Krajnji stepen bola u kurcu, vrištanje jaja za sve probleme. Jebe ti se što Mađarska nema more, ti si pingvin, blejiš na santi leda dok ona polako pluta. Oko tebe ratuju sa balističkim projektilima, tebi puca prsluk dok ispijaš pivo i okrećeš prase na ražnju.

Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.

Odvratiš smoru iz komšiluka koji te gnjavi iz dana u dan svakakvim mrsomuđevinama, a onda, po epskoj sparini, hrupivši drugi put u pola sata na ulici pred tebe, uz balav osmeh uzvikne "Treći put častiš".

Srpski turista na doručku za švedskim stolom. Pošto mu aranžman ne obuhvata ni ručak, ni večeru, jedina šansa da se nahasa u tuđini u okviru svojih finansijskih mogućnosti je da ujutru bude najbrži i najhalapljiviji. Neprijatnim ponašanjem i urlikom rasteruje druge goste, a potom u maniru najozloglašenijeg dinosaurusa rukama nasrće na sto i grabi, grabi, grabi sve dok ne prepuni tanjir. Nakon toga seda na mesto da u miru proždere svoj plen. Posle ide po drugu(vrlo verovatno i treću) turu. Četvrta tura podrazumeva pakovanje ostataka za kasnije.

Stara fora pri otvaranju vrata. Naravno u slučaju da vam zvoni neko nenajavljen, odnosno ne znate ko je.
Lepo pre nego da otvorite vrata uzmete jaknu ili kaput i bacite je preko ruke. Ili još bolje navučete samo jedan rukav.
Ukoliko je neko kome se niste baš obradovali, neko ko smara, onda ste "baš krenuli" a ako je neko ko vam je drag, onda ste "baš stigli".

Suptilan način da nekome date do znanja da ste izgubili nevinost, gde devojke menjaju znak iz Device u Ribu, a momci iz Device u Strelca sa Lavom u podznaku...

Večito pitanje koje devojke postavljaju same sebi pre izlaska. Ma, mogu granate da padaju, tenkovi da prolaze tik pored njih, zemlja da se razdvaja na pola, njima to u tom trenutku nije bitno, bitne su štikle. Onda kreću dogovaranja, da li se nose štikle, ako se ne nose, zašto se ne nose, ako se nose, zašto se nose. Ako samo jedna u društvu želi da ih obuje, neće to uraditi, jer ne želi da se izdvaja. Ako samo jedna neće da ih nosi, obuće ih, jer opet, ne želi da se izdvaja. Jer... Žene znaju zašto.

Bensedin koji se pije ujutru pre jela, kada vidiš pored kakvog si se skota probudio.

Jebač kao i svaki drugi jebač, sa močugom ili mlićom, uopšte nije bitno. Važno je, dakle to, da ovaj jebač kad opali neku ženku ona neminovno nakon kraćeg vremena staje na ludi kamen i dobija svoj komad mesa doživotno.
Da bi stekao reputaciju taličnog jebača, nafačnom đuvegiji moraju makar dve bivše da se udaju. Onda sve lakše ide. Postaje tražen kao svojevremeno Severinin pornić. Meta nedojebanih udavača, raspuštenica ili udovica.
Dokle god je u punoj snazi može živeti bez bojazni da će ostati suva kurca. Hvala bogu, materijala uvek ima.

Budiš se neispavan, mamuran, u ustima osećaj k'o govna da si jeo. Odteturaš se do vecea, baciš peglu iz nekoliko pokušaja uz obavezne molitve "Bože uzmi me i skrati mi muke".
U sobi smrdi kao na deponiji. Pepeljara puna istrošenih kondoma i usmrdelih pikavaca. U vazduhu se oseća ustajali miris jebačine.
Na podu razbacane gaće, prazna flaša od kisele vode i jeftinog vina, omoti od kurtona, pepeo i poneki odbegli pikavac. Posteljina zgužvana kao da su se po njoj valjale sestre iz "Varljivog leta '68-me".
Još jedan pokušaj povraćanja gde najzad izbacuješ iz sebe zelenog ljigavca. Bacaš pogled na policu sa knjigama, gde te posmatra ON sa korica "Bludnog sina", nasmešiš se i pomisliš "O, čoveče, da nisam slučajno tvoj potomak?"

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Pavlaka od 700 grama.

Životni moto pod kojim žive ljudi koji iznenada dobiju priliku da se susretnu sa nečim sa čime nisu da tada. Ne znaju kako to da koriste, ne znaju šta će im, čemu to uopšte služi, ali znaju da jednostavno moraju da ga imaju. Posle to nešto samo skuplja prašinu i privlači pažnju i traži hranu.

To je onaj osećaj kada pešaci čekaju zeleno svetlo na semaforu. Automobila nema a crveno svetlo nikako da se transformiše u zeleno i niko nije toliko jebeno moćan da pređe ulicu. Ljudi i dalje čekaju, neizvesnost je u njihovim glavama. I tada, tada dolaziš ti, sa moćima pobesnelog vepra i mudima velikim poput turskog topovskog đuleta...
Bez ikakvog razmišljanja prelaziš ulicu. Masa koja je do tog trenutka čekala, kao penzioneri u banci Inteza, kreće za tobom iako tebi na leđima ne piše "Come with me if you want to live", ne znajući da li ih vodiš u propast ili koji već kurac.

Kada svoje čudne postupke, osobine, ponašanje pravdate horoskopskim znakom u kom ste rođeni.

Vrhunsko božanstvo. Presvetli, predobri i brižni anđeo koji mane nema. Romantičan kao Željko Samardžić, jebač kao Fernando Kolunga. Kuhinjska spretnost Džejmija Olivera u kombinaciji sa šarmom Ivana Bosiljčića dok se upoznaje sa njenom majkom (Jao, kako sladak razmak međ' zubima ima).

On ne gleda finale Lige šampiona, on tad svoju dragu vodi u bioskop, pa posle na večeru. Ukoliko joj naravno sam ne spremi neki svoj specijalitet, u isto vreme svirajući joj klavir na uvce. Jeste, na uvce! I dok se ja nerviram zašto ovaj idiot opet maši prazan gol, a ova moja mi zvoca sa strane da joj pustim neku Šeherzadu (Jebao je Esad Plavi), on sa svojom dragom uživa u najboljem vinu koje je trenutno mogao priuštiti, poklanjajući joj narukvicu koju je toliko želela još otkad ju je prvi put videla u izlogu, dok su išli zajedno u šoping.

Ne treba zaboraviti da u po noći zna datum njenog rođenje, datum rođenja njene keve, ćala, babe (mnogo fina žena), sestre, kera Žuće, datum prvog sastanka, prvog poljupca, šta je tad nosila, izgovorila, nja, nja, nja...

Iskreno, ja njega nisam ni video. Odbijam da poverujem da ovakvo nešto postoji i da ima kurac.

Odgovor na pitanje: "Kako je bilo sinoć?"

Znači da nemaš lepe reči za svoje ponašanje. Ni Đani Ćurčić prokleti ne bi imao, a onda znaš koliko je sati. Da je ono čega se sećaš loše, a ono čega se ne sećaš još gore. Da si leš u poodmakloj fazi raspadanja.

Zato što si sinoć šukao vinjak kad da si pobedio na tenderu za "Telekom", a ne treći put za redom pao isti ispit. Zato što je količina dspija koju si sasuo u nosurdu ekvivalentna količini aleve paprike koja ide u paprikaš za sedam osoba. Zato što si pojebao neku kafansku milfaču koja u sebi ima sve poznate polne bolesti i jednu još neistraženu. Zato što su te neki gajgeri salomili od batina, skinuli patike i ubacili te u kontejner kad si se sam k'o kerina vraćao kući.

Kad te je pukla jebena emocija od previše dspija plakao si zorom ćaletu na ramenu jer je Sima ostavio Necu i baba Risku prokletu i otišao kod Eve Ras da ždere i kenja. Tad ti je i majka plakala.

Još jedna u nizu ženskih laži, koju uglavnom izgovaraju frigidne žene. U nekim slučajevima to i nije laž, jer neke od njih stvarno veruju da je to tako. One prosto lažu i sebe i tebe.
Međutim, najveći deo njih svesno laže. To da ona u svojoj karijeri jebačice nije naišla na onog koji će da joj pomuti razum i natera je da svrši kao NASA-ina raketa na lansirnoj rampi u Kejp Kanaveralu, tebi apsolutno ništa ne znači i, zaboga, nemoj da se zanosiš time da si baš ti taj koga čeka da doživi svoje prvo
vantelesno-orgazmičko-da-me-sad-vidi-moja-mila-majka iskustvo, jer ti nisi taj! Mnogo veći junaci od tebe su polomili koplje o tu ledinu, tako da će ti biti mnogo lakše ako samo odradiš svoje i ne budeš se dodatno frustrirao.

On mrzi mejnstrim, jer je mejnstrim. On mrzi alternativu, jer je i to nekakav strim. Pošto je većina muzike ukalupljena u struje slušalaca(koje takođe mrzi), on sluša poljski grandž i nepalski tehno. On ne gleda TV, jer je TV oružje komercijale. Ne izlazi često, jer mrzi okupljanja. Ne priča mnogo, jer ne bismo razumeli. On je ambiciozni individualac koga zanima samo usna harmonika i pećinsko slikarstvo. Ima planove i zna tačno šta hoće... Dobro, i da ne zna šta hoće, sigurno zna šta neće: trofaznu struju, crveno meso, bilo koje meso, začijenu hranu, filmove snimane posle Drugog svetskog rata, voće iz uvoza, devojku, šampon sa aminokiselinama, krofne, kućnog ljubimca (mejnstrim), odeću sa brendom, životinje, vanzemaljce, aromu ananasa, religiju, ateizam, gradski prevoz, horoskop, politiku, medije, sokove sa zaslađivačima, Komunističku partiju Nove Jugoslavije, sir... Živi u ubeđenju da je nekoga briga šta radi.

Највећи шизофреник у комплетној људској популацији.
Та појава је цео свој живот водила равноправан дијалог са самим собом. Па га је прилика натерала да размишља као две особе играјући рата са две војске, играјући шах против самог себе, побеђивати изнова и изнова у баскету екипу коју неће шут..

Особа веома тешког менталног склопа, патолошки лажов, додуше потенцијални јер се ова особина може може изгубити у неком од периода одрастања и сазревања.

Себичност се често помиње када се говори о јединцима, мада често воли да подели, иако се ретко сети, јер му је једина обавеза била, кад добије флашицу сока да празну амбалажу одложи у канту.

Не треба му нико. Родио се сам и најлепше му је кад је сам, а као такав, има своју музику којој се он диви. Други слабо разумеју коло које је он измислио слушајући Моцарта и Баха, игру са картама у којој није потребан други играч, романтичну вечеру за једну особу.

Центар пажње сунчевог система се родио и цео универзум постоји да би он живео, ти што се нађеш поред њега, јеби си матере.