4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Реченица коју нам говоре сви професори мате, физике, хемије, енглеског... Пошто су предавали нека шпанска села сада нас питају шта нам није јасно, као објасниће они, а у ствари знају да нико није у стању да пита било шта пошто су сви у шоку. То се више каже ради реда, нико никада неће опет објаснити.

To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.

Ako recimo neki muškarac umisli da je zec(ili tome slično) i počne da se ponaša i oseća kao zec, a pritom je evidentno da nije zec-pošto je čovek, neminovno je da će posle nekog vremena biti smešten na psihijatriju i biće smatran bolesnim čovekom.
U bolnici će psihijatri pokušati da ga izleče od te njegove bolesne fantazije.

Ali ukoliko neki muškarac umisli da je žena(ili tome slično!) i počne da se ponaša i oseća kao žena, što evidentno nije - kao što ni onaj mučenik od pre nije bio zec, ne samo da neće niko pokušati da ga izleči, nego će se hrpa nevladinih organizacija boriti za to da se ta njegova bolest smatra normalnom i zahtevati od svih njemu bliskih da tu njegovu bolest prihvate kao nešto sasvim normalno i kao njegov lični izbor i slobodu, a automatski dobija i titulu "gay"!

Pa lični izbor i sloboda biranja i onog prvog je bio da živi i da se oseća kao zec i nikog da ga razume, pa da mu pomogne u tome!

Obojica se osećaju kao nešto drugo, a ne kao ono kako su se rodili, a samo ovom što se oseća kao žena se pomaže, a ovaj drugi treba 'ladno da ide u ludnicu!

JA se ovom definicijom borim za prava svih, a ne te tamo neke gay organizacije..!
Borim se za prava ovih koji misle da su zečevi, Napoleoni, itd...
Gde je tu pravda, gde je tu jednakost, gde je njihovo pravo da se javno deklarišu tako kako se osećaju?!

Zašto je samo njima zabranjeno da se osećaju i izjašnjavaju kao ZECOVI?

Jedino beskonačno, pored svemira i ljudske gluposti.

Година најопаснија по здравље, првенствено по јетру!

Čitanje domaćeg iz prazne sveske.

Jebozovnost za načitane.

Круна каријере сваког академског радника, његова лична Библија, врхунац његовог знања који осликава вишегодишњи рад и труд. Истовремено представља његов лични допринос томе да га све колеге и хиљаде студената замрзе за сва времена.

Суштина је у томе да редовни професор, који је прошао сва могућа и немогућа усавршавања, тренигне и стручне семинаре у једном тренутку доноси одлуку да напише сопствени уџбеник, уместо да преведе страни или настави да користи уџбеник одавно преминулог колеге.

Тим уџбеником планира да ућутка све завидне колеге које причају да је средио докторат преко странке, да натера распуштену студентарију да изговара његово цењено име са дужним страхопоштовањем, да наведе бившу жену да исече вене јер га је оставила и оптужила да је способан једино да паламуди о тој старој књизи коју зна напамет.

О његовом уџбенику има годинама да се распреда у свим академским круговима. Не може он да напише обичну књижицу од 200-300 страна, као што је то урадио његов колега који предаје на факултету у Косовској Митровици. Ипак је он велики дрмр, експерт у својој области, гостујући професор на више страних универзитета - све то мора да буде кристално јасно када се отворе корице.

Уџбеник мора бити толико добар да се због њега посвађа на крв и на нож са завидном колегиницом са предмета која пак тврди да је њено штиво квалитетније и лакше за интерпретацију. Због тог уџбеника ће јој ударити шамар на сред колегијума, пред свима обрисати дупе сликовницом коју она назива својим делом и одлучно одбити да је појебе када му то следећи пут затражи. Нетрпељивост ће пренети и на децу којима ће забранити да икада проговоре реч са њеном децом. Његово дело је тога вредно!

Будући да нема услове да измисли рупу на саксији и открије нешто ново, преостаје му једино увођење терминологије коју још нико није употребио и невероватних метафора које му падају на ум у тренуцима највеће инспирације.

Тешко јесте али уџбеник мора имати исту особину коју аутор проналази у себи - врхунску ненадјебивост.

Čuli ste za one latinoameričke komentatore što se deru goooooooooool i svršavaju/dobijaju infarkt dok gledaju utakmicu? E pa, u poređenju sa radijskim komentatorima, oni prenose golf.
Fudbalski komentator na radiju pre utakmice gricka ekstazi i spid kao kikiriki, a zatim to zalije red bulom i vinjakom pa sedne da prenosi utakmicu. U stanju da meč između Trnave i Pukovca pretvori u okršaj dva diva evropskog fudbala, pa u glavi slušajući prenos stvoriš sliku najmanje polufinala lige šampiona.
Svaki napad je opasan, svaki prodor po krilu je ubitačan... Svaka lopta prolazi tik pored stative. Sad kako to realno izgleda... Ko te jebe, i onako ne gledaš.

Jedini likovi koji mogu da prepevaju Bitlse u duhovitom maniru, napišu pesmu o bubašvabama koja ima veze s bubašvabama, prozivaju Ameriku, debele ljude, skinhedse, hrvatski turizam, napaljene klinke, snime pesmu sa Edo Maajkom i da pri svemu tome ostanu živi.

Припадници генерације садашњих тридесетогодишњака, они који жаре и пале у "питај курац више којим" циклусима Слагалице. Они су за ову емисију, оно што је Гале Кербер међу чупавцима, дилдо међу играчкама за велике девојчице, и бивши диктатор Уганде Иди Амин међу љубитељима похованих људских гузова. Господа, чије је одрастање ишло упоредо са емитовањем најпопуларнијег српског квиза. Они у клоњи нису дркали на Пан-еротику, већ су из "Борбе" насумице извлачли слова, па од истих састављали речи. Ретко ко од њих је у раној младости нешто каро, али зато скочко-пик-каро комбинацију извлаче без проблема, к'о Луна Лу из џепа дотрајали куртон, кад у ВЦ одвуче деветнаестогодишњег келнера.

У друштву им је ретко к'о бацао коску, изузевши клинце из математичке секције, али зато слажу тачан број пре него што противник успе да изговори "СТОП". Немају кафић или ресторан, али зато поседују "Метал-инекс" намештај, а атеље "Антре" Стара Пазова теписи, им блеје и у кујни. Док остатак популације реч "ортак" асоцира на пријатеља, терминатори ће се сетити 347. издања стрипа "Загор" где је овај свог верног пратиоца Чика назвао ортаком. Наравно, то је и коначно решење, јер терминатори су увек у праву. Највише воле игру "Ко зна, зна", јер нема шта не знају. Од града Кито, престонице Еквадора, све до аутора дела "Испод светла московских лампи- Настја тротоарка", ништа им неће промаћи, јер све је то бар једном било у "Политикином забавнику", а они поседују све бројеве. Никад им се није дизао на Брену, прљаве маштарије су им се увек састојале од актуелних водитељки квиза, са повременим улетањем у кадар, Миле Цанић у мрежастим чарапама и готик корсету.

Факултетски образовани или не, припадници генерације Слагалица терминатора, из циклуса у циклус, разбијају старо и младо. Којекакви апсолвенти, молери којима је хоби енигматика, маторе комуњаре које су завршиле журналистику у Сарајеву, сви скупа мог само да им зубима свирају соложу о стидне длачице. Иако Зека Милионер пружа много више пара и три помоћи, Деки Ди Џеј Пантелић чашћава аплаузом, СОС канал у СМС квизовима нуди слатке осмехе полуписмених радодајки, јебе се њима, остали су верни свом квизу. Због посвећености и лојалности, нек им свако вече буде добро, брда им се у злато претворила.

Omiljeno pitanje starijih članova šire i uže familije pre njihovog svečanog predstavljanja kada zovu telefonom. Prethodi mu arsenal pitanja i odgovora za čije vreme može viza da se izvadi.