju ruke oko njega" i "da mu ne trebaju droge da bi se smirio", i zakljucio sve to sa "ne treba mi bas nista, sve su to bile cigle u Zidu" (Another brick in the wall part 3). Ali ni tu nije kraj, posto Pink shvata da je potpuna izolacija u stvari bila greska i on pokusava da uspostavi kontakt sa spoljasnjim svetom, ali bezuspesno (Hey You, Is there anybody out there?, Nobody home). U pesmi Hey You, prvi put se u albumu pojavljuju Crvi (eng. The Worms) kao metafora za mracne fragmente Pinkove duse koji se stvaraju iz njegove samoizolacije. Zbog svega ovoga, Pink pada u tesku depresiju, toliko jaku da je doktor morao da mu da sedative kako bi mogao da odrzi koncert (Comfortably Numb). Pokazalo se kasnije da je to bila velika greska, zato sto su sedativi oslobodili u Pinku njegovu mracnu stranu: nacistickog diktatora koji odmah naredjuje publici da mu posalju "Jese, crnje, pedere i ostale nepodobne"(In the Flesh), organizuje mitinge i nerede na ulici (Run like Hell i Waiting for the Worms), dok se na kraju ne probudi njegova savest (Stop, najkraca pesma svih vremena). I sad dolazimo do vrhunca albuma: Pink, shvativsi da je napravio velike greske u zivotu, organizuje metaforicko sudjenje samom sebi, unutar Zida (The Trial). Tu se pojavljuju svi Crvi: Tuzilac koji ga optuzuje da je "pokazao osecanja skoro ljudske prirode", ucitelj koji kaze da je "uvek govorio kako nista od njega nece biti", kao i njegova majka koja ga ne krivi zaista, ali je tuzna sto je otisao od kuce i moli sudiju "da ga pusti da ide sa njom". U ovoj pesmi shvatamo da Pink nije kriv za nesrecu koju je morao da prezivljava u detinjstvu i da je Zid nesto sto je bio primoran da stvori. Jedino sto mu zaista mozemo zameriti(mada je u tom trenutku Zid bio vec uveliko napravljen) jeste njegovo ponasanje prema bivsoj zeni: ona se pojavljuje kao jedan od "svedoka" i kaze "trebao si vise da pricas samnom, ali ne, morao si da ides svojim putem!". Na sve ovo, Pinkova jedina odbrana, utesna mantra ili mozda nesto trece jeste da je lud. Poslednji od Crva koji se pojavljuje jeste Sudija koji presudjuje da je Pink kriv i da za kaznu mora da srusi Zid. Sta se kasnije desilo sa Pinkom ostaje otvoreno pitanje. Neki smatraju da Pink nije mogao da izdrzi pritisak drustva i da je izvrsio samoubistvo, a drugi smatraju da se vratio na staro, da je ponovo bio nalik onom detetu koje je nekad bio. To je ostalo otvoreno pitanje na koje moze samo slusalac da odgovori. Poslednja pesma sa albuma je Outside the Wall, i ona ne govori iz perspektive Pinka, nego iz perspektive naratora. Naravoucenije albuma: svi stvaraju Zidove. Kako se jedan vrati u drustvo, drugi izadje. Nije lako, ali drustvu moramo dati sansu. Ako ne srusimo svoje Zidove, oni koji zele da dopru do nas ce vremenom odustati i ostaviti nas sa nasim Crvima kao jedinim drustvom.
Merna jedinica sela u krvi. Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.
Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.
Šta oću da kažem?
Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.
Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje. Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat. Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet. Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje. Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima. Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim". Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc. Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve. Samo da prodje.
Za razliku od omraženog Jevreja Jermen je siromašnija verzija čoveka kojeg su svi izgazili, al' mu niko nije pomogao jer nije bio dovoljan jevrej da plati zaštitu i nije se setio da osnuje tajna društva sa kojima gospodari nad Amerikom. Kad Srbin kaže da je "nebeski narod" on mora da se potuče sa Jermenom jer je prvi rezervisao to mesto kad mu ništa drugo nije ostalo. Jermen živi sa Rusom, Turčinom i Irancem u komšiluku i mora da se svađa sa svakim od njih oko muzike. Jermenski metalac smrdi gore od prosečnog metalca. Jermenac živi na planini i mora da jebe kozu jer mu je ženu ukrao Rus, a ćerku Turčin. Jermenac ima dugu i ponosnu istoriju preživljavanja, prvi je prihvatio hrišćanstvo kad je bilo aut a onda trpeo što ga je pametan prihvatio pored Persije. Jermen 'oće u Evropu jer se nalazi na granici sa Evropom, čuva Nojevu Barku u skladištu za crne dane kad nastupi novi potop. Jermen pravi jeramiku, a ne keramiku. Jermen je i prvi izmislio genocid al' mu je bogati rođak to ukrao i prisvojio za sebe, pa mu je ostalo jedino da se svađa sa Turčinom koji ga je naterao na genocid. Dok je Jevrej IN, Jermen je AUT. Jermen je prvi hipster, on je sve radio al' su ga svi prekopirali i ostavili na planinčugi da čvari noge u lavoru i sluša Teheran.
Izraz kojim se konstantuje veliki broj umrlih u skorije vreme.
Dva penzionera čitaju umrlice sa ulične bandere:
- Eto, umro Slavko, a bilo mu je i vreme... - Ne samo Slavko, i Ljubica, i Draža, čak i Golub! - Šta ćeš, rodila bandera u zadnjih mesec dana, pa to ti je.
Stari, skoro izumrli izraz, sinonim za „naročito“. Ali dok „naročito“ nosi farmerke i polo majcu, dotle „osobito“ nosi polucilindar, bele rukavice i leptir mašnu. Nekoć, kada bi rekli „osobito“, uštedeli biste sebi nekoliko rečenica prideva i poređenja. Jednostavno kažete „osobito mi je drago“ i sve ste rekli. Moćna, šmekerska fraza iz Bečke škole. Danas, zbog arhaičnog prizvuka, ta moć je još veća.
- Sofi, ovo je taj mladi gospodin o kom sam ti pričala, koji je toliko zadivio profesora Raspopovića. Gospodine Bosiljčiću, moja kćer Sofi. - Gospođice Sofronijević, osobito mi je zadovoljstvo upoznati Vas i uveriti se da su sve legende koje se u čaršiiji pričaju o Vašoj ljupkosti i lepoti zapravo bleda senka istine koja stoji predamnom. - Enchanté....
*
- Alo bre majmune, gde si pošao? Vidiš gde je red? Ili misliš da mi stojimo ovde zato što smo zaludni? Šta, igramo se "Ivinog voza"? Mamicu vam vašu bezobraznu, navikla stoka preko reda pa to ti je. - Gospodine, vodite računa kako razgovarate, znate li vi ko sam ja? - E i za to me osobito zabole, znaš!? Jamačno si neko govno, političar, biznismen, tatin sin, ali govno izvesno. Dapače, kad malo bolje razmislim, jebem ti i mamicu i taticu, u vr` guzice.
